Берлински споразум (1878)

С Википедије, слободне енциклопедије
Југоисточна Европа након Берлинског конгреса.

Берлински споразум је био коначни акт Берлинског конгреса (13. јун13. јул 1878) којим су Уједињено Краљевство, Аустроугарска, Француска, Њемачка, Италија, Русија и Турска под султаном Абдул Хамидом II извршиле ревизију Санстефанског споразума потписаног 3. марта исте године.[1] Најзначајнији одредница споразума је одлука о судбини Кнежевине Бугарске успостављене Санстефанским споразумом,[2] иако је сама Бугарска била искључена из учешћа у разговорима руским инсистирањем.[2][3] У исто вријеме, непостојећа на мапама, Бугарска није била дио међународног права, нити Бугари сами. Ово искључење је већ утврђена чињеница по Цариградској конференцији великих сила, која је одржана годину дана прије без икаквог учешћа Бугарске.

Споразум је формално признао независност дефакто суверених кнежевина Румуније, Србије и Црне Горе, заједно са аутономијом Бугарске, иако је она дефакто функционисала независно и била је подјељена на три дијела: Кнежевину Бугарску, аутономну покрајину Источну Румелију и Македонију, која је враћена Османлијама,[4]

У Источној Анатолији, Берлински споразум је потврдио руске добитке против Османског царства утврђених Санстефанским споразумом, иако су долина Елешкирт и град Догубајазит враћени Османлијама.[5]

Потписници споразума[уреди | уреди извор]

Потписници споразума су били:[6]

Мапе према Санстефанском (лево) и Берлинском (десно) споразуму

Резултати[уреди | уреди извор]

Три нове независне државе су постале краљевине: Румунија 1881, Србија 1882. и Црна Гора 1910, док је Бугарска прогласила пуну независност 1908. након уједињења са Источном Румелијом 1885. Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину 1908, узрокујући већу европску власт.

Берлинским споразумом је осигуран посебан правни статус појединим вјерским групама; и послужио је као модел за Мањинске уговоре који су накнадно утврђени у оквиру Друштва народа. Такође ријешене су граничне нејасноће између Грчке и Османског царства, преносом Тесалији у састав Грчке 1881.

Маркиз од Солсберија, британски државни секретар на Конгресу, је првобитно подржао руску позицију и Санстефански споразум. Након повратка са Конгреса, Солсбери је признао да су подршком Аустроугарске умјесто Русије, Британци су „подржали погрешног коња“.

По британском историчару А. Џ. П. Тејлору: „Да су подржале Санстефански споразум, и Османско царство и Аустроугарска би можда преживјеле до данашњих дана. Британци, осим Дизрелија у његовим најдивљијим тренуцима, су очекивали мање и с тим су мање разочарани. Солсбери је написао на крају 1878. године: Ми ћемо поново успостави климаву турску власт на југу Балкана. Али само на кратко. Она неће заживјети“.[7]

Косовски вилајет је остао у саставу Османског царства. Аустроугарској је дозвољено да стационира војни гарнизон у Босанском вилајету и Новопазарском санџаку. Босански вилајет је стављен под Аустроугарску окупацију, који је формално остао у саставу Османског царства све до Аустроугарске анексије 1908. Аустроугарски војни гарнизон је повучен из Новопазарског санџака 1908. године, након анексије Босне и настанка Босанске кризе, у циљу постизања компромиса са Османским царством (Османска влада је водила борбу са Младотурском револуцијом 1908. године, која је била још један од разлога за губљење Босне и Бугарске исте године).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hertslet, Edward (1891), „Treaty between Great Britain, Austria-Hungary, France, Germany, Italy, Russia, and Turkey, for the Settlement of the Affairs of the East, signed at Berlin, 13th July 1878”, The Map of Europe by Treaty; which have taken place since the general peace of 1814. With numerous maps and notes, IV (1875–1891) (1. изд.), London: Her Majesty's Stationery Office, стр. 2759—98, Приступљено 02. 01. 2013 
  2. ^ а б Krasner 1999, стр. 165.
  3. ^ Bourchier, James David (1911). „Bulgaria/History”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  4. ^ Jelavich 2005, стр. 84.
  5. ^ Schem, Alexander Jacob (1878). „Chapter IX [Third Book]: The Berlin Congress”. War in the East: An Illustrated History of the Conflict Between Russia and Turkey, With a Review of the Eastern Question. H.S. Goodspeed & Co. стр. 685–700. 
  6. ^ Phillips, Walter Alison (1911). „Berlin#Berlin, Congress and Treaty of”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press. 
  7. ^ Taylor 1954, стр. 253.

Литература[уреди | уреди извор]

Примарни извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]