Арон Нинчић
Арон Нинчић | |
|---|---|
| Датум рођења | 20. септембар 1845. |
| Место рођења | Стара Кањижа, Аустроугарска |
| Датум смрти | 9. мај 1906. (60 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
| Занимање | правник и министар правде |
Арон Нинчић (Стара Кањижа, 20. септембар 1845 — Београд, 9. мај 1906) био је српски правник и политичар.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 20. септембра 1845. године у Старој Кањижи.
Завршио је Велику Школу у Београду. По завршетку Велике Школе, био је адвокат у Београду и Јагодини. Био је председник окружног ( касационог ) суда у Јагодини. Потом је постао члан и председник Апелационог суда 1892-1895.[1], а затим и Касационог суда у Београду.
Говорио је мађарски језик и бавио се превођењем са мађарског на српски језик.
Један је од првих чланова Напредне странке, од 1881. године.
Био је министар правде у владама 1895/96. Стојана Новаковића, у другој влади Михајла Вујића 1902. године и у влади Петра Велимировића 1902. године, као и заступник министра просвете и црквених дела од 19. децембра 1896. године у влади Стојана Новаковића[2][3][4]
Био је секретар скупштине у периду од 1882. до 1884. године.[5]
Именован је за доживотног сенатора 1903. године.
Написао је више чланака и стручних расправа из области права од којих је најзначајније о Условној осуди.
Нинчић је био одликован румунским краљевским Орденом Круне I степена, током 1897. године.
Судија Нинчић такође је био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста IV реда (од 1883. године), истог Ордена III степена (1889), затим II реда истог Ордена (1896), као и Ордена Белог орла V степена (одликован је 1894. године).
У попису славара у Београду, који датира из 1895. године помиње се и министар Арон Нинчић. За њега је тада било забележено, да слави Светог Јована Крститеља.
За своју породицу подигао је зграду у улици Обилићев венац број 27 у Београду.
Отац је Момчила А. Нинчића, професора економије, и министра финансија и спољних послова у владама краљевине СХС, и Велизара Нинчића, дипломате и Генералног конзула у Скопљу, и деда Ђура Нинчића, дипломате и амбасадора СФРЈ.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Бандић, Душан (1985). Гласник Етнографског института, Volumes 34-37 (на језику: руски). Научно дело.
- ^ Љушић, Радош (2005). Владе Србије: 1805-2005 (на језику: српски). Завод за уџбенике и наставна средства.
- ^ Mrđenović, Dušan (1988). Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije, 1835-1941 (на језику: енглески). Nova knj.
- ^ „SER 1”. www.kolumbus.fi. Архивирано из оригинала 07. 12. 2019. г. Приступљено 04. 03. 2019.
- ^ „Парламент, од Намесничког устава до Устава из 1888. године (1869-1888)”. www.parlament.rs. Приступљено 04. 03. 2019.
