Љубица Луковић

Љубица Луковић
Љубица Луковић
	Љубица Луковић
Датум рођења	1858.
Место рођења	Београд; Кнежевина Србија
Датум смрти	11. фебруар 1915. (56/57 год.)
Место смрти	Ниш; Србија

Љубица Луковић (Београд, 1858 — Ниш, 11. фебруар 1915) била је српска учитељица, преводилац и болничарка. Од 1905. била је председница Кола српских сестара.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је у Панчеву 1856. године од оца Јефтимија Аврамовића, угледног филолога, професора и почасног члана Српског ученог друштва. Имала је брата Симу и сестре Милицу и Олгу.^[1]

Похађала је Вишу женску школу у Београду. Потом је постала учитељица. Бавила се превођењем, посебно су занимљиви њени преводи „Гертруде” и „Антоанете” из француске књижевности. Писала је за часописе „Домаћица” и „Босанска вила”, под псеудонимом Etinecelle, саветујући девојкама да се школују и пажљиво бирају професију.^[1]

Године 1875. постала је члан тек основаног Београдског женског друштва. Друштво је било под покровитељством краљице Наталије, а циљ друштва је био припрема за рад и самосталан живот девојака из различитих друштвених слојева. Почетком Српско-турских ратова друштво је основало болницу, сарађивало са Војном санитету и са Црвеним крстом,^[1] а по завршетку рата Раденичку школу, Пазар, Ђачку трпезу, Дом старица. и покренули лист „Домаћица”.^[2] Бавила се превођењем, са француског и немачког, посебно су занимљиви њени преводи „Гертруде” и „Антоанете” из француске књижевности. Писала је за часописе „Домаћица” и „Босанска вила”, под псеудонимом Etinecelle, саветујући девојкама да се школују и пажљиво бирају професију.^[1]

Године 1877. се удала за Стевана Луковића,^[1] официра, почасног генерала Дринске дивизијске области, начелника Инжињеријског одељења Министарства војног, командант Инжињерије, носиоца Таковског крста и Ордена Светог Саве. Живели су у складном браку, али нису имали деце.^[1] Због његовог посла, често су се селили, а Љубица је свуда оснивала женске подружнице и радничке школе и учествовала у њиховом раду.^[2]

Била је једна од потпредседница и главни контролор патриотско-хуманог Друштва „Кнегиња Љубица“, у Београду. Циљ овог друштва је био помагање цркава и манастира у Старој Србији и Македонији, који су се у то време налазили под турском влашћу.^[2]

Постала је члан Кола српских сестара, неколико месеци пошто је основано, на јесен 1903. године, Председница друштва је била Савка Суботић, а Љубица је изабрана за другу председницу 1905. и од тада је руководила свим важнијим активностима друштва.^[2] Бавила се прикупљање помоћи за Србе у Македонији и Старој Србији, помагала духовне центре и школе, повезивала се са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији. Са потпредседницом Станиславом Сондермајер и уз помоћ Ивана, супруга Делфе Иванић, шефом Пресбироа, је 1906. покренула годишњи календар „Вардар”,^[1] кроз чији је назив су исказани тежња и жеља за свесрпском уједињењу и ослобођењем од поробљивача.^[2]

Од 1906. је похађала болничарски курс за даме, који је организовало Коло српских сестара. Са Делфом Ивановић је основала Четврту резервну болницу на Врачару, са 140 кревета и 1.500 болесника.^[1] Коло је помогло још преко четрдесет болница.^[2]

Када су почели да пристижу први рањеници из Балканских ратова, радила је као добровољна болничарка и непрекидно се налазила уз рањенике. Коло је организовало краће болничке курсеве у многим местима и слало помоћ у лековима и санитетском материјалу широм Србије.^[2] Руководство војног санитета је октобра 1912 је остало задивљено по брзој реакицији Кола, када је на захтев начелника санитета Србије Коло организовало помоћ рањеницима дуж пруге Ниш-Београд. Она је током ноћи обавестила Одборе и већ ујутро су рањеници на стајалиштима дочекиани са топлим напицима, храном, преобуком и санитетским материјалом.^[3] Након Балканских ратова Коло српских сестара је на њену иницијативу и руководство отварало школе и курсеве за домаћице у Старој Србији и Македонији.^[2]

Слутећи нове ратне сукобе, пред Први светски рат, спалила је сву архиву Кола српских сестара, како ниједна од чланица не би страдала. По преласку српске Владе и целокупне државне управе из Београда у Ниш, са неколико чланица чланица Кола се прешла у Ниш.^[2]

Крајем јануара 1915. године, са благајницом Катицом Ђорђевићком, упутила се из Ниша у Ваљево, како би испоручиле помоћ пристиглу од пријатеља Кола и Срба из Енглеске. Јануара 1915. године, у Ваљевским болницама је било смештено 14.068 оболелих од тифуса.^[2] Остала је неколико дана и неговала рањенике, али се и сама заразила. По повратку је умрла у болници од епидемије пегавог тифуса 11. фебруара 1915. у Нишу, где је и сахрањена.^[1]