Божидар Мишић
Божидар Мишић | |
---|---|
Датум рођења | 1902. |
Божидар С. Мишић, рођен у Бруснику (Неготинска Крајина) 1902. године, био личност која је значајно обележила културни развој Пирота у који се преселио као младић.
Био је дугогодишњи промотер спорта, посебно фудбала од ране младости 1920-их када су-оснива први спротски клуб па све до 1970-их година, тренирајући генерације ентузијаста, укључујући и асове са интернационалним фудбалским каријерама.[1]
Он је и један од најпознатијих градских часовничарa,[2] и први Србин који се у Пироту бавио овим занатом, део чије оставштине излаже Музеј Понишавља у том граду,[3][4] а активно је учествовао и у просторном уређењу градског језгра града кроз организовање и суфинансирање озелењавања кроз набавку липа из свог родног краја (манастир Буково код Неготина) и уређења кеја у Пироту.[5] Такође је поклонио земљу за градњу фудбалског стадиона у спомен на рано умрлог сина.
Његовим залагањем западњачки модели женских ручних радова који су стизали преко Загреба, где је путовао ради пословних контаката, доношени су у Пирот и утицали на вез а посредно и ћилимарство кад је оно, у време Краљевине Југославије, организовано промовисано.[6] Мишић је умро у Пироту 1980. године.
Слободан Мисић је унук, a Миодраг Којадиновић праунук Мишићеве сестре Косаре. Којадиновић помиње Мишића у приповеци написаној у косовско-ресавском дијалекту Баба-Маријин неискоришћени аусвајз за Пирот, измишљеном монологу своје чукунбабе, Мишићеве мајке, која би за време Другог светског рата жарко желела да из Брусника отпутује да посети сина и његову породицу у Пироту, али одустаје због несигурних времена.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Реминисценције пиротског заљубљеника у фудбал: [1]
- ^ Један од његових сатова се види овде: [2]
- ^ Чланак о Ноћи музеја у Пироту: [3]
- ^ O Мишићевој оставштини у фундусима Музеја Понишавља: [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. новембар 2014)
- ^ Чланак о изградњи кеја: [5]
- ^ Чланак у Гласнику Етнографског музеја: [6]
- ^ у часопису Буктиња, Неготин, бр. 83-84, година 39, 2023, стр 126-130
Литература[уреди | уреди извор]
- Ирена Гвозденовић: О Музеју Понишавља, Пирот, Гласник Етнографског музеја у Београду, 2010, vol. 74, бр. 2. стр. 177–194
- Сашка Велкова: Куварице пиротског краја, Гласник Етнографског музеја у Београду, 2006, vol. 70. стр. 71–98