Бес

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Бес (вишезначна одредница).
Ахилов бес, слика Ђованија Батиста Тијепола приказује грчког хероја како напада Агамемнона.

Бес (ијек. бијес) је емоција проистекла из нечије психолошке интерпретације услед вређања, повређивања или пак одбијања те особе. Увек га прати и снажна жеља за осветом и исправљањем туђих поступака на једнако офанзиван начин.[1][2][3][4][5]

Аутор Р. Новако разврстава три начина манифестације беса:

  • Когнитивни (манифестује се кроз учестало оцењивање средине, а посебно њених сегмената који нам производе бес),
  • Соматско афективни (особа која осећа напетост и повећану агитантност/најдинамичнији модел манифестације), и напокон
  • Бихевиорални модел (особа се повлачи у себе и креће да гаји повећани антагонизам према стварима и људима око себе).

У физичке манифестације беса спадају повишени крвни притисак, убрзани рад срца, као и повећано лучење адреналина.

Социална манифестација беса укључује мимику лица, говор тела, као и повишен/претећи тон приликом разговора. Таква манифестација наравно није својствена само људима вец и животињама (најсличнија приматима). Иако особе које су осетиле бес и манифестовале га кажу да су биле под афектом, психолози сматрају да бес испрва сам по себи смањује могућност самоконтроле као и могућност сагледавања објективне слике о себи и другима. Данас психологија сматра да је бес потпуно природна емоција коју свако живо биће осети и манифестује, чак сматрају и да има стране које су позитивне по евулутивни опстанак]] врсте, али неконтролисани бес може нарушити не само социални живот људи који га манифестују, већ и њихово психичко и физичко здравље.[6][7]

Социјални и психолошки погледи[уреди | уреди извор]

Психолози генерално признају три облика беса. Први је уобличен у изненадној и исхитреној форми која има функцију самоодржања јединке и својствен је не само људима веч и животињама. Настаје приликом угрожавања живота и опстанка јединке. Кад се друга врста појави изазива жељу за разрешењем ситуације коју особа перципира а која је неправедна према тој особи или другима. Другим речима ова манифестација служи да предухитри злотвор у његовим намерама. Оба ова облика имају функцију самоодржања јединке, потпуно су природни и својствени живим бићима. Такође се јављају на епизоде кад су потребни. Трећа манифестација је пак сушта љутња и има карактерне и когнитивне одлике. Нуспојаве овог модела су раздражљивост, неповерење, иритација, а често и ускоумље.

Бес као осећање може мобилисати психолошке ресурсе ка исправљању неправди и ка корекцији туђег или сопственог погрешног понашања, али зато увек смањује стрпљење особе која га осећа, као и њену емпатију, објективност у расуђивању и уопште контролу. Разлика између беса и агресије је очигледна, иако ова два појма утичу један на други. Бес и љутња цесто могу отворити пут агресији, док агресија над неким може изазвати бес у посматрачу или субјекту. Али само стање беса не може бити довољно да би се покренула агресија.

Симптоми[уреди | уреди извор]

Две најосновније поларизоване поделе манифестација су пасивни бес и агресивни бес. Симптоми су следећи:

Пасивни бес[уреди | уреди извор]

  • Равнодушност: употреба лажних и апатичних гестова и фраза, лажни осмеси, слегање раменима, „нек одлуче други“ став. Причање о својим фрустрацијама без показаних емоција.
  • Избегавање: избегавање конфликата, не улажење у расправе, окретање леђа приликом кризних ситуација, изражена фобија.
  • Безвредност: дефитизам, ослањање на непоуздане особе, сексуална импотенција, истицање мање битних ствари и исказивање фрустрације око њих али зато занемаривање оних битнијих.
  • Опсесивно понашање: Стална провера стања ствари около, опсесија за чистоћом или перфекцијом, опседнутост дијетама или пак преједање.
  • Манипулисање: Изазивање беса у другима а онда давање савета и утеха тим истим особама, закувавање агресије а онда избегавање учешћа у истим, емотивно уцењивање, лажни изливи туге, уништавање веза, гомилање пара или ресурса.
  • Тајновитост у својим радњама: Оговарање, нагомилавање озлојеђености и пражњење исте људима иза леђа, избегавање контакта очима, остављање других на цедилу, било која форма анонимне критике.
  • Кривљење себе: Претерано извињавање за своје понашање, претерана самокритика, намештање смера разговора тако да те други критикују.
  • Саможртвовање: Бити увек од помоћи (преко мере), задовољавање са подређеном позицијом, тихо одавање знакова да патиш али и одбијање помоћи, велика захвалност за обичне ствари.

Агресивни бес[уреди | уреди извор]

Пример бесне жене. Обратите пажњу на испружен прст и широко отворене очи и уста.
  • Малтретирање: Насилно понашање, гурање, викање, користећи моћ зарад угњетавања, играјући се са слабостима других.
  • Деструктивност: Уништавање објеката, наношење бола животињама, уништавање односа, агресивна вожња, злоупотреба супстанци.
  • Грандиозност: хвалисавост, изражавање неповерења, не делегирање, жеља да се буде у центру пажње стално, не слушање других кад причају, очекивање да ће сама помпезност наступа решити све проблеме.
  • Повређивање: физичко насиље, вербално злостављање, пристрасне двосмислене и вулгарне шале на нечији рачун, рушење поверења, псовање, игнорисање осећања других, намерна дискриминација, неправедно окривљавање и кажњавање других, олако давање етикета.
  • Манично понашање: пребрзо причање, пребрза вожња, пребрзо ходање, претеривање у раду, и очекивање од других да прате овај темпо.
  • Себичност: игнорисање туђих потреба, одбијање захтева за помоћ.
  • Претње: отворено застрашивање људи и показивање на примерима на који начин им можете нанети штету или повреде, упирање прстом, „ломљење“ руку приликом разговора (гест), ношење одеће и симбола који се доводе у везу са насилним понашањем, честа употреба сирене у колима, лупање вратима.
  • Неправедно окривљавање других: оптуживање других за своје грешке, кривити околину за своја осећања, често изношење оптужби.
  • Непредвидљивост: експлозивност особе услед малих фрустрација, напада на друге неселективно, издавање неправедних казни и наношење штете другима због тога, коришћење алкохола и дрога, излагање нелогичних аргумената.
  • Осветољубивост: бити веома прек у кажњивању, одбијање да се опрости и заборави некоме ко нам је нанео зло и често преувеличавање размера тог дела, стално понављање и навођење болних сећања из прошлости.

Узроци[уреди | уреди извор]

Људи осете бес кад виде да су они или неко њима драг повређени, да се над њима врши агресија или било каква друга неправда која је намерно нанета од стране јасно одређеног кривца. Сегмент који је такође важан је да виде да могу да утичу на даљи ток ситуације и да је промене. Бес се увек осеца према особи за коју се сматра да је кривац. На пример, ако нам неко слупа кола осећаћемо бес према њему, ако нам кола страдају услед елементарне непогоде осећаћемо тугу и губитак, али ако их ми сами слупамо осећаћемо кривицу.

Љутња и бес такође могу имати више изворишта које не морају бити повезана, али ипак људи ретко кад налазе више од једног изговора за упадање у љутњу. Према тумачењу Р. Новакоа бес је увек повезан и са контекстом окружења. На пример особа ће лакше побеснети ако пати од физичких болова.

Контролисање[уреди | уреди извор]

Свако упадање у љутњу захтева доношење одлуке. Особа може одреаговати непријатељски, може изабрати и тиху реакцију (повлачење у себе и сл.), може сакрити озлојеђеност, а може и радити на коструктивном решењу проблема.

Неурологија[уреди | уреди извор]

Приликом мапирања мозга особа које су у стању беса неуролози су пронашли део мозга који је притом активнији. То је латерални орбитофронтални кортекс. Функција овог режња је иначе повезана са приступном мотивацијом и позитивним афективним процесом у опхођењу.

Психологија[уреди | уреди извор]

Спољашње исказивање беса се види по говору тела и мимици лица приликом јавних исказа љутње. Наиме том приликом лице поцрвени, обрве се спусте и намргоде, тиме само појачавајући озбиљан поглед, ноздрве се рашире а вилица стисне. То је урођен образац телесног понашања који се може опазити код мале деце која још увек нису имала прилику да науче социјалне аспекте показивања беса. Такође приликом љутње мускулатура постаје напетија него иначе, спремајући се за напад или одбрану. Ова напетост и набуситост такође даје и самопоуздање и осећај снаге. Другим рецима тело постаје стартно и спремно за деловање.

Неуронаука је показала да се емоције генеришу од стране већег броја структура у мозгу. Обрада осећања може бити брза, минимална и евалуативна, а она се врши док подаци пролазе испрва кроз сензорне органе, па кроз амигдале, да би на крају дошле до лимбичког предњег дела мозга. Но емоције које настају услед дискриминације и неправде генеришу се директно у таламусу и иду до неокортекса. Статистичком обрадом података неки аутори су закључили да је бес генетички одређен, то јест да ће особа бити подложнија љутњи и бесу ако има генетичке основе за то, али ово још увек није доказана претпоставка.

Становишта филозофије о љутњи[уреди | уреди извор]

Антика[уреди | уреди извор]

Старогрчки филозофи су у својим коментарима сматрали да је неконтролисани бес, посебно према робовима, штетан по друштво. Гален и Сенека су сматрали да је љутња врста лудила, одбили су спонтани неконтролисани бес као природну ствар, а такође су истицали особину контролисања беса као позитивну. Сенека је чак сматрао да је бес лоше осећати и у рату и биткама. Наводио је пример дисциплиноване Римске армије која је у то време стално побеђивала Германска племена која су била позната по свом ватреном бесу. Такође је навео и да приликом спортских такмичења бес увек може само да уназади.

Аристотел је пак сматрао да је бес користан за спречавање неправди. Сматрао је и да је супротност од беса неосетљивост и индиферентност. Разлику између темперамената различитих људи приписао је другачијем скупу квалитета и хумора који људи имају. Сенека је, на пример, сматрао да људи румени у лицу и људи са црвеном косом имају темперамент склонији љутњи јер имају сув и прек хумор. Стари филозофи пак не пишу о женском гневу јер њихова дела и нису била посвећена женама, али Сенека на пример сматра да су жене подложније изливима беса и љутње.] Сенека такође наводи и пар савета који помажу у избегавању беса и љутње. Наиме грешке које чинимо кад смо љути треба увек памтити, треба избегавати људе који су увек љути и не треба бити стално у пословима, увек треба јести и пити ако се осети глад или жеђ, и треба слушати мирну музику.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Током средњег века филозофи нису много допринели схватању гнева и љутње. На пример средњовековни филозофи попут Ибн Сина, Роџера Бекона и Томе Аквинског су се сложили са древним филозофима да животиње не могу осећати гнев. Али ипак ал-Газали, који се често није слагао са Аристотелом и Ибн Сином, је сматрао да животиње имају бес који им је једна од три моћи које гаје у свом срцу. Друге две су апетит и импулсивност. Сматрао је и да је воља животиња подређена бесу и апетиту, док је људска воља подређена интелектом.] Устаљен став у средњем веку је био да људи склонији гневу имају висак жуте жучи. Ово веровање има корена у Сенекиној тврдњи о темпераментним црвенокосим људима са сувим и преким хумором.

Модерна времена[уреди | уреди извор]

Савремена схватања гнева и беса нису много напредовала од схватања Аристотела. Имануел Кант не сматра освету за ману пошто она служи за одбрану нечијег достојанства, у исто време потире неосетљивост на социалне неправде, а и ако је неко нема као особину умањује мужевност човека. Дејвид Хјум износи став у писму да су: Бес и мржња су страсти које смо добили из саме сржи насе конституције, и њихов недостатак често може значити слабост и имбецилност.] Основна разлика између модерних и древних схватања гнева је другачији приступ у проучавању. Старији филозофи се нису бавили штетом која настаје кад се бес сакрива и гуши, док модернија схватања узимају у обзир и родне разлике приликом проучавања ове емоције. Амерички психолог Албер Елис има став да бес, љутња и гнев имају корена у филозофским значењима и претпоставкама на основу којих људска бића тумаче прекршаје над њима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Еллис, Алберт (2001). Оверцоминг Деструцтиве Белиефс, Феелингс, анд Бехавиорс: Неw Дирецтионс фор Ратионал Емотиве Бехавиор Тхерапy. Промотхеус Боокс.
  2. ^ Хаqуе, Амбер (2004). „Псyцхологy фром Исламиц Перспецтиве: Цонтрибутионс оф Еарлy Муслим Сцхоларс анд Цхалленгес то Цонтемпорарy Муслим Псyцхологистс”. Јоурнал оф Религион анд Хеалтх. 43 (4): 357—377. С2ЦИД 38740431. дои:10.1007/с10943-004-4302-з. 
  3. ^ Леланд Р. Беаумонт, Емотионал Цомпетенцy, Ангер, Ан Ургент Плеа фор Јустице анд Ацтион, Ентрy десцрибинг патхс оф ангер
  4. ^ Паул M. Хугхес, Ангер, Енцyцлопедиа оф Етхицс, Вол I, Сецонд Едитион, Рутледге Пресс
  5. ^ Раyмонд W. Новацо, Ангер, Енцyцлопедиа оф Псyцхологy, Оxфорд Университy Пресс, 2000
  6. ^ Симон Кемп, К.Т. Стронгман, Ангер тхеорy анд манагемент: А хисторицал аналyсис, Тхе Америцан Јоурнал оф Псyцхологy, Вол. 108, Но. 3. (Аутумн, 1995)
  7. ^ Xиаолинг Wанг, Ранак Триведи, Франк Треибер, анд Харолд Сниедер, Генетиц анд Енвиронментал Инфлуенцес он Ангер Еxпрессион, Јохн Хенрyисм, анд Стрессфул Лифе Евентс: Тхе Георгиа Цардиовасцулар Тwин Студy, Псyцхосоматиц Медицине 67:16–23 (2005)

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бес на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Bes&oldid=27558106”