Бора Барух

С Википедије, слободне енциклопедије
Бора Барух
Бора Барух сликар (Аутопортрет 1942)
Лични подаци
Датум рођења(1911-11-19)19. новембар 1911.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти4. јул 1942.(1942-07-04) (30 год.)
Место смртиЈајинци, код Београда, Србија

Бора Барух (Београд, 19. новембар 1911 — Јајинци, код Београда, 4. јул 1942), сликар[1] и правник и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду 19. новембра 1911. године.[2][3] Безбрижно детињство које је провео на дорћолској калдрми прекидају ратни дани 1914. године. Отац Илија затвара кројачку радњу и одлази са српском војском у рат, док мајка Булина са децом, Бором, Исидором и Јосифом, родитељима у бугарски град Видин. Дечаци су у Видину добили сестру Рашелу-Шелу и започели своје школовање у јеврејској основној школи. По завршетку Првог светског рата, 1918. године, враћају се у Београд, а на месту свог некадашњег дома налазе само велико згариште. Одлазак у Пожаревац био је привремени спас за породицу Барух где Бора 1921. године уписује први разред Државне реалне гимназије и открива своју љубав према сликарству. Ипак живот Барухових из дана у дан бива све тежи, рађају се још две девојчице, Симха-Соња и Берта-Бела. Како би прехранио породицу отац прихвата нови посао, што је значило и пресељење у Ниш. Борина жеља да учи сликарство не јењава и он највише времена проводи у свом импровизованом атељеу, а корисни и поуке које му даје професор сликања Прве нишке гимназије Моша Шоамовић.

Након положене велике матуре 1929. године Бора се вратио у готово потпуно заборављени родни Београд и уписао Правни факултет. Паралелно са студијама права, похађа сликарску школу Јована Бијелића (1932) и први пут јавно излаже радове 1933. године на Шестој јесењој изложби сликарских и вајарских радова београдских уметника. Године 1934. је дипломирао на Правном факултету, након завршених студија као млади адвокатски правник врло кратко је радио у струци, да би се у потпуности посветио ликовној уметности. Одлази у Париз (од 1935. до 1938. године) са стипендијом Јеврејске општине у Београду на студије сликарства. Тамо се осим уметности бави и револуционарним актвностима, постаје члан КПЈ и организатор Интернационалних бригада[4] у Шпанском грађанском рату. Због тога је протеран из Француске[5] у Југославију, где је често хапшен и злостављан, а 1940. године спроведен је у логор у Билећи.[1] Након капитулације Краљевине Југославије заробљен је и одведен у логор у Смедереву, одакле је побегао у Први шумадијски, а затим се прикључио Космајском партизанском одреду. У ослобођеном Ужицу бавио се пропагандним радом. На повратку из Санџака ухватили су га четници, код Ваљева, а потом га предали Немцима. Био је затворен у Бањичком логору, а касније стрељан у Јајинцима[1] 4. јула 1942. године.

У свету сликарства најпрепознатљивији је био по пејзажима, мртвим природама и портретима. Излагао је у Паризу, Лондону, Хагу, Београду и Загребу, а његова уља постхумно су представљена љубитељима уметности широм Југославије и Европе. Бора Барух је за собом оставио око 200 слика и готово исто толико цртежа од којих је велики број ушао у антологијске прегледе уметности у Југославији. Стваралаштво Боре Баруха се може поделити у три хронолошке целине на период од 1932. до одласка Баруха у Париз, затим његове године у Паризу од 1935. до 1938. и на други београдски период током кога је провео извесно време по затворима да би се по избијању рата обрео међу партизанима и пошто је заробљен окончао је живот пред стрељачким стројем.[6]

Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[7]

Сликарска група „Живот“[уреди | уреди извор]

По повратку из Париза Бора Барух прилази групи „Живот“, коју између осталих чине Првослав Караматијевић, Ђорђе Андрејевић Кун, Мирко Кујачић, Радојица Живановић Ное, Данијел Озмо, Баја Бераковић и Винко Грдан, чији је циљ да окупи што већи број уметника на основама антифашистичког програма.

Ретроспективна изложба[уреди | уреди извор]

Године 2002. у Народном музеју приређена је његова ретроспективна изложба.[1]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 111. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на ((sr))). YU-Београд: Нолит, 264 страна
  3. ^ http://www.makabijada.com/dopis/bora_baruh.htm Barbara Panić: BORA BARUH-Biografija
  4. ^ B92 - Kultura - Vesti - Bora Baruh i Kun u Servantesu, Приступљено 5. 4. 2013.
  5. ^ Bogdanović, Radomir; Đorđe O. Piljević (1984). Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945 (на ((sr))). YU-Београд: Istorijski arhiv Beograda.
  6. ^ RTS :: Izložba slika Bore Baruha, Приступљено 5. 4. 2013.
  7. ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mirjana Belić Koročkin, Radivoje Davidović, Povest o braći Baruh, NIRO Dečje novine, VINC Beograd, 1988.
  • Mirjana Belić Koročkin-Davidović, Radivoje Davidović, Bora Baruh, Interprint, Beograd, 2001.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Протић, Б. Миодраг (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Нолит. 
  • Bogdanović, Radomir; Đorđe O. Piljević (1984). Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Istorijski arhiv Beograda. 
  • Trifunović, Lazar (1973). Srpsko slikarstvo 1900-1950 (на језику: (језик: српски)). YU-Београд: Nolit. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Бора Барух на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бора_Барух&oldid=27558548”