Бошњакизација

С Википедије, слободне енциклопедије
Аустроугарски политичар Бенјамин Калај (1839-1903), покровитељ стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације

Бошњакизација или бошњачење је политиколошки и етниколошки појам којим се означава процес асимилације, односно превођења појединаца или група из њиховог матичног етничког корпуса у бошњачки етнички, односно национални корпус. Као комплексна и слојевита друштвена појава, бошњакизација се испољава у неколико различитих видова, првенствено у облику етничке асимилације, односно етничке акултурације.[1][2]

Процес бошњакизације је првобитно покренут крајем 19. века, у склопу ширих етнополитичких пројеката аустроугарских власти у окупираној Босни и Херцеговини. Бошњакизација је била усмерена првенствено према муслиманском делу становнишва Босне, а спровођена је путем претварања регионалног босанског, односно бошњачког идентитета у посебан бошњачки "етнички" идентитет. У исто време, бошњакизација се одликовала негирањем етничке самобитности Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини.[3] Први талас бошњакизације је окончан са пропашћу аустроугарске власти у Босни и Херцеговини (1918). Крајем 20. века, у време распада Југославије, покренут је нови талас бошњакизације, која је била усмерена првенствено према тадашњим југословенским Муслиманима. Кључни корак у правцу званичног приватања бошњакизације као националне идеологије учињен је 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је одлучено да се дотадашњи југословенски Муслимани преименују у етничке Бошњаке. Тиме је отпочео нови процес бошњакизације, који представља окосницу савременог бошњачког национализма.[1][4] На Косову и Метохији и даље је активан процес бошњакизације Горанаца и Торбеша.[5]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Сафвет Башагић (1870-1934), један од првих идеолога екстремног бошњачког национализма
Бошњачки политичар Алија Изетбеговић (1925-2003), један од главних заговорника бошњакизације

Процес бошњакизације је зачет у Босни и Херцеговини, првобитно за време аустроугарске управе (1878—1918), када су осмишљени први политички пројекти у циљу стварања интегралне „босанске”, а потом и посебне „бошњачке” нације. Интегрални „босански” пројекат се показао неостваривим још за време аустроугарске управе, пошто су не само босански Срби, већ и босански Хрвати пружили одлучан отпор стварању интегралне „босанске” нације. Стога је тежиште пренето на посебан „бошњачки” пројекат, који је стекао извесно упориште у босанско-херцеговачком беговату. Кључну улогу у осмишљавању и спровођењу поменутих пројеката одиграо је аустроугарски министар Бенјамин Калај, који је од 1882. до 1903. године био надлежан за Босну и Херцеговину.[6][3][7]

Један од првих идеолога бошњакизације био је Сафвет Башагић, који је припадао екстремном крилу бошњачког националног покрета, чија се идеологија огледала у отвореном и агресивном порицању нацоналне посебности босанско-херцеговачких Срба и Хрвата. О размерама таквог екстремизма и шовинизма сведоче Башагићеви стихови, које је испевао 1891. године, а који су објављени у сарајевском листу "Бошњак", под покровитељством тадашњих аустроугарских окупационих власти у Босни и Херцеговини:[8]

Znaš Bošnjače, nije davno bilo,
Sveg mi sv'jeta! nema petnaest ljeta,
Kad u našoj Bosni ponositoj
I junačkoj zemlji Hercegovoj,
Od Trebinja do brodskijeh vrata
Nije bilo Srba ni Hrvata.
A danas se kroza svoje hire
Oba stranca ko u svome šire.

Бошњачки пројекат је поново покренут у време распада Југославије, када су поједини прваци босанских Муслимана, међу којима су били Адил Зулфикарпашић, Мухамед Филиповић и Алија Изетбеговић, започели акцију у циљу преименовања етничких Муслимана у "Бошњаке". Почетком 1993. године, међу муслиманским првацима још увек није била постигнута општа сагласност о том питању, тако да је приликом тадашње ревизије Устава "Републике Босне и Херцеговине" задржана дотадашња народна одредница "Муслимани".[9]

Међутим, након ескалације муслиманско-хрватског рата током лета исте године, дошло је до даље радикализације међу муслиманским челницима. Кључни корак у правцу званичног прихватања новог бошњачког имена учињен је у септембру 1993. године на Првом бошњачком сабору у Сарајеву, када је донета коначна политичка одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке. Та одлука је потом и формално озваничена у марту 1994. године, када је донет Уставни закон о измјенама и допунама Устава Републике Босне и Херцеговине, чији је 7. члан гласио: "U Ustavu Republike Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst, riječ ‘Muslimani’, u različitim padežima, zamjenjuje se riječju ‘Bošnjaci’, u odgovarajućem padežu".[10]

Покренут из Сарајева, процес бошњачења је првобитно захватио Босну и Херцеговину, а потом се током наредних година проширио на североисточну Црну Гору и југозападну Србију,[11] укључујући Рашку област, као и делове Косова и Метохије. Инсистирање на наметању бошњаштва и ширењу бошњачког пројекта изван саме Босне, наишло је на противљење код дела југословенских Муслимана првенствено у Србији и Црној Гори.[12] Првобитни покушаји бошњачења нису били општеприхваћени међу етничким Муслиманима у Србији, тако да су први званични кораци ка усвајању бошњачких одредница учињени тек 1998. године, када је путем прегласавања донета одлука да се дотадашње Муслиманско национално вијеће Санџака преименује у Бошњачко национално вијеће Санџака.[13]

Слични процеси су у исто време отпочели и на подручју Црне Горе, услед чега је међу тамошњим етничким Муслиманима дошло до озбиљних подела између присталица бошњакизације и поборника очувања традиционалног муслиманског имена.[2] Успротививши се наметању бошњаштва, председник Матице муслиманске у Црној Гори, др Авдул Курпејовић је 2014. године изричито нагласио да се "великобошњачки националистички, исламски асимилаторски програм" темељи управо на Исламској декларацији Алије Изетбеговића.[14]

Почевши од 1999. године, етнички Горанци се такође суочавају са притисцима у циљу бошњакизације,[15] а политику вештачког претварања Горанаца у етничке "Бошњаке" отворено подржавају и Привремене институције самоуправе у Приштини. Претходно је муслимански живаљ Средачке жупе успешно побошњачен. [16] Са сличним притисцима су се суочили и етнички Муслимани у Хрватској, којима се од стране заговорника бошњакизације оспорава употреба појма "Муслимани" као етничке одреднице, уз истовремено форсирање њиховог превођења у бошњачки национални корпус.[17]

Терминологија[уреди | уреди извор]

У литератури и публицистици на српском језику, поред појма бошњакизација у истоветном значењу се употребљавају и појмови бошњачење, односно побошњавање или побошњачење, а такође и бошњакизовање. У литератури и публицистици на страним језицима, поред енглеског појма bosniakisation (односно bosniakization),[18] такође се уоптребљавају: немачки појам bosniakisierung,[19][20] француском појам bosniaquisation,[21] италијански појам bosniacizzazione,[22] руски појам бошнякизация,[23] хрватски појам bošnjakiziranje,[24] као и слични појмови на другим језицима.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Танасковић 1995, стр. 47-56.
  2. ^ а б Kurpejović 2014.
  3. ^ а б Kraljačić 1987.
  4. ^ Ковачевић 2008, стр. 77-83.
  5. ^ „Goranci i Torbeši bez zaštite statusa na Kosovu: Može li da "prođe“ pokušaj bugarizacije?”. Kosovo Online. Приступљено 3. 3. 2024. 
  6. ^ Краљачић 1984, стр. 139-165.
  7. ^ Деспотовић 2019, стр. 327-340.
  8. ^ "Bošnjak" (Sarajevo), br. 2 od 9. jula 1891. godine, str. 2.
  9. ^ Ustav Republike Bosne i Hercegovine: Prečišćeni tekst (1993)
  10. ^ Službene list Republike Bosne i Hercegovine, god. 3, br. 8 (1994), str. 114.
  11. ^ Антић, Чедомир. „Савремени српско-хрватски односи”. www.napredniklub.org. Приступљено 28. 7. 2017. 
  12. ^ Avdul Kurpejović (2008): Bošnjaci su politička tvorevina
  13. ^ Sandžak (Region, Serbia, Montenegro)
  14. ^ Авдул Курпејовић (2014): Муслимани су национална мањина
  15. ^ Рељић 2011, стр. 165-173.
  16. ^ Милена Марковић (2016): Горанцима прети асимилација
  17. ^ Pokos & Hasanbegović 2014, стр. 427-448.
  18. ^ Atlantic Council of the United States 1996.
  19. ^ Lehfeldt 1999, стр. 89.
  20. ^ Džaja 2002, стр. 245.
  21. ^ Bénédicte Tratnjek (2005): Sarajevo, de la ville multiculturelle à la ville divisée
  22. ^ Alberto Prioli (2013): Sarajevo, mutamenti urbani tra l’assedio e la ricostruzione
  23. ^ Рељић 2011, стр. 173.
  24. ^ Džaja 2004, стр. 270, 281.

Литература[уреди | уреди извор]

Сољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бошњакизација&oldid=27451080”