ФК Београдски спорт клуб
| БСК | |||
|---|---|---|---|
.gif) | |||
| Пуно име | Београдски спорт клуб | ||
| Надимак | Плави | ||
| Основан | 6. јул 1911. | ||
| Угашен | 27. мај 1945. | ||
| Стадион | Стадион на Тркалишту, Београд (капацитет: 1.000) Стадион на Топчидерском брду, Београд (капацитет: 30.000) | ||
| Лига | Прва лига Југославије | ||
| |||
Београдски спорт клуб (БСК) био је српски и југословенски фудбалски клуб из Београда. Основали су га 1911. бивши играчи Српског мача, после распада клуба.
Почеци[уреди | уреди извор]
Клуб је основан 6. јула 1911. када је одржана је оснивачка скупштина и изабрана управа (председник Андре Јовић, потпредседници Данило Стојановић и Јеврем Пантелић и секретар Душан Милошевић). Прва правила клуба потврђена су 1. септембра 1911.. Прво БСК-ово игралиште на тадашњем Тркалишту, месту где су данас технички факултети и хотел Метропол, је уз залагање чланова клуба уређено и припремљено за утакмице. Прву утакмицу БСК је одиграо 13. октобра 1911. са крагујевачком Шумадијом и победио 8:1. Међу првим играчима био је и Милош Екерт који је до тада играо за Српски мач, он је предложио име Београдски спортски клуб, а био је и благајник клуба.
Нови стадион[уреди | уреди извор]
Због градње техничких факултета клуб је морао да напусти стадион на Тркалишту и да пређе на Топчидерско брдо. БСК је на том месту 1929. године подигао модеран стадион са трибинама за око 30.000 гледалаца. Трава и рефлектори су постављени маја 1935.[1] БСК – ов стадион је између два светска рата важио за највећи и најмодернији стадион на Балкану.[тражи се извор] Тај део града се пре рата називао Спортски Крај.[2] На месту стадиона БСК, после Другог светског рата подигнут је стадион Партизана.
Првенство Југославије[уреди | уреди извор]
У то време највећи градски ривал БСК је била СК Југославија, која је свој стадион направила нешто ниже, тамо где је данас стадион Црвене звезде. Највећи ривали у домаћем првенству су поред ФК Југославије били загребачки клубови ХАШК, Конкордија и Грађански, те сплитски Хајдук. Ови клубови су заједно са БСК –ом били сви прваци државе између 1923. и 1940. године у периоду када је одиграно 17 фудбалских првенстава у Краљевини Југославији. БСК је у том периоду освојио пет титула. БСК је био равноправан играјући и углавном побеђујући у пријатељским утакмицама и најпознатије европске клубове.
Познати играчи[уреди | уреди извор]
Осам играча из екипе БСК чинило је окосницу фудбалске репрезентације Југославије која је играла у полуфиналу [3] у Уругвају 1930. године. Међу најпознатијим фудбалерима тога доба у БСК су били Благоје Марјановић, Александар Тирнанић, Милорад Арсенијевић, Ђорђе Вујадиновић, Иван Бек, Драгослав Михајловић и други. Једна од најпознатијих личности из БСК и један од оснивача и дугогодишњи руководилац клуба је био Др Михаило Андрејевић, највећи фудбалски ауторитет ових крајева, који је постигао светско признање, јер је био један од најцењенијих фудбалских радника у Светској фудбалској федерацији и члан Извршног комитета ФИФА скоро пуне четири деценије.
На Мондијалу 1930. БСК је могао да се поноси и чињеницом да је поред доприноса југословенској репрезентацији са осам фудбалера, такође имао и доскорашњег саиграча, Рудолфа Вецера, као капитена и звезду друге европске учеснице, репрезентације Румуније. У време када су црвени доминирали, плави су 1924. године одлучили да ангажују два интернационалца из Румуније, тада већ репрезентативца Вецера из Униреје и голмана Дежу Лакија из букурештанског Јувентуса. Са потписаним уговором са БСК-ом, да примају плату да се искључиво баве фудбалом, њих двојица су постали први професионални фудбалери у БЛП-у у историји.[4]
Капитен предратне репрезентације, Милутин Ивковић, после окупације Југославије, 1941. године, сарађивао је са народноослободилачким покретом. Због своје повезаности са радничким покретом и Комунистичком партијом више пута је хапшен и прогањан. На фудбалском терену се последњи пут појавио 6. маја 1943, на молбу својих другова, приликом прославе 40 година постојања БАСК-а. Недуго после тога, 24. маја 1943. у 23:45 је ухапшен од стране Гестапоа и затворен у логору на Бањици. Стрељан је наредног јутра у Јајинцима због „комунистичке делатности“. Био је ожењен Елом, ћерком адвоката Фридриха Попса, имали су двоје деце.
За БСК су играли: Мркушић – Стојиљковић (Ј. Николић), Шијачић – Манола, Драгићевић, Јовановић – Глишовић, Ваљаревић, Божовић, М. Николић (Спасојевић) и Хорватиновић, а за Југославију: Ловрић – Анђелковић, Шплајт – Дифранко, Броћић, Ћирић – Савић, Атанацковић, Петровић, Дреновац и Стевков.
Двадесетог октобра 1944. Београд је видео Немцима леђа. Два месеца после тога БСК се први пут помиње у штампи – заказао је клупску конференцију за 21. децембар ради избора радног одбора клуба. Већ наредне године два најтрофејнија и најуспешнија фудбалска клуба са почетка 20. века у Србији, БСК и СК Југославија, одлуком нових комунистичких власти престају да постоје, а са формирањем крећу: ФК Партизан и ФК Црвена звезда.
Након рата[уреди | уреди извор]
БСК је после Другог светског рата забрањен наставак рада, јер је тада врх нове комунистичке власти проценио да тај клуб у себи носи предратни грађански дух и да је буржоаског карактера. Стадион су нове власти предале Југословенској народној армији, која потом оснива Партизан и на истом месту пар година касније гради Стадион ЈНА.[тражи се извор]
ОФК Београд[уреди | уреди извор]
Од 90-их година 20. века ОФК Београд се позива на традицију, годину оснивања, историју и титуле БСК иако је БСК угашен пар месеци након оснивања Металца како се звао ОФК Београд у време оснивања. ОФК Београд је до 1957. година имао исте боје дресова као предратни БСК (тамноплаво - светлоплава комбинација), имао доста сличан грб и носио његово име - БСК (1950 — 1957) све до промене у данашње име. Цела збрка је настала јер је високи државни комунистички функционер Владимир Дедијер из чисте жеље као предратни навијач БСК-а покушао да га ревитализује тако што је извршио прво фузију Металца и ФД Београда а потом дао име БСК и променио боје дресова. Збрка је можда настала и из комунистичке климе која је била тада када су у немогућности да нађу клуб за себе предратни играчи и функционера БСК-а се усталили у Металцу покушавајући да ревитализују успомене (нпр. Моша Марјановић или Микица Арсенијевић) и са одушевљењем прихватили Дедијеров потез.[5]
Успеси[уреди | уреди извор]
| Такмичење | Број | Година | |||
|---|---|---|---|---|---|
| Национално првенство - 5 | |||||
| Првенство Краљевине Југославије | Првак | 5 | 1930/31, 1932/33, 1934/35, 1935/36, 1938/39. | ||
| Други | 4 | 1927, 1929, 1937/38, 1939/40. | |||
| Национални куп - 1 | |||||
| Куп Краљевине Југославије | Победник | 1 | 1934. | ||
| Финалиста | 0 | / | |||
| Остала национална такмичења | |||||
| Првенство Београдског подсавеза | Првак | 6 | 1920, 1921, 1926/27, 1928/29, 1929/30, 1933/34. | ||
| Други | 6 | 1922/23, 1923/24, 1924/25, 1925/26, 1927/28, 1931/32. | |||
| Првенство Србије (1939—1944) | Првак | 4 | 1939/40, 1940/41, 1942/43, 1943/44. | ||
| Други | 1 | 1941/42. | |||
| Континентална такмичења | |||||
| Митропа куп | Победник | 0 | / | ||
| Финалиста | 0 | / | |||
| Полуфинале | 2 | 1939, 1940. | |||
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Политика", 11. мај 1935
- ^ "Политика", 21. мај 1940 (помиње се Болница трговачке омладине у Звечанској)
- ^ „1930 FIFA World Cup Uruguay”. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 04. 02. 2012.
- ^ "50. godina BFS", strana 37
- ^ Права истина о настанку ОФК-а Београда
Литература[уреди | уреди извор]
- Живко М. Бојанић - БСК - Југославија, сећање на први београдски вечити дерби Београд 2007.