Џорџ Карлин

С Википедије, слободне енциклопедије

Џорџ Карлин
Амерички комичар и критичар друштва
Датум рођења(1937-05-12)12. мај 1937.
Место рођењаЊујорк
 САД
Датум смрти22. јун 2008.(2008-06-22) (71 год.)
Место смртиСанта Моника
 САД
Веб-сајтgeorgecarlin.com

Џорџ Карлин (енгл. George Carlin; Њујорк, 12. мај 1937 — Санта Моника, 22. јун 2008) је био амерички комичар и критичар друштва. Често је говорио да родити се на планети Земљи значи купити карту за циркус наказа - а родити се у САД значи имати карту у првом реду. Освојио је пет Греми награда.[1] Карлинов комичарски наступ који се бавио питањем „седам псовки“ је доспео пред Врховни суд САД, по питању цензуре у САД. Суд је са 5 према 4 донео одлуку да Влада САД може цензурисати „непристојан материјал“ на радио и ТВ медијима.

Сматра се једним од најважнијих и најутицајнијих станд-уп комичара свих времена, назван је „деканом комичара контракултуре”.[2] Био је познат по мрачној комедији и размишљањима о политици, енглеском језику, психологији, религији и табу темама. Његова рутина „седам прљавих речи“ била је централна у предмету Врховног суда Сједињених Држава из 1978. ФКК против Фондације Пацифика, у којој су одлуком 5–4 потврђена овлашћења владе да цензурише непристојне материјале у јавном емитовању.

Први од 14 Карлинових станд-уп комедијских специјала за HBO снимљен је 1977. Од касних 1980-их, његове рутине су се фокусирале на социокултурну критику америчког друштва. Често је коментарисао америчка политичка питања и сатирисао америчку културу. Он је био чест извођач и гост у емисији The Tonight Show током тродеценијске ере Џониja Карсона и водио је прву епизоду Saturday Night Live 1975. године. Његов последњи комичарски специјал, It's Bad for Ya, снимљен је мање од четири месеца пре његове смрти од срчане инсуфицијенције.[3] Године 2008, постхумно му је додељена Марк Твенова награда за амерички хумор. Године 2004, он је био пласиран је друго место на листи 10 најбољих америчких комичара Комеди централа.[4] Магазин Ролинг Стоун га је 2017. године сврстао на друго место (иза Ричарда Пријора) на листи 50 најбољих станд-уп комичара свих времена.[5]

Инспирација[уреди | уреди извор]

Инспирацију је често налазио тражећи необично у нечему наочиглед најобичнијем - у најсвакодневнијим активностима је примећивао изненађујуће појаве које остају непримећене.

Велик део његовог хумора је имао елемент шока. Ово је објаснио у интервјуу у емисији Крис Рок Шоу (28.11.1997): „Волим да узнемирим људе. Да видим где је њихова граница прихватљивог, да ту границу прекорачим и да их онда преведем преко те границе, а да им на крају буде драго што се то све десило."

Критике[уреди | уреди извор]

Карлин је пореклом Ирац и васпитан је у духу католицизма, али је био противник религије и исмевао ју је у свом наступу „Сви сте заражени“, где је тврдио да је уместо религије и Бога, обожавао Сунце, али да је на крају завршио са обожавањем Џоа Пешија (с којим је добар пријатељ у приватном животу). У наступу „Жаљење и кукање“ свео је десет Божјих заповести на две, а онда је додао још једну : „Задржаћеш своју религију за себе“.

Критиковао је многе аспекте америчког живота: опсесију безбедношћу, опсесију децом (родитељством), конзумеризам, огромне класне разлике, ратове које САД воде у свету (тврдећи да је то једино што умеју добро да ураде). Посебан акценат је стављао на црни хумор, тврдећи да ужива у природним катастрофама и самоубиствима.

Наступи[уреди | уреди извор]

Неки од његових најпознатијих наступа су:

  • Карлин у Карнегију (1982, Carlin at Carnegie)
  • Карлин у Кампусу (1984, Carlin on Campus)
  • Наступ у Њујорку (1992, Jammin' in New York)
  • Сви сте заражени (1999, You Are All Diseased)
  • Жаљење и кукање (2001, Complaints and Grievances)
  • Живот је вредан губљења (2005, Life Is Worth Losing)
  • То је лоше за тебе (2008, It's Bad for Ya)

Утицаји[уреди | уреди извор]

Карлинови утицаји обухватају Дени Кеј,[6][7] Џонатан Винтерс,[6] Ленија Бруса,[8][9][10] Ричарда Прајора,[8] Николаса и Меј,[11] Џерија Луиса,[6][8] Браће Маркс,[6][8] Морта Сала,[10] Спајка Џонса,[8] Ернија Ковача,[8] и Риц браћу.[6]

Радови[уреди | уреди извор]

Дискографија[уреди | уреди извор]

Главни део
Компилације

Филм[уреди | уреди извор]

Година Наслов Улога Напомене
1968 With Six You Get Eggroll Herbie Fleck
1976 Car Wash Taxi Driver
1979 Americathon Наратор
1987 Outrageous Fortune Frank Madras
1989 Bill & Ted's Excellent Adventure Rufus
1990 Working Tra$h Ralph Sawatzky Телевизијски филм
1991 Bill & Ted's Bogus Journey Rufus
The Prince of Tides Eddie Detreville
1995 Streets of Laredo Billy Williams 3 епизоде
1999 Dogma Cardinal Ignatius Glick
2001 Jay and Silent Bob Strike Back Hitchhiker
2003 Scary Movie 3 Architect
2004 Jersey Girl Bart Trinké
2005 The Aristocrats Himself
Tarzan II Zugor Voice
2006 Аутомобили Fillmore
2007 Happily N'Ever After Wizard
2020 Bill & Ted Face the Music Rufus Постхумно издање; archival footage[13]

Телевизија[уреди | уреди извор]

Година Наслов Улога Напомене
1962 The Tonight Show Он сам 1 епизода
1965 The Merv Griffin Show 1 епизода
1966 The Jimmy Dean Show 2 епизоде
The Kraft Summer Music Hall Н/Д Писац
1966 That Girl George Lester Епизода: "Break a Leg"
1967–1971 The Ed Sullivan Show Он сам 11 епизоде
1968 The Smothers Brothers Comedy Hour 1 епизода
1969 What's My Line? 1 епизода
The Game Game 1 епизода
The Carol Burnett Show 1 епизода
1971–1973 The Flip Wilson Show 6 епизоде
такође писац
1972 The Mike Douglas Show 1 епизода
1977 Welcome Back, Kotter Wally 'The Wow' Wexler Епизоде: "Radio Free Freddie"
1975, 1984 Saturday Night Live Домаћин Епизоде: 1 и 183
1987 Nick at Nite Н/Д
1988 Justin Case Justin Case TV филм у режији Блејка Едвардса
1991–1996 Thomas & Friends наратор (глас) 104 епизоде
1991–1993 Shining Time Station Mr. Conductor, наратор 45 епизоде
1995 Shining Time Station: Once Upon a Time Телевизијски филм
Shining Time Station: Second Chances
Shining Time Station: One of the Family
Streets of Laredo Billy Williams 3 епизоде
Shining Time Station: Queen for a Day Mr. Conductor Телевизијски филм
1994–1995 The George Carlin Show George O'Grady 27 епизоде
1996 Mr. Conductor's Thomas Tales Mr. Conductor, наратор 6 епизоде
1999 Storytime with Thomas 2 епизоде
1998 The Simpsons Munchie (глас) епизоде „D'oh-in in the Wind”
1999, 2004 The Daily Show Himself 3 епизоде
2000 MADtv Mr. Conductor епизоде: 518 & 524
2004 Inside the Actors Studio Himself 1 епизода
2008 Cars Toons: Mater's Tall Tales Fillmore (глас) 1 епизода; архивски снимци

Видео игре[уреди | уреди извор]

Година Наслов Улога
2006 Cars Fillmore

HBO специјали[уреди | уреди извор]

Специјал Година Напомене
On Location: George Carlin at USC 1977
George Carlin: Again! 1978
Carlin at Carnegie 1982
Carlin on Campus 1984
Playin' with Your Head 1986
What Am I Doing in New Jersey? 1988
Doin' It Again 1990
Jammin' in New York 1992
Back in Town 1996
George Carlin: 40 Years of Comedy 1997
You Are All Diseased 1999
Complaints and Grievances 2001
Life Is Worth Losing 2005
All My Stuff 2007 Сет чаплинових првих 12 самосталних специјала
(искључујући George Carlin: 40 Years of Comedy).
It's Bad for Ya 2008
Commemorative Collection 2018

Писани радови[уреди | уреди извор]

Књига Година Напомене
Sometimes a Little Brain Damage Can Help 1984 ISBN 0-89471-271-3[14]
Brain Droppings 1997 ISBN 0-7868-8321-9[15]
Napalm and Silly Putty 2001 ISBN 0-7868-8758-3[16]
When Will Jesus Bring the Pork Chops? 2004 ISBN 1-4013-0134-7[17]
Three Times Carlin: An Orgy of George 2006 ISBN 978-1-4013-0243-6[18] Збирка три претходна наслова.
Last Words 2009 ISBN 1-4391-7295-1[19] Постхумно издање.

Audiobooks[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Comedian George Carlin wins posthumous Grammy”. Reuters. 8. 2. 2009. Приступљено 8. 2. 2009. 
  2. ^ Norman, Michael (23. 6. 2008). „George Carlin, counterculture comedians' dean, dies at 71”. The Plain Dealer. Cleveland, Ohio. Приступљено 10. 6. 2014. 
  3. ^ Watkins, Mel (23. 6. 2008). „George Carlin, irreverent comedian, dies at 71”. The New York Times. Приступљено 22. 12. 2020. 
  4. ^ „Stand Up Comedy & Comedians”. Comedy Zone. Архивирано из оригинала 23. 11. 2005. г. Приступљено 12. 6. 2014. 
  5. ^ "The 50 Best Stand-up Comics of All Time" Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2017). Rolling Stone. Retrieved February 15, 2017.
  6. ^ а б в г д Merrill, Sam (јануар 1982). „Playboy Interview: George Carlin”. Playboy. 
  7. ^ Murray, Noel (2. 11. 2005). „Interviews: George Carlin”. The A.V. Club. The Onion. Архивирано из оригинала 4. 11. 2005. г. Приступљено 12. 6. 2014. 
  8. ^ а б в г д ђ „George Carlin”. Inside the Actors Studio. Сезона 11. Епизода 4. 31. 10. 2004. Bravo TV. 
  9. ^ Carlin, George (1. 11. 2004). „Comedian and Actor George Carlin”. National Public Radio. Приступљено 11. 6. 2014. 
  10. ^ а б Carlin, George, George Carlin on Comedy, "Lenny Bruce", Laugh.com, 2002.
  11. ^ King, Larry (1990). „How George Carlin became George Carlin (1990)”. 
  12. ^ „George Carlin's "darkest" material to receive posthumous release”. 22. 8. 2016. 
  13. ^ Jeffery, Morgan (24. 1. 2018). „Bill & Ted writer reveals new plot details for 3rd film”. Digital Spy. 
  14. ^ Carlin, George (1984). Sometimes a Little Brain Damage Can Help. Philadelphia: Running Press Book Publishers. ISBN 0-89471-271-3. 
  15. ^ Carlin, George (1998). Brain Droppings. New York: Hyperion. ISBN 0-7868-8321-9. 
  16. ^ Carlin, George (2001). Napalm & Silly Putty. New York: Hyperion. ISBN 0-7868-8758-3. 
  17. ^ Carlin, George (2004). When Will Jesus Bring the Pork Chops?. New York: Hyperion. ISBN 1-4013-0134-7. 
  18. ^ Carlin, George (2006). Three Times Carlin. New York: Hyperion. ISBN 978-1-4013-0243-6. 
  19. ^ Carlin, George (2009). Last WordsНеопходна слободна регистрација. New York: Free Press. ISBN 978-1-4391-7295-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Џорџ Карлин на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Карлин&oldid=27425153”