Баштина (социологија)

С Википедије, слободне енциклопедије

Баштина (у српском језику наслеђе) у социолошком смислу је право које пресудно почива на римској грађанској институцији патримонијуму (лат. patrimoniuma), или праву наслеђивања и обавези очувања и продужења наследних обавеза.[1]

Синоними[уреди | уреди извор]

Старина — тековина — тестамент — легат — нашљеђе — оставина — наслеђење — дар — насљеђевина — завештај — поклон — заоставштина — последња воља/жеља — аманет — наслеђе — опорука — завештање — наслеђевина — запис — воља — ћаћевина — посмртнина — очевина — дедовина — задужбина — бабалук — оставштина.[2]

Опште поставке[уреди | уреди извор]

„Постоје одређене ствари из прошлости које морамо да сачувамо како бисмо знали одакле смо дошли и да на основу њих добијемо идеје куда идемо.“

Марвин Шнајдер

Право и обавеза баштинара јесте, заправо, формула одржања општег добра: онај ко наслеђује својим имањем увећава или одржава у богатству опште имање; преношењем имања увећава се наследниково, а одступа, патримонијумски спокојно, од свог титуларног учешћа у општем добру. На основу овога кажемо да је баштина ресурс, релч која је термин из економске теорије који покрива и стандард живота, што је још увек економска категорија, али и образовање и културу (додуше, и њих у смислу економичности и исплативости).

Лако се види да економска теорија признаје као доктрину доброг газдовања или организације живота у једној заједници, која обезбеђује њено одржање. Наравно да се историјско значење овог термина, јасно однсои на мање заједнице (манастирске заједнице, градови – чак и када су биле државице) које су као главни општи задатак имале заштиту и одржање помоћу сопствених ресурса (илустративни су тренуци опсада непријатеља), те њихова доктрина мора да спада у драгоцено наслеђе (баштину).

Одрживост баштине[уреди | уреди извор]

У савременој социологији баштина је повезана са економском теоријом која се може применити и на образовање и културу, које коштају, а исплативи су онолико колико доприносе економском развоју.

Ако је доктрина одрживости наслеђена (и то као драгоценост), значи да је неко инвестирао у њено памћење и тада ће се ценити као сопствени ресурс. Наравно, има и сутација када сопствену доктрину уопште не схватамо као ресурс (или је не познајемо довољно), па се међу донираним стварима не сналазимо, и немамо поредбену меру сопственог и другог искуства, па тиме превлада линија мањег отпора под формулом: „даровном се коњу зуби не гледају”.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Biblioteka Svetska pravna baština. Universitet u Beograda, Pravni fakultet. 2015. 
  2. ^ Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима. . Београд. 2008. ISBN 978-86-86673-09-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Biblioteka Svetska pravna baština. Univerzitet u Beograda, Pravni fakultet. 2015. 
  • John H. Merryman, The Public interest in cultural property, California Law Review, Vol. 77, (1989). стр. 339-364.