Бискајски залив

Координате: 45° 30′ 00″ С; 4° 20′ 00″ З / 45.5° С; 4.333333° З / 45.5; -4.333333
С Википедије, слободне енциклопедије
Бискајски залив
Шпанска обала
Батиметријска карта
ЛокацијаАтлантски океан
Координате45° 30′ 00″ С; 4° 20′ 00″ З / 45.5° С; 4.333333° З / 45.5; -4.333333
45° 30′ 00″ С; 4° 20′ 00″ З / 45.5° С; 4.333333° З / 45.5; -4.333333
Земље басенаФрансука и Шпанија
Макс. дужина593,7 km (368,9 mi) km
Макс. ширина511,1 km (317,6 mi) km
Површина223,000 km2 (86,101 sq mi) km2
Прос. дубина1,744 m (5 ft 8,7 in) m
Макс. дубина4,735 m (15,53 ft) m
Запремина389,000 km3 (93,326 cu mi) km3
Водена површина на Викимедијиној остави
Бискајски залив из свемира

Бискајски залив (франц. Golfe de Gascogne, баск. Bizkaiko Golkoa, шп. Golfo de Vizcaya, гал. Golfo de Biscaia, лат. Sinus Cantabricus) је залив Атлантског океана.[1], који се простире од северне обале Галиције у Шпанији до Бретање на северозападу Француске.

Ова поморска регија је позната по лошем времену, јаким олујама и екстремно високим таласима.[1]

Залив има површину од око 225.000 km², док му је максимална дубина 4.735 метара.[1][2] У залив се уливају велике француске реке — Вилен, Лоара, Шарант, Жиронда и Адур. У Шпанији нема већих река које се уливају у залив. Бискајски залив је богат рибом.

Јужни део Бискајског залива, испред обале Шпаније, најчешће се помиње под именом „Кантабријско море“ (шп. Mar Cantábrico).

Један део шпанске обале Бискајског залива је познат по туризму. То је Коста Верде (шп. Costa Verde, срп. Зелена обала). Познато летовалиште на француском делу обале је Бијариц.

Значајне луке Бискајског залива су:

Географија[уреди | уреди извор]

Баскијска обала дуж Бискајског залива
Плажа Бијариц (француска Баскија)

Делови епиконтиненталног појаса протежу се далеко у залив, што резултира прилично плитким водама у многим областима, а самим тим и немирним морима по којима је регион познат. У заливу се јављају велике олује, посебно током зимских месеци. Бискајски залив је дом неких од најжешћих временских услова у Атлантском океану; тамо се јављају ненормално високи таласи.[3] Све до последњих година била је редовна појава да се трговачки бродови тону у Бискајским олујама.

Опсег[уреди | уреди извор]

Међународна хидрографска организација дефинише границе Бискајског залива као „линију која спаја Кап Ортегал (43° 46′ N 7° 52′ W / 43.767° С; 7.867° З / 43.767; -7.867) до Пенмарч Појнта (47° 48′ N 4° 22′ W / 47.800° С; 4.367° З / 47.800; -4.367)“.[4]

Најјужнији део је Кантабријско море.[5]

Клима[уреди | уреди извор]

У касно пролеће и рано лето велики троугао магле испуњава југозападну половину залива, покривајући само неколико километара у унутрашњости.

Како зима почиње, време постаје озбиљније. Депресије врло често улазе са запада и или се одбијају на север ка Британским острвима или улазе у долину Ебро, осуше се и коначно се поново рађају у облику снажних олуја са грмљавином када стигну до Средоземног мора. Ове депресије узрокују лоше временске прилике на мору и доносе лагану, али веома сталну кишу на његове обале (познату као орбало, сиримири, морина, орбају, орпин или калабобос). Понекад се формирају моћне олује са ветром ако притисак брзо опадне (Галернас), путујући Голфском струјом великом брзином, налик на ураган и коначно се обрушавајући у овај залив својом максималном снагом, као што је Клаусова олуја.[6]

Историја[уреди | уреди извор]

Јужни крај залива се такође назива на шпанском „Mar Cantábrico“ (Кантабријско море), од Естаkа де Барес, све до ушћа реке Адоур, али се овај назив углавном не користи на енглеском. Римљани су га назвали у 1. веку пре нове ере као Sinus Cantabrorum (Залив Kантабриja) и такође, Mare Gallaecum (Море Галицијаца). На неким средњовековним мапама, Бискајски залив је означен као El Mar del los Vascos (Баскијско море).[7]

Бискајски залив је био место многих познатих поморских ангажмана током векова. Године 1592, Шпанци су победили енглеску флоту током Битке код Бискајског залива. Бискајска кампања из јуна 1795. састојала се од серије маневара и две битке између британске Флоте Ламанша и француске Атлантске флоте код јужне обале Бретање током друге године Француских револуционарних ратова. УСС Калифорнијан је потонуо овде након што је ударио у поморску мину 22. јуна 1918. године.[8] Године 1920, СС Африка је потонуо након што је изгубио погон и нанет је на гребен у олуји са губитком 575 живота. Дана 28. децембра 1943, Битка код Бискајског залива вођена је између ХМС Глазгова и ХМС Ентерпрајза и групе немачких разарача у оквиру операције Стоунвол током Другог светског рата. Подморница У-667 је потонула 25. августа 1944. на позицији 46° 00′ N 01° 30′ W / 46.000° С; 1.500° З / 46.000; -1.500, када је налетела на мину. Сво особље је било изгубљено.

Дивљи свет[уреди | уреди извор]

Еколошки парк Плајаунди[уреди | уреди извор]

Еколошки парк Плајаунди је обалска мочвара од 24 хектара која лежи на месту где се река Бидасоа сусреће са морем у Бискајском заливу. Природа Плајаундија се састоји од широког спектра флоре (посетиоци их посматрају углавном у пролеће) и фауне (посетиоци са двогледи приспевају током целе године, због миграторних навика птица. Овај парк природе садржи разне птице, гмизавце, сисаре и инсекте.[9]

Морски сисари[уреди | уреди извор]

Трајекти од Хихона до Нанта/Сен Назера, Портсмута до Билбаа и од Плимута, Портсмута и Пула до Сантандера пружају један од најпогоднијих начина да се виде китови у европским водама. Често се специјалистичке групе користе трајектом да би чуле више информација. Волонтери и запослени у ORCA редовно посматрају и прате активност китова са моста бродова на Brittany Ferries путу од Портсмута до Сантандера. У овој области се могу видети многе врсте китова и делфина. То је једно од ретких места на свету где су кљунасти китови, као што је Кјувијеов кит, релативно често примећени. Бискајска организација Долфинско истраживање је пратила активност китова са брода П&О Ферис Понос Билбаа, на путовањима од Портсмута до Билбаа.

Северноатлантски прави китови, једни од најугроженијих китова, некада су долазили у залив ради исхране, а вероватно и због тељења, али активности баскијског лова на китове скоро су их довеле до изумирања негде пре 1850-их. Сматра се да је источна популација ове врсте скоро изумрла, и нема података о правим китовима у Бискајском заливу осим једног пара из 1977. године (вероватно мајка и теле) на 43° 00′ N 10° 30′ W / 43.000° С; 10.500° З / 43.000; -10.500,[10] и још једаног пара у јуну 1980. Други записи у касном 20. веку укључују један код Галиције на 43° 00′ N 10° 30′ W / 43.000° С; 10.500° З / 43.000; -10.500 у септембру 1977. о чему је извештавала китоловска компанија и још један виђен код Иберијског полуострва .

Grammatostomias flagellibarba (змајевска риба без крљушти) је пореклом из ових вода.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 148. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Bay of Biscay”. Eoearth.org. Архивирано из оригинала 2015-07-20. г. Приступљено 2015-07-17. 
  3. ^ A Summary of Wave Data Needs and Availability: A Report. 1979. стр. 7. „The Gulf Steam off Cape Hatteras, the Gulf of Alaska, the English Channel, and the Bay of Biscay are some of the other areas where storms and current combine to produce abnormally high, steep waves.” 
  4. ^ „Limits of Oceans and Seas, 3rd edition + corrections” (PDF). International Hydrographic Organization. 1971. стр. 42 [corrections to page 13]. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. Приступљено 28. 12. 2020. 
  5. ^ VVAA (2012). „Estrategia marina. Demarcación marina Noratlántica. Parte I. Marco general evaluación inicial y buen estado ambiental.” (PDF) (на језику: spanish). Приступљено 22. 1. 2021. 
  6. ^ „Why the Bay of Biscay is Dangerous for Ships?”. Marine Insight (на језику: енглески). 2011-10-21. Приступљено 2019-05-07. 
  7. ^ „El mar de los vascos, II: del Golfo de Vizcaya al Mediterráneo” (PDF). Euskomedia.org. Архивирано из оригинала (PDF) 2018-07-29. г. Приступљено 2015-07-17. 
  8. ^ „USS Californian (1918–1918)”. History.navy.mil. Архивирано из оригинала 2004-12-24. г. Приступљено 2015-07-17. 
  9. ^ „Plaiaundi Ecology Park | Plans to know the Basque Country | Tourism E…”. archive.is. 2013-02-22. Архивирано из оригинала 2013-02-22. г. Приступљено 2021-07-24. 
  10. ^ Reeves, R.R.; Mitchell, E. (1986). „American pelagic whaling for right whales in the North Atlantic”. Report of the International Whaling Commission (Special Issue 10): 221—254. 
  11. ^ Froese, R.; D. Pauly, ур. (2016). „Grammatostomias flagellibarba”. FishBase. Архивирано из оригинала 2015-08-25. г. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бискајски залив на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бискајски_залив&oldid=27554514”