Џеп (Владичин Хан)

Координате: 42° 46′ 04″ С; 22° 05′ 10″ И / 42.767666° С; 22.086° И / 42.767666; 22.086
С Википедије, слободне енциклопедије
Џеп
Железничка станица у Џепу
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПчињски
ОпштинаВладичин Хан
Становништво
 — 2011.194
Географске карактеристике
Координате42° 46′ 04″ С; 22° 05′ 10″ И / 42.767666° С; 22.086° И / 42.767666; 22.086
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина433 m
Џеп на карти Србије
Џеп
Џеп
Џеп на карти Србије
Остали подаци
Поштански број17514
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Џеп је насеље у Србији у општини Владичин Хан у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 194 становника (према попису из 1991. било је 221 становника).

Положај[уреди | уреди извор]

Џеп је познато насеље у Грделичкој Клисури; у његовом западном делу поред Јужне Мораве постоји железничка станица и у њему се са путем правца север-југ, укршта пут који долази са истока долином Џепске Реке. Околна насеља су: Дупљане, Копитарце, Теговиште и др.

Тип[уреди | уреди извор]

Џеп је село разбијеног типа. Сродничке куће су једна другој ближе и више груписане. Дели се на три махале: Ридарска или Поповска, Моравска и Доња Махала. Џеп је имао 1958. године 48 домова.

Земље и шуме[уреди | уреди извор]

Поједини крајеви атара носе ове називе: Бостаниште, Ширина, Бежанија, Старо Село, Раскрсје, Задниште, Самоков, Аниште, Грчка Њива, Крива Њива и др.

Историја[уреди | уреди извор]

Крива Њива је на граници са суседним селом Копитарцем. Приликом обрађивања земље тамо су налажене „римске цигле и зидине“. За време Турака у Џепу је постојао „турски самоков“. Налазио се поред ушћа Џепске Реке. На месту Самокова до 1948. године налазила се „згурија“. Поменуте године била је велика поплава и тада је вода однела све старине од самокова. У џепском самокову радили су Срби и Цигани ковачи. Срби су већином правили ћумур. Назив Старо Село односи се на место у североисточном делу атара. То је више земљиште на граници са Гарињем. Остатака од старина нема. Памти се да је до скора у Старом Селу биле две куће, чији су се становници касније иселили, у Сурдулицу и Момчилово. Место Зидиниште је у близини поменутог самокова, узводно уз Џепску Реку. Остатака од старина нема. То је сада воденица Стојана Радивојевића. Место Аниште је поред садашњег главног друма у Грделичкој Клисури. Ту су најпре имали хан становници садашњег рода Поповића. Они су хан продали Грку Василу Јанићу. Његов син Стерија, који је постао учитељ, хан је уступио неком Србину – Авраму из села Житорађе у околини Сурдулице. Поменути Грци су изумрли. По њима се зове потес Грчка Њива у близини ранијег хана. Мештани Џепа су се 1878. године крили у густој шуми, сада званој Бежанија. У Другом светском рату ту шуму су потпуно посекли бугарски окупатори.

Постанак села[уреди | уреди извор]

Опште је предање да су данашње село Џеп основала четири досељена домаћинства; три су припадала данашњем роду Поповића (Поповци, Стамболци и Деда Јовинци), док је једно домаћинство припадало данашњем роду Млађинци. Сеоска слава је Спасовдан. Тада се одржава сеоски сабор на месту званом Раскрсје. Џеп има посебно гробље. Налази се поред Џепске Реке, близу ранијег самокова. У већим празницима мештани посећују цркве у селима Горњој Јабуци (Владичин Хан) и Мртвици а данас одлазе у цркву у варошици Предејану. Џеп се налази подједнако удаљен од Врања и Лесковца тако да становници у тржишне дане посећују оба места. До 1955. године Џеп је припадао Врањском, односно Владичин –Ханском срезу да би потом припао Лесковачком срезу. У Другом светском рату немачки окупатори вршили су рударску експлоатацију у планинском селу Мачкатици. Због тога су долином Џепске Реке изградили аутомобилски пут. У Џепу, око тог пута, брзо је организовано једно трговачко-занатско насеље. Имало је 20 дућана, ковача, обућара, бакалнице, две кафане.. Године 1948. поплава је однела највећи део тог насеља и разорила поменути пут за Мачкатицу.[1]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Џеп живи 161 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 41,7 година (40,8 код мушкараца и 42,6 код жена). У насељу има 67 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,90.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[2]
Година Становника
1948. 270
1953. 239
1961. 325
1971. 200
1981. 225
1991. 221 220
2002. 194 197
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
191 98,45%
Роми
  
2 1,03%
непознато
  
1 0,51%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Др. Ј. Ф. Трифуновски, Грделичка Клисура, Лесковац, 1964, 93-96 страна
  2. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]