Византијска морнарица
| Византијска морнарица | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||
| Рани период (395-610) | ||||||
|
||||||
| Средњи период (610-1081) | ||||||
|
||||||
| Касни период (1081-1453) | ||||||
|
||||||
Ратна морнарица Источног римског царства била је све до пада Западног римског царства (476) део империјалне ратне морнарице, са јединственом организацијом. Њено формирање почело је са преношењем главне поморске базе у Златни Рог у Цариграду 330.[1]
Рани период (395-610)[уреди | уреди извор]
Пропашћу Западног римског царства (476) Византија је наследила флоту од преко 1.100 ратних и трговачких бродова, способну за превожење око 100.000 војника. Повољан стратегијски положај Цариграда, на чвору главних стратегијских поморских комуникација између Европе и Азије, Црног и Средоземног мора, омогућавао је византијској морнарици у доба Јустинијана (518-565) садејство са копненом војском у операцијама северној Африци, Италији и Шпанији, ради повратка територија Римске Империје од заузетих од варварских народа, и олакшао јој контролу поморских комуникација. Према подацима византијског историчара Прокопија, Велизарову експедицију (10.000 пешака, 5.000 коњаника и личну гарду) за уништење Вандалског Краљевства, која је 533. кренула из Цариграда за Картагину, превозило је 500 транспортних бродова просечне носивости од 120 т (са око 20.000 морнара и веслача), и обезбеђивала флота од 92 ратна брода типа дромон.[1]
Дромон[уреди | уреди извор]
,_left-_Bireme_of_the_Neumagen_Type_(220_-_230_AD),_Museum_f%C3%BCr_Antike_Schiffahrt,_Mainz_(34729616210).jpg)
Дромон (δρόμων, тркач) је био најпознатији византијски ратни брод на весла. Развио се из римске биреме. Први пут се помиње у Прокопијевом делу Историја ратова, у опису византијског поморског десанта на обалу северне Африке 533.[2]
Према опису византијског цара Лава VI Мудрог у Тактици из 9. века, био је дуг око 40, широк 5, а висок 5 м. Имао је у 2 реда по 25 весала, а на свако весло обично по 2 веслача. Горњи веслачи, уједно и борци, налазили су се на палуби, а доњи под њом. Један до два јарбола, постављена у средини брода, носила су косе крижеве са латинским (троугластим) једрима. Висок и затворен прамац завршавао се четвртастим каштелом[а], на чијој су се платформи налазили сифони (нагнуте цеви или фигура животињске главе) кроз које се уз велику буку и дим сипала на непријатељски брод запаљива течност - грчка ватра.[2]
У средини брода била је смештена дрвена кула на којој су се налазили наоружани војници и бацачке справе. Прамчана статва[б] имала је уграђен масиван кљун у висини водене линије. Високо узвијена крма носила је на боковима по једно кратко и широко весло за кормиларење. Од удара кљуном бродски труп је био заштићен гредама које су га опасивале у висини водене линије. За заштиту од стрела и ватре коришћени су мокри покривачи од дебеле коже.[2]
По величини и броју веслача цар Лав Мудри (886-912) дели дромоне у велики, средњи и мали тип. Прва два (са 2 реда весала) представљала су капитални брод византијске флоте, а мале покретљиве galeae са једним редом весала служиле су за борбено обезбеђење. Велики дромон имао је око 200 веслача и 60 војника, а средњи 100 веслача и 35 војника.[2]
Старешине и чинови[уреди | уреди извор]
Византијском морнарицом заповедала је сложена хијерархија официра. На челу царске флоте налазио се велики друнгар, ескадрама провинција управљали су комити, а нижа звања била су идентична римским: заповедник брода био је тријерарх, његов заменик туренарх, а маневарски официр био је наварх. Кормилар је био кибернет, његов помоћник - прореј, а заповедник веслача - келеуст.[4]
Тематско уређење (610-1081)[уреди | уреди извор]
Поморске снаге државе састојале су се из царске флоте под командом друнгарија лађа (ό δρονγγάριος τώυ πλοίμωυ) и бродовља поморских тема под командом локалних стратега. Упадљиво је да друнгарије царске флоте у 9. па и двадесетим годинама 10. века има нижи ранг но ма који тематски стратег. Међутим, већ средином 10. века друнгарије флоте заузима, поред доместика Схола (врховног заповедника целокупне војске), највиши положај у византијској војсци. То јасно показује како је порастао значај флоте.[5]
У почетном периоду тематског уређења византијске поморске снаге (назване Karabisianoi, под командом стратега) подељене су у две провинцијске ескадре, (свака по командом друнгарија). Под царевима македонске династије (867-1056) РМ доживљава највећи успон. Поред царске флоте, која је имала око 100 ратних бродова - дромона, у темама постоје самосталне провинцијске (тематске) флоте и ескадре, укупне јачине око 77 дромона. Царска флота опремана је, првенствено, у рату, а провинцијске, одржаване и опремане средствима дотичне теме, биле у у сталној спремности, углавном, за борбу против гусара. У заједничким дејствима царском флотом командовао је Велики Друнгариј.[1]
У борбама против Авара и Словена, који су 626. напали Цариград, победа византијске флоте над словенском допринела је поразу нападача. У борбама с Арабљанима, византијска флота спречила је заузимање Цариграда с мора, и тиме онемогућила њихов поход на запад, преко Балкана. У тим борбама, користећи се грчком ватром, ратна морнарица одбијала је нападе арабљанске флоте на Цариград од 672. до 678, затим 717, 782. и 922, када је арабљанска флота садејствовала снагама бугарског цара Симеона. Заједно са савезничким венецијанским, франачким и хрватским поморским снагама, учествовала је у протеривању Арабљана из Јадранског мора, као 871. при нападу на Бари, и заједно са копненом војском у преотимању арабљанских поморских упоришта. Византијска флота учествовала је и у одбијању руских похода на Цариград: 907, 941, 944. и 1043. Она је садејствовала са млетачком ратном морнарицом у обезбеђењу поморског саобраћаја између Европе и Азије, контролисањем Егејског и Јонског (млетачка Јадранског) мора и у борбама против норманско-хрватске флоте код Драча (1081), Крфа (1084) и Сазана (1085).[1]
Касни период (1081-1453)[уреди | уреди извор]
Слабљење тематског уређења слаби и поморска моћ Византије, Тиме се користе италијанске поморске републике Венеција и Ђенова за стицање превласти у трговини и војној контроли на Средоземљу.[1]
Због јачања феудалног племства и крсташких похода, постепеног смањења Византијског царства, а нарочито после заузимања Цариграда од крсташа 1204, царска флота из године у годину слаби, а провинцијске флоте нестају. Врховни заповедник флоте је од времена Алексија Комнина (1081-1118) све до пропасти Византијског царства носио титулу велики дукс[6] или Велики Адмирал (megas dux).[1]
Опадање је почело већ у 11. веку. Већ је Алексије I Комнин био принуђен да унајмљује млетачку флоту у рату против Нормана (1081-1085). У тежњи да освоји источне обале Јадранског мора и потом предузме поход на Цариград, Роберт Гискар, нормански војвода Апулије, Калабрије и Сицилије, се 1081. са око 150-160 бродова и око 30.000 људи искрцао се у Албанији и освојио Драч, већи део западне Македоније (са градовима Скопљем, Охридом и Битољем) и делове Епира и Тесалије (1083-84), док је византијска флота разбијена код Крфа (1084) и Сазана (1085). Гискар је 1085. освојио Крф[7] и продро да Ларисе, али га је млетачка флота приморала на повлачење.[8] У замену за помоћ против Нормана, Млечани су добили од цара Алексија I Комнина Далмацију,[7] царинске привилегије и сопствену четврт у Цариграду.[9]
За одбрану Цариграда последњи византијски цар је 1453. располагао само се неколико ратних бродова.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Дрвеном кулом.
- ^ Оквир којим завршава конструкција бродског трупа спреда (прамчана статва) или позади (крмена статва). Прамчана или предња статва сече валове и остале препреке; на њој завршавају кривине спољашње оплате, а њен је профил у складу с обликом прамца брода. С обзиром на њену изводницу у равни симетрије, може бити вертикална или коса, праволинијска или конкавна, ређе конвексна или друкчија. Крмена или задња статва носи кормило, а на модерним бродовима и пропелерну цев с осовином.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 522—523.
- ^ а б в г Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 543.
- ^ „Хрватска енциклопедија”. Приступљено 7. 4. 2020.
- ^ Гажевић, Никола (1971). Војна енциклопедија (књига 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 289.
- ^ Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига. стр. 242—246.
- ^ Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига. стр. 347.
- ^ а б Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 134—135.
- ^ Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 3). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 217.
- ^ Пеинтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Бањалука: Глас Српски. стр. 59—61.
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод.
- Пеинтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Бањалука: Глас Српски.
- Острогорски, Георгије (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига.