Ангелина Бранковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ангелина Бранковић
Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Ангелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу
Лични подаци
Датум рођењаоко 1440.
Место рођењаОсманско царство (данас Албанија)
Датум смрти30. јул 1520.
Место смртиОсманско царство (данас Србија)
Породица
СупружникСтефан Бранковић
ПотомствоЂорђе Бранковић, Јован Бранковић, Марија Бранковић
РодитељиЂорђе Аријанит Комнин

Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић (око 1440. — 30. јул 1520.), била је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, средњовековног господара области Коњуха и Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурђа Бранковића.

Живот[уреди | уреди извор]

Ангелина је кћерка великаша Ђорђа Аријанита Комнина. Рођена је у Албанији око 1440. године. У родитељском дому је стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. Запис једног епископа наводи његове речи да је ’’радознала, лепа и мудра жена која је гајила велику љубав према књигама’’. [1]Аријанити су били угледна хришћанска породица која је имала истакнуте предводнике у борби против Турака.

Стефан се након свргавања са престола склонио код своје сестре Катарине на њеном имању у Хрватској, одакле је, преко Дубровника стигао у Албанију где је и упознао Ангелину.

За слепог Стефана, изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. или 1461. године у Скадру. У Албанији су остали кратко време на Скендербеговом имању, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана касније (1461.) напустили су Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, отишли у Италију, прво у Венецију, а потом се настањују у Фурланију у стари замак Београд на реци Таљаменто који је Стефан, заједно са својом сестром Катарином купио 1465. године од горичког грофа Леонарда.[2] Ту су провери више од 10 година, одгајајући синове Ђорђа и Јована, касније деспоте и ћерку Марију. Иако је његов отац Ђурађ Бранковић био један од најбогатијих људи у Србији у то време деспот Стефан и Ангелина су живели сиромашно.[3]

Деспот Стефан је умро 9. октобра 1476. године, а Ангелина остаје још неко време са децом у замак Београд. Убрзо се обратила за помоћ цару Фридриху III од ког је добила замак Вајтерсфелд у Штајерској, где је неко време живела са децом. Тамо удаје и ћерку Марију 1485. године, уз царево посредовање, за Бонифација од Моферата, потомка византијских Палеолога.

Убрзо након тога Ангелини стиже позив мађарског краља Матије Корвина да син Ђорђе преузме достојанство српског деспота. Ангелина је кренула са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем.[4] Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара 1486. године. Прво станиште било јој је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа, а подиже и манастир Обед.[5]

У престоном Купинову се син Ђорђе замонашује и добија монашко име Максим, а други син Јован преузима деспотску титулу. Пар година касније, тачније 10. децембра 1502. године деспот Јован умире. Након тога нови деспот постаје Иваниш Бериславић из старе хрватске великашке породице, а Ангелина и Максим губе поседе, након чега су принуђени да напусте Угарску. Након тога на кратко одлазе у Влашку, а већ 1509. године се враћају у Сремм где уз помоћ својих рођака Јакшића и влашког војводе Њагоја 1512. године подижу манастир Крушедол где сахрањују мошти деспота Стефана и сина Јована. Ту је сахрањен и Максим који умире 1516. године.

Ангелина умире четири године касније, 30. јула 1520. и сахрањују је прво у њеном манастиру Сретењу, а касније се мошти пребацују у Крушедолски манастир.

Не постоји тачна информација када се Ангелина замонашила, али се зна да је упркос сиромаштву била ктиторка већег броја манастира.

Света Ангелина, мозаик у манастиру Крушедол
Са десне стране је Св. Ангелина, са леве стране Стефан, а у средини њихов син Јован Бранковић, фреска у манастиру Крушедол

Ангелина је одржавала односе с московским великим кнезом Василијем III, којем се обраћала за помоћ почетком 16. века и којег је молила да узме светогорске манастире под покровитељство, што се и десило. [6]

Култ[уреди | уреди извор]

Мозаик у храму Св. Саве на Врачару

Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.

Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу“. Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века.

Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.

У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године постојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини. Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђуре Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад Паје Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.[2] Као и на фрескама, Ангелина је на иконама најчешће приказивана заједно са Стефаном, Јованом и Максимом.[2]

Српска православна црква је прославља 12. августа/30. јула.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Српске владарке”. Архивирано из оригинала 15. 11. 2023. г. Приступљено 15. 11. 2023. 
  2. ^ а б в Томин, Светлана (2016). Мајка Ангелина : деспотица и монахиња Ангелина Бранковић - Света мајка Ангелина. Сремски Карловци: Епархија сремска. 
  3. ^ „Историјски забавник”. 
  4. ^ Спремић, Момчило (2005). Прекинут успон: српске земље у позном средњем веку. Београд: Завод за уџбеника и наставна средства. стр. 335. 
  5. ^ Милеуснић, Слободан (2000). Свети Срби. Нови Сад: Прометеј. стр. 123—125. 
  6. ^ Тубин, Славица (2020). Православље, бр. 1286, од 15. октобра, Предговор Митрополита Порфирија руској књизи Свете српске жене. Београд: СПЦ. стр. 40. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]