Људска сексуалност

С Википедије, слободне енциклопедије

Људска сексуалност је изражавање сексуалних осећања.[1][2] Тиме су обухваћени биолошки, еротски, физички, емотивни, друштвени, или духовни осећаји и понашања.[3][4] Пошто је то широк појам који се временом мења, њему недостаје прецизна дефиниција.[4] Биолошки и физички аспекти сексуалности у великој мери се тичу људских репродуктивних функција, укључујући циклус сексуалног одговора код људи.[3][4] Сексуална оријентација особе може да утиче на сексуалне интересе те особе и привлачност за другу особу.[5] Физички и емоционални аспекти сексуалности обухватају везе између појединаца које се изражавају кроз дубоке осећаје или физичке манифестације романтичне љубави, поверења и бриге. Социјални аспекти се баве ефектима људског друштва на нечију сексуалност, док се духовност односи на духовну везу појединца с другима. Сексуалност такође утиче и подлеже културним, политичким, правним, филозофским, моралним, етичким, и религиозним аспектима живота.[3][4]

Интересовање за сексуалну активност обично се повећава када појединац достигне пубертет.[6] Мишљења се разликују о пореклу сексуалне оријентације и сексуалног понашања појединца. Неки тврде да сексуалност одређује генетика, док други верују да је обликована од стране околине, или да оба ова фактора утичу на формирање сексуалне оријентације појединца.[5] Ово се односи на дебату о природи насупрот неговања. У првом се претпоставља да особине особе у суштини одговарају њиховом природном наслеђу, које се огледа у нагонима и инстинктима; док се друго односи на претпоставку да се особине особе настављају мењати током њиховог развоја и узгоја, што је илустровано идеалима ега и формативним идентификацијама. Еволуцијске перспективе о људском упаривању, репродукцији, стратегијама репродукције и теорији социјалног учења) пружају даље погледе на сексуалност.[7] Друштевено-културни аспекти сексуалности обухватају историјски развој и религиозна уверења. Примери тога су јеврејски погледи на сексуално задовољство у браку и неки ставови других религија о избегавању сексуалних задовољстава.[8] Неке културе су описане као сексуално репресивне. Проучавање сексуалности укључује и људски идентитет у оквиру друштвених група, сексуално преносиве инфекције и методе контроле рађања.

На људску сексуалност могу утицати хормоналне промене током развоја фетуса током трудноће. Неки тврде да је начин испољавања у великој мери зависан од генетичких предиспозиција. Други кажу да се остварује током личних експеримената током раног живота, па се на тај начин остварују различита занимања. Трећи став је да оба фактора играју заједничку улогу. Људска сексуалност се, такође, може разумети као део друштвеног живота људи, вођен имплицитним правилима понашања и статуса кво. Стога се тврди да сексуалност утиче на друштвене норме, a друштво за узврат утиче на начин на који се сексуалност може изразити. Од кад постоје масовни медији, сексуалност је још више обликовала средине у којима живимо; сумира се (често у стереотипе), а онда више пута изражава у комерцијализованим облицима, као што су штампа, звук и видео.

Људска сексуалност се разликује од полног идентитета. Полни идентитет представља већи низ улога него сексуални идентитет. Социјална околина којој је човек изложен као дете најчешће може обликовати пол. Нпр. ауторитарна личност даје малом дечаку да се игра са камионом-играчком, а девојчици лутку. Људска психологија и обликовање пола тиме стварају одређене форме могућег или чак вероватног сексуалног изражавања, али не предвиђају да ће будуће сексуално понашање бити 'складно полу'. Људски сексуални избори се најчешће праве користећи савремене културне норме. На пример, неко може да одлучи да апстинира од секса пре брака, зато што му тако налаже његова религија. Код неких култура је прихватљиво да мушкарац има више жена, док код других, бигамија или полигамија наилазе на негодовања. Они који желе да изразе неортодоксну сексуалност формирају поткултуре у оквиру главне културе.

Развиће[уреди | уреди извор]

Природа или васпитање[уреди | уреди извор]

Види још: Социогенетизам или биогенетизам

Одређене карактеристике могу бити урођене код људи; ове карактеристике могу бити модификоване од стране физичке и друштвене средине у којој људи интерагују.[9] Људска сексуалност је вођена генетиком и менталном активношћу. Сексуални нагон утиче на развој личног идентитета и друштвене активности.[10][11] Нормативне, социјалне, културне, образовне и еколошке карактеристике појединца уоболичавају сексуални нагон.[10] Две познате школе из психологије заузеле су супротне позиције у дебати о природи и васпитању: психоаналитичка школа која је базирана на раду Сигмунда Фројда и бехавиористичка школа која води своје порекло од Џона Лока.

Фројд је веровао да су сексуални нагони инстиктивни. Он је био чврсти заговорник аргумента природе; сматрао је да постоји велики број инстинкта, али да се они своде на две широке групе: Ерос (инстинкт живота), који се састоји од самоодрживих и еротских нагона, и Танатос (инстинкт смрти) који укључује инстинкте који позивају на агресију, самоуништење и окрутност.[12] Он је дао сексуалним нагонима централну улогу у људском животу, радњама и понашањима, што није било заступљено пре његовог предлога. Његова инстинктивна теорија каже да су људи од рођења вођени жељом да стекну и унапреде телесна задовољства, чиме се подржава дебата о природи. Фројд је редефинисао термин сексуалност, како би покрио било који облик задовољства који може бити изведен из људског тела.[12] Такође је рекао да задовољство смањује напетост, док је одсуство задовољства подиже, што утиче на сексуални нагон код људи. Његовом развојном перспективом управљале су унутрашње силе, посебно биолошки нагони и сазревање, а његов став да су људи биолошки склони тражењу сексуалног задовољства демонстрира природну страну дебате.[13] Дебата о узгоју потиче од Џона Лока и његове теорије ума као „tabula rasa” или неисписане таблице. Касније су бихевиористи примењивали овај појам у прилог идеји да је окружење место на коме се развијају сексуални нагони.[13]

Теме о људској сексуалности[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sex and Society, Volume 2. Marshall Cavendish. 2010. стр. 384. ISBN 978-0-7614-7907-9. Приступљено 21. 6. 2017. „The term human sexuality broadly refers to how people experience and express themselves as sexual beings.” 
  2. ^ Ferrante, Joan (2014). Sociology: A Global Perspective. Cengage Learning. стр. 207. ISBN 978-1-285-74646-3. Приступљено 21. 6. 2017. „Sexuality encompasses all the ways people experience and express themselves as sexual beings.” 
  3. ^ а б в Greenberg, Jerrold S.; Bruess, Clint E.; Oswalt, Sara B. (2016). Exploring the Dimensions of Human Sexuality. Jones & Bartlett Publishers. стр. 4—10. ISBN 978-1-284-08154-1. Приступљено 21. 6. 2017. „Human sexuality is a part of your total personality. It involves the interrelationship of biological, psychological, and sociocultural dimensions. [...] It is the total of our physical, emotional, and spiritual responses, thoughts, and feelings.” 
  4. ^ а б в г Bolin, Anne; Whelehan, Patricia (2009). Human Sexuality: Biological, Psychological, and Cultural Perspectives. Taylor & Francis. стр. 32—42. ISBN 978-0-7890-2671-2. Приступљено 21. 6. 2017. 
  5. ^ а б „Sexual orientation, homosexuality and bisexuality”. American Psychological Association. Архивирано из оригинала 8. 8. 2013. г. Приступљено 10. 8. 2013. 
  6. ^ Carlson, Neil R. and C. Donald Heth. "Psychology: the Science of Behaviour." 4th Edition. Toronto: Pearson Canada Inc., 2007. 684.
  7. ^ Sexual Strategies Theory: An Evolutionary Perspective on Human Mating by David M. Buss and David P. Schmitt
  8. ^ King, Bruce M. (2013). Human Sexuality Today. Vango Books/Pearson Education. ISBN 978-0-13-604245-7. Шаблон:Full citation needed
  9. ^ Csongradi, C. (n.d.). A new look at an old debate. access excellence. retrieved 12 November 2011, from www.accessexcellence.org/LC/SER/BE/whata.php
  10. ^ а б Boccadoro L., Carulli S., (2008) Il posto dell'amore negato. (The place of the denied love. Sexuality and secret psychopathologies – Abstract). Tecnoprint Editrice, Ancona. Boccadoro, Leonardo; Carulli, Sabina (2008). Il posto dell'amore negato. Sessualità e psicopatologie segrete. Leonardo Boccadoro. ISBN 978-88-95554-03-7. 
  11. ^ Deleuze and Guattari (1972) Anti-Oedipus pp. 322, 114–115
  12. ^ а б „Freud, Sigmund [Internet Encyclopedia of Philosophy]”. Iep.utm.edu. Приступљено 30. 6. 2013. 
  13. ^ а б Crain, W.C. (1980). Theories of development: concepts and applications (fifth edition ed.). Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Људска сексуалност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Људска_сексуалност&oldid=27548888”