Википедија:Уживо/Викиманија 2019.

Групна фотографија

Јубиларна 15. Викиманија по реду одржана је у Стокхолму, главном граду Шведске, а први пут у Скандинавији. Било је лето, али по времену би се пре рекло да је било пролеће. Но, то је можда било и боље, јер није било превруће, а свакако је омогућило да се фокусирамо на садржаје конференције, којих је било можда и превише.

Филипово виђење

Пре конференције

Ове године сам присуствовао само главном тродневном конференцијском програму, а не и претконференцији, можда зато што у време регистрације није деловало као да ће претконференцијски програм бити за мене занимљив или превише релевантан, а можда и зато што је реч о ближој дестинацији, па није било потребе правдати далек пут већим бројем конференцијских дана. Ове године, програм је био крцат, а по први пут сам у свом личном електронском календару морао да пописујем све састанке и догађаје ван главног конференцијског програма, како не бих пропустио или заборавио на неки. Сам програм се састојао од такозваних "спејсова", односно тематских простора који су трајали или током целе конференције, или током одређеног дела конференције. А пошто је био пријављен велики број тих простора, са великим бројем сесија за сваки од њих, то је имало за последицу чињеницу да је у паралели било од 13 до 16 сесија. То је у неким тренуцима стварало фрустрацију, јер сам желео да се мултиплицирам. Међутим, ситуацију је мало олакшала чињеница да су из Србије пошли и Миљан, Мики и Ивана, па смо се углавном делили по интересовањима и релевантности.

У Стокхолм сам стигао у четвртак, 15. августа, у вечерњим часовима. Још у бусу који ме је водио од аеродрома до центра града сам се договорио са неколико међународних Викимедијанаца да идемо на вечеру, тако да смо по мом смештању у хотел отишли до оближњег еритрејског ресторана под називом "Jebena". Након тога, свратио сам на "комуникациони миксер", односно догађај у ресторану хотела у организацији Комуникационог тима Задужбине, где је свако могао да сврати и да добије два купона за бесплатна пића и да се дружи са људима. Ово је било не тако занимљиво дешавање, али сам успео да попричам са неким људима, пре свега Швајцарцем који је добро упознат са политичком стиуацијом у Србији. Након тога, ми представници из Србије смо се окупили у мојој хотелској соби и направили смо план посећивања сесија за наредни дан.

Петак, 16. август

Отварање у великом амфитеатру

Конференција је започета пленарном сесијом, како то обично бива, где нам се најпре обратила Марија Сефидари, председница одбора повереника Задужбине Викимедија, са добродошлицом на Викиманију. Нагласила је да је ово први пут да се Викиманија одржава у једној нордијској земљи. Како су Унескови циљеви одрживог развоја, тзв. СДГ-ови, у жижи програма целе ове Викиманије, објаснила је на који начин се ми уклапамо у њих. Захвалила се Викимедији Шведске на организацији овог скупа, а посебно се захвалила организаторима програма, односно махом члановима заједнице који су учествовали у кројењу програма који се састојао од простора. Након Марије, обратио нам се Џон Андерсон, извршни директор Викимедије Шведске. Причао је како је пре 13 година као студент ушао у покрет Викимедије, али да је доживео еволуцију и сада је постала део његовог живота, а свакако сматра да је битна ствар за све нас. Причао је о Викимедији Шведске и о пројектима које имају (ГЛАМ, партнерства, технологија за конверзију текста у говор, WikiGap догађаји, сарадња са Унеском), а онда и о самој конференцији: о времену, храни и изменама у конференцији у односу на прошле године (те измене су уједно и највећи страхови за ову конференцију). Наводно, било је око 800 пријава за стипендије, 400 пријава за програм, 150 за волонтере. Комитет за стипендије је оцењивао пријаве и рангирао кандидате, Лијам Вајат је био задужен за целокупни програм, a поред њега, постојали су и "лидери тематских простора". Тема конференције је да смо јачи заједно, односно комбинација слободног знања и циљева за одрживи развој нас све чини оснаженијим. Напоменуо је и да је догађај карбон-неутралан, јер су се трудили да оптимизују трошкове путовања, тако да дође до производње што мање штетних гасова, нису нигде користили пластичне флаше, а саме папирне акредитације су биле направљене од рециклираног биоразградивог папира који је у себи садржао семење, тако да су сви могли да посаде своју акредитацију и да добију биљку. Џон се захвалио организаторима и спонзорима (Задужбина, али и Викимедије Немачке, Норвешке и Финске), партнерима и осталим подржаваоцима. Постоје и две девојке које волонтирају да визуално забележе ствари које чују на конференцији (углавном инспиришућим цртањем маркерима по великим папирима). Након Џона, обратио нам се и Ерик Лут, главни организатор конференције. Он нам се обратио са логистичким стварима: објаснио је излазе за случај опасности, представио тим Задужбине за поверење и безбедност, ког су чинили Кристел, Калиопе и Џо, а објаснио и да су волонтери на организацији обучени да обављају КПР. Рекао нам је да је 112 број за хитне случајеве, подсетио нас је на Политику пријатељског простора и политику фотографисања. Све сесије се писано документују, што је позамашан посао, пошто је ово највећи програм на Викиманији икада. Објаснио нам је распоред зграда у којима се одржава програм и пружио основне информације за церемонију отварања и журку затварања конференције. Нагласио је да су присутни новинари националне радио-станице, који ће такође да фотодокументују конференцију, а на крају је најавио и дегустацију "сурстреминга", односно шведског специјалитета, који подразумева врло смрдљиву рибу, односно усољену и ферментисану харингу.

Мајкл Питер Едсон

Након Ерика, на сцену је изашао Мајкл Питер Едсон, ко-оснивач Музеја за Уједињене нације -- UN Live. Причао је о својој историји (скромни почеци, дигитални стратег), а онда испричао причу: у оквиру једног курса грнчарства, ученици су подељени у две групе: од прве се захтевало да направе што више предмета, док се од друге захтевало да на крају курса доставе један најбољи предмет. Испоставило се да је група која је имала за циљ количину била боља, јер је у свом раду више испробавала, док је група са фокусом на квалитет више контемплирала око савршеног. Друга прича тицала се Окланда у Калифорнији, где су питали људе "Где добијате културу?", и одговор је био "нигде", а када је питање преформулисано у "Ко су креативни људи у вашем крају?" стигла је гомила одговора. Трећи пример је била такозвана снегокалипса 2010. године када је требало да буде одржана технолошка конференција у Вашингтону у САД. Сви учесници конференције су стигли на њу, али због огромне мећаве која је у последњи час пала, конференција је отказана (јер за случај да се нешто лоше деси, осигурање не би покрило трошкове) и организаторима је било забрањено да раде на организацији конференције. Међутим, сами учесници су креирали своју не-конференцију, тзв. #UnTech10. Све ове приче су имале за циљ да објасне да постоје алтернативе за приступ "одозго-надоле": има пара, има потенцијала око експертизе локалних заједница, па можда са тиме можемо постићи више. Стога, Мајкл нас је позвао да се играмо! Сви учесници у аудиторијуму су нашли суседа, са којим су одиграли једну игру "зими-зами-зум", односно папир-камен-маказе. Губитник је сео, а победник је наставио игру са неким другим победником. После неког времена, дошли смо до ситуације да су само двоје финалиста остали, и на крају је једна девојка однела победу. Након игре, Мајкл је нагласио да је грађанска активација битна и да она омогућује инфраструктуру за игру, дијалог и суживот. Онда се фокусирао на циљеве одрживог развоја: свако од нас је имао пред собом списак од 17 циљева које је Унеско идентификовао, и требало је да са собом промислимо који од њих нас посебно тангира, односно који од њих је за нас најзначајнији. Након што смо имали минут-два да промислимо, поделили смо то мишљење са суседом (ко је желео, могао је и јавније да обзнани своја размишљања). А онда је коначно почео да прича о теми, односно Музеју за УН: будући да је дигитални стратег, позвали су га да поправи имиџ УН-а, тако што ће се креирати тај Музеј за Уједињене нације, као ентитет који није део УН, али јесте близу њих. Проблем је што је тешко остварити контакт са УН, јер нема фидбека и директне комуникације са њима, а музеј има циљ да повеже људе са радом и вредностима УН-а, а не са самим УН-ом. Хоће да повећају број људи који директно учествује у решавању глобалних изазова. Ово је пример приступа одоздо нагоре. Постоје три димензије промене: опсег, величина и брзина. Са музејем свакако желе да покрију више ствари: пре свега ту ће бити зграда музеја, која треба да се отвори у Копенхагену, затим мрежа људи, а на крају и онлајн присуство.

Након овог издвојеног излагања, уследио је ручак, током ког смо Мики и ја учествовали у неформалном окупљању људи који су учествовали у конференцији за људска права и окупљању "Википедија за мир" у Бечу у јуну ове године. После ручка, кренуле су паралелне сесије, а мој избор за први блок тих сесија био је образовни простор, будући да сам учествовао у његовој "изградњи".

Шани Евенштајн, главна и одговорна за простор образовања на овој Викиманији, дала је увод у сам простор, па је позвала на сцену и мене, као новог председника управног одбора корисничке групе "Википедија & образовање". Онда је у оквиру прве панел дискусије под незграпним називом "Зашто треба да нас је брига о Унесковим СДГ-овима и како нам овај оквир може помоћи у трансформацији образовања?" представила панелисте: 1) Мелиса Гуадалупе из Перуа, запослена у образовном тиму Задужбине, 2) Арам Пакчанијан из Ајб школе из Јерменије, 3) Пол Стејси, извршни директор Конзорцијума за отворено образовање, 4) Оле Теренијус са универзитета у Упсали, 5) Ти Џеј Блис из Вики образовне фондације (учествовао је преко видео линка), 6) Ад Хаукесховен из Холандије и 7) Норин Најар, волонтерка из Бангладеша, али живела је у Калифорнији и Шведској. Пре питања за панелисте, Мелиса је дала увод да једна петина деце није у школи и да 4. СДГ се односи на образовање, тако да образовни тим у Задужбини се активно бави кретањем ка реализацији тог четвртог циља. Питања и одговори су били:

Панелисти за први образовни панел

1. Зашто су циљеви одрживог развоја битни у вашем образовном контексту?
   • Пол каже да можемо узимати инспирације једни од других, као и да отворено образовање и отворена педагогија пружају ресурсе. Постоји игрица на вебу која се базира на 17 циљева, како би људи видели предлоге за достизање истих, што доводи до подизања свести код људи
   • Ти Џеј каже да Американци не размишљају о СДГ-овима колико би требало, али "погађају" неке од њих, нпр. родна једнакост. Вики образовна фондација сарађује са око 16 хиљада студената годишње и до сада је преко 60 хиљада њих уређивало Википедију, а 19% нових налога на Википедији на енглеском језику чине њихови студенти.
   • Оле спомиње програм за докторат у Камбоџи који директно погађа СДГ-ове, а потребан је развој кмерске Википедија, која има само 7 хиљада чланака.
   • Шани каже да је и она предавач на факултету и да она има доста локалног успеха.
2. Да ли и како сарађујете са другима?
   • Пол тврди да се мора сарађивати и постоји потреба за неговањем партнерстава
   • Оле каже да зависи од Викимедије Шведске и да увек усмерава људе на њих
   • Ад каже да треба препознати карактеристике партнера
3. Који су вам највећи изазови?
   • Арам сматра да се стално смењују генерације и да је потребно одржавати успех, понављати га и осмишљавати нове ствари
   • Норин се слаже и мисли да смо некад превише затворени у сопственим силосима, односно балонима
4. Шта је још потребно за успех?
   • Пол мисли да треба идентификовати организације које још нису партнери, а треба да постану.
   • Ти Џеј мисли да људи на Викимедијиним и ОЕР догађајима нису увек исти; преклапање постоји, али треба да га буде више.
5. Неке завршне мисли?
   • Мелиса позива да мислимо изван Википедије -- образовни програм не мора обавезно да буде писање чланака на Википедији.
   • Ад жели да подсети на Мајклову поуку од јутрос: да ли да се фокусирамо на један савршен чланак или на 1000 измена.

Арам Пакчанијан

Друга сесија у блоку било је предавање Арама Пакчанијана са насловом Дизајнирање ОЕР-а на вики начин са циљем промовисања једнаких могућности учења за све. Арам је почео од изјаве да је генерално мешовит учинак уџбеника на образовање. Они су врло скупи -- развој и креирање једног уџбеника кошта преко 100 хиљада евра. С друге стране, ученици су добри у објашњавању једни другима, јер је најбољи начин да научиш нешто кроз дељење. Додатни изазов је тај што су уџбеници претешки или преједноставни за поједине ученике, што доводи до неједнакости у образовању. СДГ-ови желе нешто друго; конкретно 4 (квалитетно образовање), 10 (смањене неједнакости) и 17 (партнерства за циљеве) гађају да буде мање неједнакости. Арам сматра да је персонализација будућност образовања. Другим речима, свако треба да добије оно што му/јој треба да би процветао/ла. Тиме, ученици постају ко-произвођачи садржаја. Када је реч о ресурсима за персонализовано образовање, постоје приватне школе које се тиме баве, али њихови ресурси су затворени. Викикњиге су у принципу кул, али имају преширок видокруг деловања. Његова идеја за партиципаторно окружење је следећа: ученици запишу на викију оно што су разумели од наученог и на начин којим би то поделили са вршњацима; наставници дају повратне информације, а остали ученици рангирају написано; наставници рангирају по комплексности. На тај начин, ученици креирају садржај за ученике. Отворена питања у овом приступу су: који ниво језика користити, као и шта радити са плагијатима. На жалост, Арам је морао да скрати презентацију, јер је грешком мислио да има више времена него што му је заиста додељено, тако да није стигао да испрезентује све што је намеравао.

Последња сесија првог дана којој сам присуствовао била је из простора стратегије под називом "Учините да је људима стало: коришћење СДГ-ова за причање о слободном знању", а држао ју је извесни Матијас из Немачке. На почетку смо се сви присутни укратко представили: ко смо и одакле смо и колико знамо о причању прича. Најпре је мало причао о СДГ-овима: 2015. године су Уједињене нације створиле тај оквир, а 193 земље су потом потписале да се слажу са тим циљевима. Реч је о 17 циљева са укупно 169 таргета. Сви смо морали да се запитамо који су циљеви релевантни за нас саме и са којим циљевима смо повезани. Матијас тврди да не можете волети некога док не чујете њихову причу. Да бисмо били сигурни да је људима стало до нечега, постоји механизам ухвати, изненади и очарај". Зашто је причање прича битно? Па служи за приказивање комплексних и апстрактних ствари, за узнемиравање ствари (односно разбијања апатије), активације људи (тако што ћемо дирнути некога), или просто ако желимо да наша порука доспе до одређених људи. Ефективно причање прича подразумева да имате комуникациони циљ, да дајете обећање, да изградите карактер, да представите неко чудо, и да позовете на акцију. Блогери су добар пример "сторителера", а такође то могу бити и инфлуенсери. На пример, један човек у Хелсинкију је добио од владе могућност да годину дана живи бесплатно пошто је писао о животу у Хелсинкију, па га самим тим промовисао. Други пример је Бамби, таксиста из Минстера у Немачкој, који је постао милионер. Матијас тврди да сви имамо неку причу коју можемо да испричамо. Код причања прича, битно је знати која је "фора" или који је циљ, а ко је херој. После ове уводне приче, поделили смо се у групе од по неколико људи, где је свака група покушала да нађе једну личну причу неког из групе, коју би испричао на начин који узима у обзир горенаведене принципе. У мојој групи смо се фокусирали на причу једног Украјинца, који се сусрео на музичком фестивалу са једним бившим познатим музичарем, који се сада бави невладиним радом, а који је био срећан јер је могао да искористи податке са Википедије. Након доста времена, свака група је представила своју причу и генерално је Матијас похвалио све, јер су користили неке од принципа за причање прича.

Женски хор у градској већници

Након последњих сесија, сви смо се упутили ка аутобусима, који су нас одвезли до градске већнице, грандиозног здања које служи као место уручења Нобелове награде за мир сваке године. Овај пут смо били унутра због коктела и церемоније отварања конференције. Коктел се састојао од (без)алкохолних пића и залогаја, који нису баш били замена за вечеру, али шта је ту је. После перформанса локалног женског хора, обратио нам се Матијас Бломгрен, председник Викимедије Шведске, али и Сесилија Бринк, председница градског савета. Након тога, позирали смо групну фотографију, а до краја догађаја учесници су могли да се шетају по великој сали за пријеме, као и другим прикључним просторијама, пре свега златној соби.

По напуштају градске већнице, упутили смо се пешака до хотела, јер су планирани неформални састанци за доба после 8 сати увече. Прво сам присуствовао ЛГБТ+ састанку, где смо се најпре сви представили, а затим се причало о планираној конференцији за следећу годину, званичном представнику корисничке групе, проблему застрашивања и дискриминације на пројектима, што је резултовало дискусијом о Правилнику понашања. Како је после сат времена планиран неки други састанак, овај је окончан пре завршетка свих планираних дискусија. Након тога сам присуствовао састанку за образовање, где нисмо имали неку посебно планирану агенду, већ је идеја била да се просто дружимо и разговарамо о образовању, са посебним освртом на корисничку групу Википедија & образовање. Међутим, главна тема је била недовољна припремљеност панелиста у оквиру образовног простора, а на основу Шаниних доживљаја у последњем блоку сесија, којем нисам присуствовао. Наиме, највише дискусије је отишло на дилему како бити сигуран да ће се панелисти самоорганизовати и припремити за панел, ако добију конкретна и правовремена упутства. Како је дискусија постајала све напорнија, а како је већ било пола 11, решио сам да напустим састанак и повукао сам се у своју собу, окончавши тиме себи овај дуги дан.

Субота, 17. август

Други дан Викиманије пословично је и најбогатији програмом. Први блок сесија сам провео у простору за истраживања, где сам присуствовао 4 врло интересантне сесије.

Лејла Зија, једна од вођа простора за истраживања

Прво је Дијего Саез Трампер из Задужбине имао презентацију "Улога Викимедије у екосистему вештачке интелигенције". Најпре је Дијего приказао да се најосновнији рад вештачке интелигенције може видети на примеру предвиђања временских услова. Кроз "пајплајн", прво се дефинише задатак, пронађу и припреме подаци над којима ће се вршити обрада, а затим се учи на основу података и долази до смислених резултата и тај процес се онда понавља и машине временом уче. Машине суштински нису много паметне, али су зато добре када се ради са великом количином података или случајева. Прикупљање, филтрирање и агрегација података могу да буду или аутоматизовани или рађени људском руком, али свакако су подаци ти који имају највећу вредност. Разне компаније користе велике количине података за разумевање и предвиђање понашања људи, али у непрофитном свету, Википедија се доста користи да "подучи" машине како се чита: она је добро написана, јасна, вишејезична, садржи обележене податке (нпр. слике су јасно синтаксно одвојене). Машине уче упрошћену верзију реалности, јер је тешко суочити се са комплексношћу коју људи просто разумеју. И та трансформација из комплексног у просто је битна, али се кроз њу изгубе детаљи. Ботови чине 74% измена на Википодацима, али 14% на Википедији на енглеском језику. Википедија се често користи као "основна истина" за вештачку интелигенцију, односно као референца. Последично, садржај Википедије се реплицира и појачава чешћом употребом од стране машина. Дијего предлаже да се визија Википедије "Замислите свет у коме свака особа на свету..." замени са "Замислите свет у коме сваки интелигентни агент на свету...", чиме би се поред људи у једначину укључиле и машине које разумеју податке на Википедији и могу да их користе. Предност Викимедије у контексту вештачке интелигенције у односу на друге актере је та што се у Викимедијином свету користе искључиво отворени подаци, а такође је и уплив заједнице доста већи, поготово у поређењу са друштвеним медијима, где имају знатно мању контролу над тиме који садржај се користи за машинску обраду и како.

Другу сесију је водила Ејми Женг са МИТ-а и наслов је био "Подршка одлучивању на Википедији". Њен фокус је био на РФЦ-овима, односно захтевима за коментаре, стандардном праксом на Википедији на енглеском језику. Тај процес служи за потраживање мишљења од чланова заједнице, са жељом да се дође до неке одлуке и идентификована су три главна корака: иницијација процеса, делиберација односно разматрање и резолуција односно одлучивање. Трећина РФЦ-ова на Википедији на енглеском језику постане "устајала", а у просеку 45 дана трају успешни РФЦ-ови. Ејми је стога поставила питања зашто се то дешава и шта радити. Учествовала је у истраживању на скупу података од 2011. до 2017. године, где су анализирали 7316 РФЦ-ова, а приде су одржали и интервјуе са 10 људи који често затварају РФЦ-ове. Закључци су следећи: месечно се направи 60-120 РФЦ-ова и постоје 2 врсте затварања: формално, када неко заиста затвори РФЦ, и неформално, када је консензус јасан или се дискусија брзо угаси. У просеку, од 45 дана колико траје просечно РФЦ, 16 прође у чекању на затварање. У сету података који су посматрали, било је 759 затварача, 14800 учесника и око 300 иницијатора. Из интервјуа су закључили да затварање доста дуго траје, јер подразумева читање дискусија, синтезу супротстављених тачака гледишта и доношење закључка. Разлози зашто неки РФЦ може постати устајао укључују: 1) проблеме са иницијатором или темом, 2) понашање учесника (свађе, дупли налози и сл), 3) нема интересовања или експертизе код затварача, 4) превише комплексан РФЦ за разумевање, па самим тим и за затварање и 5) међуљудски односи. Шта можемо урадити по том питању? Једно решење је модел машинског учења за анализу успешности не-устајалих РФЦ-ова. Најбољи модели имају 75% успешности. Битна својства су величина предлога, искуство и интересовање учесника. Друго решење је Викум, алатка за сумаризацију дискусија. Преко те алатке, људи могу да се фокусирају на мале делове дискусије и врше сумирање/креирање резимеа по пасусима, чиме се укупан текст сажима. Овај процес се може даље рекурзивно примењивати, докле год се огромна дискусија не сажме на један пасус резимеа. Када су понудили ову алатку људима, осморо их је искористило, од којих 6 за затварање РФЦ-а, а 2 за колаборативно затварање. Од 202 коментара, дошло се до резимеа кроз 2 сата, који су били распоређени на преко 10 дана. На основу ових искустава закључили су да постоји предност у коришћењу Викума.

Арон Шо

Арон Шо из организације Community Data Science Collective је потом имао презентацију "Како повећање међуљудске комуникације на викијима можда не повећава продуктивност". Његова област интересовања је "вршњачка производња", односно сајтови где људи колективно доприносе зарад неког циља (поред Википедије, примери су Викија, Дебијан, Stack Exchange и сл). Арон сматра да међуљудска комуникација подржава рутине, норме, стварање културе, награђивање интеракција, подршку новајлијама, изградњу колективног идентитета и сл. Међутим, Википедија је добар пример викија где је комуникација компликована. Међутим, на Викији је поједностављена комуникација преко тзв. зида порука. Арон и остали истраживачи су се питали какву ће последицу по питању продуктивности имати олакшана комуникација међу уређивачима. Пошто су пустили измену на стотинама викија одједном, могли су упоредно да прате дешавања. Пратили су бројеве порука између људи (тај број је порастао), бројеве људи који су учествовали у дискусијама (новајлије су се више укључивале у дискусије), доприносе на чланцима (учешће на чланцима се заправо смањило) и укупне бројеве људи који су доприносили чланцима (и овде је дошло до смањења). Главни закључак је да је побољшањем начина комуницирања дошло до веће количине комуникације, али не и до веће количине колаборације. Импликације тога су да су комуникација и интеракција и даље битни, али да је дизајн интерфејса такође битан.

И коначно, Лу Шао са Универзитета у Сиракузи је имала тему Скривени драгуљи у википедијанским дискусијама: Образложења Википедијанаца. Фокус њеног рада су ЧЗБ на енглеској Википедији, где је желела да утврди најчешћа образложења Википедијанаца за брисање чланака. Спровела је са својим сарадницима анкету, где је имала 41 испитаника (28 мушкараца, 8 жена и 5 осталих). Најчешћа образложења обухватала су значај, политике и саме уреднике. Такође су анализирали око 200 дискусија, кроз итеративни процес и извршили су статистичку анализу на основу категорије/теме. Закључак је да је мања вероватноћа за опстанак чланка ако је тема биографска. На узорку од 39177 дискусија у периоду од 15. маја 2013. до 15. маја 2015. године, дефинисали су три могућа исхода: задржати, обрисати и остало. Лу је припремила занимљиве графике, где се може лепо видети анализа коју су урадили. Такође су користили "VADER" за анализу сентимената, односно позитивности тона дискусија, где су очекивани резултати били позитиван сентимент за коначни исход задржавања чланка, односно негативан сентимент за брисање чланка. Изненадило их је то да су у оба случаја сентименти били у просеку неутрални. На кратко се Лу осврнула и на језик, односно фразирање коришћено у дискусијама, а пошто јој није остало превише времена за презентацију, мало је збрзала шта је имала на крају, да би закључила са резимеом шта их чека у будућности у овој сфери.

Тим Муди

У другом блоку сесија сам присуствовао образовном простору, где је прву сесију држао Тим Муди са презентацијом о "Интернету у кутији". Наиме, Интернет у кутији је пре свега тип уређаја који садржи вајфај хотспот, али такође чини колектив људи, представља слободан и отворен софтвер, као и слободан садржај. Тим је укратко представио историјат, почевши од ОЛПЦ пројекта, преко XS сервера, па до Интернета у кутији, ког је прво конструисао извесни Брадок Гаскил. Тим је онда мало причао о томе како овај уређај изгледа и о томе како је врло конфигурабилан. Оно што све може да се стави у кутију је врло разноврсно и зависи од онога ко жели да дистрибуира уређаје. За нас најрелевантнији пример је Кивикс, односно офлајн верзија Википедије која се може дистрибуирати преко флеша. Конкретно, компресована Википедија на енглеском преко Кивикса заузима око 80 гигабајта простора, али у последње време је Кивикс почео да дели Википедију по крупним категоријама, тако да се могу преузети само фајлови који су од тематског значаја. Поред Кивикса, може се ставити и KA Live од Кан Академије, Колибри (апликација за офлајн учење), Опен стрит мапе, где мапа целог света заузима око 53 гигабајта. Затим могу да се ставе Calibre Web за читање е-књига, МедијаВики, Вордпрес, Sugarizer (још једна платформа за учење), NextCloud (офлајн клауд са дељењем медија) итд. Што се тиче инфраструктуре, користе се: Samba (приступ фајловима), CUPS (штампање), Transmission (за торенте), PBX (за ИП телефонију), Lokole (за офлајн имејл), OpenVPN... Постоји и администраторска конзола, коју је Тим на кратко приказао. Што се тиче простора, углавном се користе СД картице од 128 гигабајта, али у последње време и оне од 256 гигабајта постају приступачније. На крају, Тим је приказао неке метрике на основу коришћења неких уређаја, али је проблем што се не логују баш све ствари, па не може ни баш за све да се извуче статистика.

У другом делу блока присуствовао сам панелу под називом Образовање и медицина који је водила Шани, а панелисти су били: 1) Амин Азан са медицинског факултета Универзитета Калифорније у Сан Франциску, који је 2013. почео са образовним програмом (прикључио се онлајн), 2) Лејн Разбери који је Википедијанац стажиста на Универзитету Вирџиније, а такође је заговорник Сколије, платформе за профилисање података са Википодатака, где се могу наћи информације о медицинским истраживањима, 3) доктор Џејмс Хајлман из Канаде, 4) Оле Теренијус са универзитета у Упсали, 5) Сузана Мкрчјан из Викимедије Јерменије, којој је Шани била инспирација, 6) Мосаб Банат из јошемитског универзитета у Јордану (доживели су успехе, а почели су 2015. године, откада је написано 2000 чланака, са око 7 милиона бајтова), 7) Мерили Профит из организације OCLC, а у име колега за WebJunction, удружење америчких библиотекара и 8) Шани Евенштајн, која од 2013. године има изборни курс на Универзитету у Тел Авиву. Питања су била:

Панелисти у оквиру панела Образовање и медицина

1. Како сте почели са образовно-медицинским програмом? Зашто мислите да је то битно?
   • Оле ради са докторандима, и сматра да је Дешборд добра алатка и користи га због доброг прегледа
   • Амин је почео мудрошћу једног од својих студената
   • Мосаб каже да је код њега било доста плагирања, па се он лично залагао код универзитета и на крају је успео да их убеди да ће се на тај начин спречити кршење ауторских права, а такође су ту и друге предности
   • Лејн каже да је сарађивао са 14 медицинских факултета у Њујорку. Каже да је једном послао 1500 мејлова за сарадњу, добио је 200 одговора, а са 80 је у активној комуникацији
2. Који су највећи изазови са којима се сусрећете?
   • Мерили тврди како долази често до неразумевања, али да преформулисавање често помаже. Такође треба знати своју публику и прилагодити се њој.
   • Амин каже да му је највећи изазов био удаљено учешће људи (кроз онлајн платформе). Он сугерише да се крене од курикулума, односно плана и програма.
   • Џејмс сматра да скалирање и задржавање студената нису онолико велики колико су можда испрва очекивали.
   • Шани мисли да не постоји магично решење и да треба пратити трендове и мењати се у складу са њима прилагођавањем програма. Корисно је имати спремне листе чланака за писање.
   • Мосаб каже да је на његовом универзитету потребна дозвола за све радње, али да су добили дозволу да разговарају са студентима

Како је Тим мало каснио са почетком свог излагања, а онда и пробио дат му термин, и овај панел је кренуо са доста закашњења, па је морао да се нагло превремено прекине, тако да није било додатних питања.

Услед продужавања последње сесије, на ручак сам стигао са закашњењем. Идеја ми је била да присуствујем састанку корисничких група који је одржан током ручка, али док сам изашао са сесије, сачекао свој ред за ручак, отишао до отприлике најдаље просторије на кампусу у којој су се одржавале сесије како бих присуствовао том састанку, прошло је скоро пола сата, тако да је присуство било скоро па бесмислено. Међутим, успео сам да ухватим делиће дискусије везане за изазове са којима се поједине корисничке групе сусрећу, примере међу-групске сарадње, као и канале комуникације. Међутим, последњи део састанка сам искористио да се припремим за наредну сесију, коју смо држали Ивана и ја. Наиме, имали смо предавање о сарадњи Викимедије Србије са министарством културе и информисања, посебно на пољу Википедијанаца стажиста. Наравно, ово предавање је било у ГЛАМ простору, а алоцирали су нам 45 минута. Занимљиво је било да је сесија после наше неколико дана пред конференцију отказана, тако да после нас није било ничега. То нам је дало могућност да продужимо сесију и ван задатих оквира, што је, испоставља се, било потребно из два разлога: 1) иако публика није бројала више од 20ак људи, имали смо доста питања након нашег излагања, посебно од једног запосленог из Викимедије Француске, тако да је додатно време користило да одговоримо на нека питања. С друге стране, након што су се сви разишли, зауставила нас је извесна Алисија Спрат из Њујорка, која је тада тек била стигла на конференцију и желела је да се мало више информише о свему, а такође је нагласила да зна неке људе у ГЛАМ сектору у Србији. У сваком случају, са овом сесијом смо завршили практично десетак минута пред истек целог блока сесија, тако да није имало смисла отићи било где другде, осим директно на паузу.

Последња сесија у дану којој сам присуствовао била је панел дискусија "Википодаци + образовање", опет у организацији Шани. Овога пута панелисти су били: 1) Мартин Полтер, Википедијанац стажиста на Универзитету Оксфорд; он сматра да је сваки систем за представљање знања некомплетан и да значење често зависи од контекста, 2) Јуан Макендру, Википедијанац стажиста на Универзитету у Единбургу, 3) Лејн Разбери, Википедијанац стажиста на Универзитету Вирџиније, 4) Жоао Пешански са факултета за журналистику, Сао Паоло, Бразил; он се укључио преко видеа и он се бави Википодацима против рационалног незнања, као и аутоматски генерисаним чланцима са Википодатака, 5) Едер Порто, такође из Бразила, који доста помаже Жоау и он је техничар иза сцена; учествовао је у изради великог броја упутстава за Википодатке; 6) Џована, такође из Бразила, али она је Википедијанка стажисткиња у музеју Паолиста, 7) Вил Кент је менаџер за Википодатке у Вики образовној фондацији (такође се укључио преко видеа) и 8) Шани, која експериментише са Википодацима све више и више. Питања су била:

Панелисти у оквиру панела Википодаци + образовање

1. Како сте започели рад са Википодацима у вашем окружењу? Са чиме крећете?
   • Мартин сматра да треба да се повежемо са интересовањима људи, а не само да кажемо "Хајде да учимо базу података". Најбоље је кренути тако што ће се људима рећи да напишу односе између људи које познају или ликова у неком филму, па ће на тај начин лакше стећи осећај о томе на који начин Википодаци функционишу.
   • Јуан сматра да треба показати могућности Википодатака, као и моћ коју та платформа пружа (нпр. упитивање над базом и дохватање података брзо и релативно лако)
   • Жоао је рекао да су Википодаци посебно корисни за менаџмент подацима, за студенте статистике и вештачку интелигенцију, али и да визуелизација помаже
2. Које потешкоће имате у раду са Википодацима? Како сте убедили установе да раде са њима?
   • Џована каже да је било лако, односно да је најтеже било натерати установе да дају податке. Њена препорука је да се крене од лакших ствари, јер ће се тиме покрити основе, а нећете се углибити
   • Јуан каже да су организовали догађаје, где су људи могли да се "минглују", па су тако одржали су "сајам података" са 13 стејкхолдера, како би подигли свест. Обично дају студентима да сами бирају са којом темом ће да раде на Википодацима. Такође, потребно је време и стрпљење за рад на Википодацима.
   • Мартин сматра да је за бољи успех потребна боља видљивост установе
   • Жоао сматра да свако може смислено да допринесе Википодацима и да је то оно у шта испрва треба убедити главне људе. Такође је код њега постојао отпор у почетку, јер на Википедији људи одмах виде своје измене, док на Википодацима се импакт не види баш одмах
   • Шани каже да је лако кад већ држиш википедијански курс на факултету, па га је лако само проширити на Википодатке. Такође, установе отвореног образовања би требало да деле искуства у раду са Википодацима међу собом.
   • Лејн тврди да је потребно још доста документације, како би људима били јасније неке ствари и како би могли да се позову на њу кад им нешто није јасно
   • Вил каже да су хтели да сарађују са библиотекарима на пољу Википодатака, па су направили конференцију, разменили доста мејлова и дизајнирали програм, тако да је то било прилично напорно.
3. Које стратегије су се показале успешне у раду са Википодацима?
   • Шани је одмах одговорила да пре 4 године, кад је кренула, није било преседана, тако да је морала да буде иновативна.
   • Лејн каже да су на пољу криминалне правде фалиле ствари, али да му је срећом био дат простор да уређује у оквиру својих интереса, тако да је кренуо да предлаже својства на Википодацима везано за то.
   • Мартин сматра да треба причати приче Википодацима. Свашта се може саставити на основу реалних података, веза и графика.
   • Жоао је споменуо визуализације, посебно на пољу мапе споменика у Сао Паолу
   • Едер наводи цитат да се знање деси кад имаш погодно окружење
   • Џоана сматра да као што неки наставници имају потешкоће да подучавају децу математици, тако и овде постоје проблеми у објашњавању деци зашто су Википодаци релевантни, па се зато морају приказати резултати, да би они загризли.

Одмах након последње сесије почела је "постер сесија", где су презентовани разни постери, уз пиће и "прстну храну". Ми, представници из Србије, решили смо да не останемо предуго ту, већ да се упутимо ка хотелу, како бисмо се мало одморили пред вечерње сесије. Ја сам најпре отишао до оближњег тапас ресторана, где је одржана вечера за "функционере", по дугогодишњој традицији. Међутим, нисам остао до краја на тој вечери, јер сам морао да журим на ЦЕЕ састанак, који је ове године био посебно значајан, будући да Викимедија Србије ове године организује ЦЕЕ конференцију у Београду у октобру. Главна тема дискусије је била предстојећа конференција, али и чињеница да постоји доста апатије у покрету, да људе треба да вучемо за рукаве да би се пријавили на конференцију, а очи света су упрте у нашу регионалну заједницу више него на било коју другу, с обзиром на то да поред конференције у оквиру групације имамо и ЦЕЕ пролеће као један велики онлајн догађај који производи доста садржаја. Полемика је завршена краће него иначе, али закључци су да нас организатори претходних ЦЕЕ конференција разумеју, јер су и сами прошли кроз сличне муке, док су други углавном неми. Након овога, са неколицином међународних Викимедијанаца сам отишао у клабинг, што је било интересантно искуство, али и искуство које је довело до недовољне испаваности.

Недеља, 18. август

Последњи дан конференције добар број људи дочекао је мамурно, али код мене се јавила само неиспаваност. Међутим, не сме се пропуштати конференција, поготово када је твоја сесија прва у дану. Наиме, прва сесија на којој сам био у недељу јесу "муњевити говори" у оквиру образовног простора, али је концепт био такав да је свако имао по 10 минута за излагање, а не стандардних 5. Разлог за ово је што су многи подносили презентације за образовни простор, али идеја организатора тог простора (углавном Шани) била је да буде што више панела, радионица и дискусија, а што мање "1 на више" презентација. Међутим, како је пристигао велики број предлога за презентације, дошло се до идеје да се оне сажму на по 10 минута, у стилу ТЕД говора, тако да онда заузму доста мање времена и да буду груписане на једном месту. Било је неких девет презентацијица:

Сајлеш Патнаик

Габријел Тулен

1. Мелиса Гуадалупе из Задужбине је причала о Гринхаус пројекту - то је пројекат који се састоји из два дела: 1) тимови Викимедијанаца су могли да праве тимске пријаве за пројекте и један од њих је на крају победио#ја сам учествовао у одабиру тог најбољег пројекта### и спонзорисаће га Задужбина и образовни тим Задужбине ће помоћи у његовој реализацији; победнички тим је из Гане, 2) постојале су индивидуалне пријаве за онајлн курс везан за реализацију образовних програма у трајању од 70 часова, раширених на период од неколико месеци; од сто пријава, око 60 учесника је остало да активно прати курс; користе Мудл као платформу, а полазници добијају дигитални беџ након сваког завршеног модула курса (укупно има 3 модула); 11 чланова заједнице који су експерти у образовном програму помажу у предавањима и материјалима за курс.
2. Кристин Домгерген и Гереон Калкул из Немачке представили су "Trainings kit", односно скуп алата за држање обука уређивања Википедије (пре свега намењен онима без иксуства), а који укључује презентације, приказ курсева, чеклисте, евалуационе форме, материјале за ученике и сл. Они су причали о процесу како су израдили тај скуп алата, а и научене лекције (потребно је доста времена да се све ово састави и уобличи).
3. Саилеш Патнаик из Индије, а иначе запослен као члан образовног тима у Задужбини, причао је о Викимедији у образовању генерално: стари лого образовног програма на Википедији је био врло лош и није препознавао пројекте осим Википедије, тако да је међувремену настао нови лого, који није само за образовни програм на Википедији, већ глобално за образовање, што може укључити и ГЛАМ. Даље, outreach вики одавно има простор за образовање, али је скоро тај простор сређен тако да може да се једноставније користи, али и даље захтева ажурирање чланова заједнице. Сајлеш је споменуо и образовни месечник који уређује образовни тим у Задужбини, као и присуство на друштвеним медијима, "канцеларијске сате" где можете попричати са члановима образовног тима итд.
4. Џенифер Сатклиф са Универзитета Емори причала је о приликама професионалног развоја за студенте кроз програм Викимедијанца стажисте, односно о томе како је Викимедијанац стажиста сјајна могућност за студенте да се професионално унапреде и при том помогну Википедији. Њихова замисао за ту позицију је рад 10 сати недељно, кроз 16 недеља.
5. Доминик Тајс из Немачке је причао о изградњи "мостова" кроз отворену размену. Наиме, Викимедија Немачке је део једног већег колектива под називом Bundnis Freie Bildung, где заједнички граде окружење које промовише квалитетно образовање (будући да и даље тржиштем доминирају корпорације).
6. Габријел Тулен из Швајцарске се суочава са проблемом да деци сада све више опада рачунарска писменост јер се базирају готово искључиво на телефоне. Он предаје седмом разреду и ученици од 90 до 95% случајева имају телефоне, а њих 60% ни нема рачунар код куће. Он је стога увео забрану коришћења телефона на његовим часовима, а користи емулатор телефона, где се деца уче да читају и пишу чланке.
7. Мики и ја смо презентовали ресурсе који су развијани у нашој заједници за добробит образовног програма. Ти ресурси укључују туторијале за уређивање Википедије, брошуре за образовни програм намењене професорима и наставницима који су заинтересовани за сарадњу, затим разне брошуре за наставнике који похађају семинаре стручног усавршавања, као и упутства за нове амбасадоре и стажисте.
8. Кришна Велага из Индије је причао о радним групама које корисничка група Википедија & образовање жели да лансира, уз позив заинтересованим људима да се прикључе.
9. Елена из Задужбине је кратко причала о Викимедијином простору (Wikimedia Space), као новом начину комуникације и колаборације у нашем покрету.

Други блок сесија који сам посетио био је опет из простора истраживања, јер ту има доста напакованих сесија са занимљивим излагањима. Прво је Клаудија Милер Бирн из Немачке причала о учењу из искуства, односно о томе шта можемо да научимо од Викимедијине заједнице када пројектујемо алгоритамске системе. Почела је са анализом из Аустрије, где се лако може предвидети вероватноћа запослења људи на основу пола, друштвеног статуса, места становања и старости, где алгоритми односно ботови помажу. Ту је повукла паралелу са Википедијом, јер се и на њој јавља доста аутоматизације и ботова. На Википедији је на почетку постојао страх од ботова и њихових измена, али су се касније проширили на разне домене (дакле, не праве само ситне измене, већ се баве и праћењем вандализама, архивирањем страна и другим врстама испомоћи). Тиме међузавиност људи и ботова постаје све већа, а суштински се друштвена правила и норме преводе у алгоритме. Тако је Клаудија са својим тимом анализирала страницу захтева за ботовским задацима, тачније 2682 захтева у оквиру десет година (од 2002. до 2012. године) и направили су извесне закључке: позитивно је што постоји могућност идентификације актера, јер сваки бот има свој налог, политика ботова полако еволуира, а захтеви за задацима су корисни, јер дају контролу заједници и помажу у успостављању норми. Такође је примећена разноврсност алгоритамских реализација неких задатака, тзв. алгодиверзитет, која је добра за правичност и интероперабилност, јер се издвајају најбољи. Такође су сматрали корисним чињеницу да постоји група за потврду ботова, као тело, сачињено од експерата, са саветодавном улогом. На крају, ефективна сарадња људи и машина доводи до отворене инфраструктуре и транспарентности.

Хавијер Аројо из Мадрида је затим одржао презентацију Анализа еволуције викија са Викихроном. Наиме, Викихрон је екстерна апликација која подржава Медијавики софтвер, али за сада су вршили анализу само над Викијом/Фандомом, не и Википедијом или другим Викимедијиним викијима. Хавијер каже да постоје и друге сличне алатке, као што су Викистатс или ВикиАпијари, али они су само "дешборд" алатке, односно приказују само синтетизоване податке и није могуће ући у детаље, тј. вршити даљу анализу. Викихрон има три мода: мод поређења, мод мрежа и моно. Мод поређења пореди агрегиране податке између већег броја викија, моно мод ради слично, само на основу једног викија, док мрежни мод, који је уједно и најновији додатак, представља вики заједнице као друштвене мреже, где се разне метрике могу лепо визуелизовати. Хавијер сматра да су потенцијални корисници овог производа истраживачи и чланови заједнице, а најављује и да ће ускоро бити подржани и Викимедијини викији, чим реше проблеме са величинама базе.

Бастијан Грешаке Цоварас

Бастијан Грешаке Цоварас причао је о вршњачкој продукцији науке заједнице са персонализованим подацима. Причао је о грађанској науци, феномену који је доста популаран последњих година. Међутим, "грађански научници" не раде баш све као прави научници, јер у научном циклусу који броји десетак корака, они прескачу већину и углавном се базирају на набавци финансија и прикупљању и процесирању података. Мало је примера где се заиста поштује цео циклус истраживања. Стога Бастијан закључује да су ко-креација и вршњачка продукција ретки, па се поставља питање да ли свако може бити научник. У последње време постоје апликације које би могле да се заведу под категорију "квантификовано сопство", где спадају нпр. апликације за трчање или рецимо "23andme", суштински апликације које прикупљају прегршт персонализованих података (бихејвиоралних, генетских и других). Бастијан припада организацији Отворени људи, где желе од "квантификованог себе" да дођу до "квантификованих нас", што онда утабава пут за грађанску науку. Заједница Отворених људи подржава доста извора података и имају пуно алатки за визуелизацију, анализу и дељење, али је битно нагласити да се овде доста полаже на приватност, тако да је она у принципу сачувана. Бастијан је дао примере Дејне Луис, која има дијабетес тип 1 и оснивач је #OpenAPS, односно система за отворен панкреас, затим апликације QiCycle за праћење овулације код жена, као и Nobism мреже за праћење главобоља.

Као последње предавање у оквиру блока сесија била је Мајо Фустер Морел са презентацијом "Колико су дигиталне платформе базиране на отвореној колаборацији". Мајо тврди да се у последње време развијају разне дигиталне платформе, али колико њих се базирају на отвореној колаборацији? Она је са својим тимом разматрала 6 димензија: управљање, економија, техничка политика, политика знања, импакт и одговорност. У том истраживању упоредили су неколико организација, односно компанија, где је и Википедија била укључена. Од око хиљаду случајева које су оценили по овим димензијама, за 10 случајева су радили дубоку анализу. На примерима 100 компанија из Барселоне, када су посматрали само две димензије везане за политике, око трећина испитаних се могла сматрати отвореном. Испитивали су такође и могућу повезаност политике знања, техничке политике и управљања. На крају је дала генералне закључке и одговорила на пар питања из публике.

Дарија Цибулска прича о стратегији

Ручак смо Ивана, Мики и ја провели у разговору са Валери Д'Коста, (релативно) новом шефицом укључења заједнице у Задужбини. Желела је да се упозна са нама, види како ВМРС напредује, као и припреме за ЦЕЕ састанак у октобру, где је најавила своје присуство. Причали смо и о тренутном стању у целој Викимедији, са посебним освртом на финансије и процес израде стратегије. Будући да је разговор са Валери трајао дуже од трајања ручка, окаснили смо на наредне сесије. Ја сам покушао да се прикључим сесији из простора Стратегије, где се конкретно причало о алокацији ресурса, односно о три аспекта: принципи, доношење одлука и структуре. Мислио сам да могу да се са закашњењем прикључим, а да ми не треба додатни контест, али то се изјаловило, с обзиром да је мање-више одмах кренула подела у групе, како би се дискутовало о та три аспекта. Напустио сам зато ту сесију и остатак времена до наредне провео у разговорима са људима који такође нису били на сесијама, већ им је требало мало одмора (махом људи из Задужбине).

После тога, присуствовао сам ЛГБТ+ састанку, где смо се прво сви представили, а онда кратко попричали о корисничкој групи, где је идеја да учешће у њој буде транспарентније и лакше. Након тога, уследила је једна занимљива ствар, која доста олакшава потенцијално напорне дискусије које се често заблокирају на једној теми, а потребно је проћи кроз више њих. Наиме, методологија "тихе дискусије" подразумева да су питања на која треба наћи одговор исписана на табли, а онда свако присутан иде од питања до питања и пише испод свој(е) одговор(е)/мишљења. Други људи могу да стављају плусиће на већ изнета мишљења са којима се слажу, односно да додају коментаре на она са којима се не слажу. На тај начин се дискусија спроводи у писаном облику, чиме је документација исте далеко лакша, не ствара се галама услед супротстављеног мишљења, лакше се види консензус око неких питања, а и људи који не воле да се јавно експонирају или да испољавају своје мишљење у току дискусија на овај начин могу да учествују, тј. да се рачуна и њихово мишљење. Питања која су била постављена су:

1. Који ЛГБТ+ пројекти су се десили у последњих годину дана?
2. Како је ко прославио Вики воли прајд?
3. Које пројекте планирате за следећу годину?
4. Како дефинисати чланство у корисничкој групи?
5. За планирану конференцију у Линцу 2020. године, који назив прихватити? (Квиринг Викимедија је победио)
6. За планирану конференцију у Линцу 2020. године, које сесије програм треба да има и шта и кога треба да укључи?
7. Које препоруке за стратегију ова група треба да подржи?
8. Који су вам коментари везани за стратегију генерално?

Мој утисак је да је заиста свако допринео подухвату скупљања мишљења, само нисам успео да нађем резултате, односно фотодокументацију написаног.

Фолклорни перформанс

Џими Вејлс

И на крају, последња сесија у дану била је затварање конференције. Најпре смо одгледали перформанс локалног фолклорног састава, где су уз живи гудачки оркестар старији мушкарци и жене прилично живахно играли уз оно што могу да претпоставим да је шведска народна музика. Након тога, Џими Вејлс је одржао своју традиционалну говоранцију. На почетку је дао реч Фархаду Фаткулину, Википедијанцу године из 2018, који је поздравио све и нагласио да смо сви ми Википедијанци године, како је одрживост најбитнија, а како будући Википедијанац године треба да буде инспирација другима. Након Фархадовог излагања, Џими је најавио да је ове године Википедијанац године заправо Тунижанка Емна Мизуни. Након тога, наставио је са излагањем, са посебним фокусом на малтретирање у заједници. Џими је нагласио како је цивилност једна од базичних вредности које имамо у "Википедијином покрету" и како није нов концепт (ипак од почетка важи правило "Без личних напада"). Он каже како се запослени у Задужбини брину о јасним случајевима напада, али да заједница треба да оснажи људе: "Претпостави најбољу намеру" је политика која томе служи, али и поред тога може доћи до неслагања. Он предлаже да пожелимо добродошлицу новајлијама и да се при том присетимо како је нама било када смо први пут дошли у заједницу. Од 80 хиљада активних Викимедијанаца које имамо на нашим пројектима, 18 хиљада су новајлије. Након тога, уследила је стандардна "игра" устајања/седања људи у односу на број Викиманија које су посетили. Број људи који је био на свим Викиманијама је и даље 4, али се ипак види да константно имамо нове људе на конференцији.

Организатори Викиманије 2020.

Након Џимба, Буч Бустрија из Филипина је представио Викиманију која ће се догодине одржати на Тајланду, те смо видели кратак филмић као најаву за тај догађај. Ово ће бити први пут да организација буде међународна и да је сачињавају представници већег броја земаља из Источне и Југоисточне Азије и Пацифика (такозвана ЕСЕАП групација). Будући организатори догађаја су најавили да се конференција сели из Стокхолма до 8 хиљада километара удаљеног Бангкока, од хладне престонице Шведске до најтоплијег главног града са просечном годишњом температуром од 30 степени. Тајланд има 150 националних паркова, 5 Унескових места и пад тај, најпознатије јело тајландске кухиње.

Кетрин Мар

Затим је причала Кетрин Мар, извршна директорка Задужбине. Испричала је своје доживљаје у претходна три дана, а онда се захвалила организаторима конференције, Универзитету, Градској већници, музеју Нордиска, извођачима који су били на почетку ове сесије и свакако Викимедији Шведске. Наставила је инспиративним тоном, иначе њој својственим, и нагласила да се можда не уклапамо у потпуности у све циљеве одрживог развоја, али да се ипак помало уклапамо. Истакла је да у нашем покрету нема места узнемиравању и да се поверење гради: оно представља збир тога колико имаш вештине и тога колико ти је стало до нечега. Као заједница просто више немамо толико поверења. Напоменула је да су на конференцији били присутни и представници турске заједнице, иако је Википедија већ пуне две године блокирана у Турској; међутим, ускоро ћемо бити саслушани на суду, тако да има наде за помак. Постоје јавни изазови као што је тај, али и личне борбе, тако да ова конференција и ова заједница треба да служе да се осећамо безбедно. Највећи успеси у претходном периоду су ти да сада имамо 150 афилијација, укључујући и Викимедију Кореје, први огранак после 4 године паузе. Такође један од успеха у прошлој години је била кампања обнављања фундуса музеја у Бразилу који је изгорео. Имамо сарадњу са Уједињеним нацијама, један Викимедијанац, Сантош, добио је награду за допринос очувању класичног малајалам језика, Викимедија Мексика је добила награду ФРИДА за смањење родног јаза, преко екстензије за превођење садржаја 500 хиљада чланака је преведено ове године, где су значајну улогу одиграле "башкирске бабушке", група од двадесетак старијих жена из Башкортостана које неуморно преводе. Повезивање Википодатака и Викимедијине оставе се такође интензивирало, услед чега је 1.63 милиона фајлова на Остави добило бар једну ставку на Википодацима. Такође је било развоја на мобилној апликацији за уређивање Википедије, а што се тиче стратегије покрета, морамо правити одлуке и компромисе: можда буде фрустрација у том процесу, али уз поверење можемо то постићи.

Организатори Викиманије 2019.

На крају, на сцену су изашли Џон Андерсон и Ерик Лут, као главни организатори саме конференције, а онда и Лијам Вајат, као главни организатор програма, и Анас Седрати, задужен за логистику. Захвалили су се свима, а посебно волонтерима, затим партнерима, спонзорима и свима осталима, како то обичаји налажу, а онда финално Викимедији Шведске. Тиме је програм конференције и званично окончан.

Након завршетка, нас неколико је решило да уместо метроом до хотела дођемо алтернативним путем: метроом смо отишли до центра града, где смо сели на трајект, којим смо се одвезли до Ђургардена, одакле смо ухватили други трајект и њиме се вратили до старог дела града. Ово нам је дало могућност да панорамски видимо град са воде. Након тога смо се прошетали кроз стари град, па све до хотела. То нам није дало превише могућности за одмор, пошто смо врло брзо морали да одемо до музеја Нордиска, где је одржана журка затварања. Тамо смо уз разговор, музику и игру провели последњу ноћ заједно.

После конференције

После конференције, Мики и ја смо остали још 2 дана у Стокхолму. Смештени смо били у једном броду који је усидрен крај јужног острва Стокхолма, а у понедељак сам посетио Упсалу, а увече смо отишли на караоке у једном кафићу у старом граду, док смо у уторак посетили народни музеј и музеј на отвореном, Скансен. Среда је била намењена за враћање у Србију.

Закључак

Петнаеста Викиманија мени је баш пролетела, можда зато што ми је распоред био прилично згуснут, па нисам стигао ни поштено да се одморим. Могуће је и да су ми раније Викиманије деловале дуже због присуства претконференцијском програму. У сваком случају, организација је углавном била добра, није се каснило ни са чим, а време је било углавном добро с обзиром на то какво је могло да буде средином августа у Шведској. С друге стране, ручкови које смо имали на конференцији су били хладни и неразноврсни, што није баш годило већини учесника. Такође, разуђеност конференције и распоређеност простора на неколико зграда у оквиру кампуса универзитета такође је допринела кашњењима људи на сесије и осећају разбацаности, од чега смо се одвикли будући да се прошли пут то десило тек у Италији пре 3 године (Монтреал и Кејптаун су имали Викиманије одржане у оквиру хотела, па је присност била већа). Чињеница да смо били на универзитету је такође значила да смештај није био близу, тако да је дневно путовање од и до конференције захтевало одређено време. Све у свему, солидна конференција која је поставила одређене норме у погледу организације и одрживости, тако да ме живо интересује како ће то југоисточна Азија да изнесе догодине у Бангкоку, али сигуран сам да то нећу пропустити. :)

Ф± 16:31, 29. септембар 2019. (CEST)

Миљаново виђење

Stokholmski univerzitet, mesto održavanja Vikimanije 2019.

Pretkonferencija, GLAM meeting

Lijam je poželeo dobrodošlicu i govorio o istoriji ovog tipa okupljanja, koje se organizuje na svake dve godine i to po treći put. Govorilo se i o sudbini istog, pošto je okupljanje uvek organizovao on kao zaposleni u Europeani, ali ona od januara sledeće godine ukida poziciju na kojoj je on, tako da je sudbina ovog tipa sastanka neizvesna. Prethodni sastanci su bili zasebna okupljanja, dakle ne u okviru Vikimanije ili neke druge konferencije, tako da se Lijam nada da će se neko ponuditi da organizuje ovaj sastanak u budućnosti na nekoj od konferencija.

Munjeviti razgovori, deo prvi

Svi su se na početku predstavili, a Darija iz UK je is koristila priliku da prisutnima podeli knjižice koje je VMUK štampala nakon istraživanja o uspešnosti GLAM programa kod njih. Pošto je prva sesija zapravo bila "ništa", nabacali smo stvari koje bismo hteli da čujemo, pa smo tih praznih pola sata pretvorili u munjevite razgovore.

• Priručnik za otvorene licence za EU

Džon iz Uneska je kratko prezentovao priručnik koji je u izradi već neko vreme, te je priliku iskoristio za vapaj za fidbekom. Naime, u toku je proces kreiranja priručnika za otvorene licence za članice Evropske unije, koji bi vladama i institucijama tih zemalja pomogao da svoje materijale lakše oslobode, tj. stave u neki od paketa CC licenci. Zasad je uspeo da napiše nekih 30 stranica priručnika, na kojima je opisan osnovni proces i generalni okvir za usvajanje slobodnih licenci. Uglavnom, nije ništa što se tiče nas, a jednom kad priručnik bude gotov, trebaće verovatno nekih 10-ak godina da to srpski zakoni prevedu, sažvaću i usvoje kod nas.

• Kampanje

Aleks iz Zadužbine je iskoristio priliku da ukratko prezentuje projekat na kom trenutno radi, a to je resurs centar za kampanje na Meti. Kao što se može videti na Meti (meta.wikimedia.org/campaigns), tamo nema skoro ničega, pošto je tek početak, ali je kratko pričao o frejmovrku koji se tamo nalazi.

• Vikimedija Jermenije

Armine i Tamara Karvajar, jedna od nastavnica iz njihovog projekta, kao predstavnice Vikimedije Jermenije bile su prisutne na ovom GLAM sastanku, a Armine je pre početka već imala jednu svoju sesiju u munjevitim razgovorima (o tome u daljem tekstu). Druga predstavnica je ovaj prazan slot iskoristila da priča o drugom GLAM projektu koji su imali. Naime, institucije u Jermeniji su uglavnom zatvorene i ne toliko voljne da dele svoje sadržaje, te su se oni fokusirali na manje institucije, koje su kod njih takve da uglavnom čuvaju dela i predstavljaju, pa i nose ime po nekom umetniku/naučniku. Razgovori i pregovori sa ovakvim institucijama su lakši jer i njima samima nedostaje vidljivosti i promocije, tako da su sa njima organizovali brojne događaje kako bi popularizovali instituciju - maratone, izložbe,... Institucije su zauzvrat u okviru saradnje oslobađale radove koje imaju u svojim depoima, tako da su na kraju svi bili zadovoljni.

• WMSE specialist organization

Aleks Peterson iz Vikimedije Švedske pohvalio se, tj. pohvalio je Vikimediju Švedske kako su dobili značajna sredstva od neke organizacije iz Švedske koja će im pomoći da modernizuju postojeće, a ujedno razvijaju i nove alatke za GLAM. O ovome je pisano i na globalnoj mejling listi, te ništa novo nije rečeno, a malo toga se i zna. Uglavnom, dobili su iznos višestruko veći od našeg godišnjeg budžeta i sada treba da smisle šta će sve raditi s tim parama.

• Wikimedia Israel - thieves in the night

Ovo je bilo veoma interesantno. Pošto je u Izraelu slična situacija kao u Jermeniji - niko neće da sarađuje, a ono malo saradnji sa institucijama kulture koje su imali rezultirali su samo simboličnim brojem fotografija i članaka. Upravo zbog toga, Vikimedija Izrael je rešila da stvar ‘uzme u svoje ruke’, tj. fotografije. Kao i svugde u svetu, i u institucijama u Izraelu postoje dela koja su u javnom vlasništvu, a njihov broj je veći zbog ranijeg zakona o autorskim pravima koji je bio blaži. I pošto institucije nisu htele da daju ‘svoja’ dela, oni su napravili softver koji prolazi kroz onlajn arhive fotografija na sajtovima tih institucija i ‘krade’ fotografije u javnom vlasništvu, koje su potom ubacili na Ostavu. I bogme ovo je bila ‘velika pljačka’, pošto je na Ostavi osvanulo 28.000 fotografija. Pošto je softver pravio i pokretao volonter, logično je da je čovek radio u večernjim satima jer je tada imao slobodnog vremena, te je ubzo nakon toga osvanuo naslov u novinama koji je Vikimediju Izraela nazvao ‘Kradljivcima u noći’. :) Naravno, oni su se pre cele ove akcije konsultovali sa advokatima i utvrdili da ne rade ništa protiv zakona jer su dela u javnom vlasništvu i mogu se naći na internetu, tako da nisu mogli da budu tuženi od strane tih institucija. U svakom slučaju, ovo je akcija koja pokazuje da ‘očajna vremena zahtevaju očajne mere’, te ne mislim da je nešto što bi trebalo da mi radimo. Iako su oni čisti u očima zakona, po meni ovo donekle doprinosi negativnoj slici o organizaciji, a to nije nešto što treba da prati jednu organizaciju koja se bavi slobodnim znanjem.

• CC certificates

Ovo je bila kratka priča o procesu sertifikacije koju nudi Krijejtiv Komons. Sertifikacija podrazumeva kurs tokom koga se polaznici upoznaju sa svim aspektima CC licenci. Više o kursevima se može saznati na https://certificates.creativecommons.org/, a novina i zanimljivost je što sada postoje kursevi za bibliotekare i za oblast obrazovanja, a trenutno rade na kursu koji je vezan za GLAM institucije.

Scann

Govorilo se o OpenGLAM inicijativi koja je pokrenuta prošle godine na CC samitu u Torontu. Inicijativa predstavlja spoj Krijejtiv Komonsa, Open Knowledge-a i Vikimedijine zadužbine, a od potonje su dobili sredstva koja će im pomoći da definišu principe otvorenog GLAM-a. Uglavnom, tek su na početku, tako da su do skoro radili na kreiranju sajta i revitalizaciji Tviter naloga. Više o njima se može videti na openglam.org, kao i na medium.com/open-glam.

Structured data on Commons

Sandra je naširoko govorila o ovoj temi. Pomenula je da je priča krenula 2017, a ja sam je te godine i slušao na Vikimedijinoj konferenciji. U odnosu na tad, ovog puta je manje pričala u budućem vremenu, tj. nešto su i uradili za ove skoro dve godine, što se može videti i na Ostavi. Zasad su uradili samo nekoliko stvari od celokupnog plana, a to su:

• depicts - prilikom dodavanja fotografija, na kraju se pojavljuje još jedan korak, kada se od korisnika zahteva da navede šta se nalazi na fotografiji. Iskren da budem, ja sam uglavnom preskakao taj deo jer nigde nisam video objašnjenje niti smisao, iako sam znao da ima veze sa struktuiranim podacima. Poenta je da se ovim označavanjem šta se nalazi na slici ona povezuje sa stavkom (ili više njih) na Vikipodacima, što omogućava njeno lakše pronalaženje prilikom pretrage, između ostalog. Diskutovali smo i o problemu što 50 miliona postojećih fotografija nema ove informacije, ali je ona na kraju nešto smuljala, navodeći na zaključak da će ostaviti zajednici da se sama bakće time.
• autor i licenca - nisam skapirao koja je poenta ovoga, tačnije zašto je potrebno da se ovo zasebno unosi kad već postoje te informacije koje se klikću prilikom ubacivanja. Ako sam dobro razumeo, postoji mogućnost da će se botom to ubacivati u nekom trenutku, što pak deluje smislenije, ali opet ne razumem što nisu napravili softver tako da samo pročita podatke koje korisnik unosi kad ubacuje fotografije...
• naravno, i ovog puta je dosta pričala u budućem vremenu, tako da je najavila dosta stvari koje planiraju da urade. Pored ovih za autora i licencu, napraviće i za koordinate i druge stvari (koje već postoje...). Takođe planiraju da usavrše pretragu, ali su naišli na probleme kada su počeli da prave softver za bolju pretragu jer isti nisu mogli da uklope u postojeći, tako da će verovatno nova pretraga funkcionisati preko nekog gedžeta.

Munjeviti razgovori, deo drugi

• GLAM in France

Ovaj čova je pričao o njihovom GLAM-u i o tome kako oni rade. U početku su (kao i mi i, jelte, kao i svi) bili srećni kad se neka institucija odazove ili kada se sama javi, tako da su prihvatali šta su stigli i radili sa svima živima. Međutim, sve su to bile male i nabacane stvari, bez ikakve povezanosti, i, što mi je bilo čudno, bez stažiste (imali dva u periodu 2010-2017). Nakon toga su rešili da stvari malo dovedu u red, te su napravili strategiju za GLAM, koja im je pomogla da se usmere i ciljano prihvataju institucije.

Strategija je napravljena tako da maratone i slične stvari posmatra kao sredstvo, a ne kao cilj, odnosno nije cilj saradnje sa institucijom organizovati maraton, već je to samo sredstvo da se uspostavi saradnja. Nakon toga prava saradnja počinje i ona se ogleda u znatno većim stvarima. Strategija kaže i da se treba fokusirati na dugotrajna partnerstva (ono što sam ja pominjao na listi i za bibliotekare), što znači ne skakati sa institucije na instituciju i svake godine imati nove, već upravo suprotno. Još jedna bitna stvar jeste da izuzetno forsiraju (gruba reč) formalnost, tj. nemaju nijednu saradnju sa institucijom sa kojom nisu potpisali sporazum. Makar na kraju i ne radili sa nekom institucijom (jer eto nisu našli dobar model za dati trenutak), sporazum je i dalje bitan i i dalje je tu, tako da se u nekom trenutku u budućnosti može ostvariti saradnja.

Održali su i nešto slično našem GLAM seminaru (za oko 100 ljudi, dva dana), gde je polovina prisutnih bila iz redova postojećih partnera, dok su ostali bili novi. Jedna zanimljiva stvar jeste ta da su uveli ambasadore partnere - institucije sa kojima su sarađivali ranije, a čije predstavnike sad "vuku" tamo-amo i oni pričaju. Poenta toga jeste da će institucija najviše poverovati drugoj instituciji i zainteresovati se kad čuje dobre rezultate iz prve ruke.

• GLAM + Wikidata

Armine iz Jermenije pričala je prvo o njihovom GLAM-u uopšteno, navodeći da su u prošlosti imali probleme sa institucijama u zemlji, pošto je malo njih bilo voljno da oslobode dela koja se nalaze kod njih, a o čemu sam slušao i kada sam bio u Jerevanu prošle godine. Veći deo institucija u prestonici ne dozvoljava slikanje svojih postavki, a istog su stava i kada je reč o saradnji sa drugim institucijama. Shodno ovom žestokom čuvanju svojih postavki, Vikimedija je nailazila na razne poteškoće da sa njima uspostavi saradnju, pa su došli na ideju da institucijama ponude nešto drugo - saradnju na Vikipodacima. Prilikom pregovora sa institucijama, one su često bile voljne da samo daju kataloge svojih izložbi i postavki, pa je Vikimedija Jermenije shvatila da to može biti iskorišćeno za kreiranje stavki na Vikipodacima. Tako su započeli saradnju sa nekoliko galerija i muzeja, sa kojima su potom organizovali i maratone za pisanje članaka i unos stavki. Zanimljiv deo projekta jeste da se sada na većini sajtova tih institucija pored umetničkih dela nalazi Viki logo koji vodi na članak o slici, kao i logo Vikipodataka koji vodi na stavku o tom delu.

• Wikiba.se

Jens iz Vikimedije Nemačke je ukratko prezentovao Wikibase. Objasnio je da je to softver nastao prvenstveno kako bi pokretao Vikipodatke i u početku nije ni imao ime. Potom su druge institucije počele da se interesuju za njega, te je nakon nekoliko štreberskih imena dobio današnje ime. Nije mnogo detaljisao, samo je naveo par institucija koje ga koriste i rekao da u suštini one koriste Vikipodatke malo izmenjene strukture i za sopstvenu upotrebu. Nisam našao neku povezanost ovog izlaganja sa GLAM sastankom...

• WikiProject Saami

Vikiprojekat koji se bavi manjinskim jezicima koji još uvek nemaju svoj jezički kod, kao i ugroženim jezicima od kojih neki nemaju ni svoj pisani oblik. Uglavnom, neka gospođa kojoj nisam upamtio ime je govorila o celoj akciji promovisanja i pokušaja čuvanja od zaborava ovih jezika, a kroz razne akcije i saradnje. Interesantno je što, upravo zbog toga što ti jezici nemaju svoj jezički kod, nisu mogli da kreiraju Vikipedije na tim jezicima, pa su rešili da se angažuju na druge načine i uglavnom se bavili Vikipodacima i Ostavom. Na potonjoj su radili depiktaton - akciju dodavanja struktuiranih podataka, što je izgleda u poslednje vreme popularno u zemljama koje su upoznatije sa Structured Data on Commons.

Pattypan

Pavel, kreator Petipena, objasnio je kako funkcioniše ovo čudo. Ispostavilo se da nije uopšte čudo i da je prilično lako rukovati njime, jedina frka je skinuti ga i pokrenuti (pošto je napisan u Javi, preuzima se .jar fajl, a da bi on radio, mora da se instaliraju neke sitnice - sve piše na Commons:Pattypan). Uglavnom, voljan sam da kancelariji (i eventualno ostalim zainteresovanim) održim kratku radionicu jer zaista može da pomogne za unose veće od 50 fotografija, da ne govorim o mogućnostima lakog i masovnog imenovanja datoteka, dodavanja opisa i kategorija, a postoji i lak način da se dodaju šabloni koje koristimo za saradnje sa institucijama.

Finding GLAMs

Ovo je alatka koju je prošle godine osmislila Vikimedija Švedske, a koja za cilj ima mapiranje svih institucija kulture na svetu. Mapiranje zapravo funkcioniše dodavanjem stavki na Vikipodacima, ali za one neupućene postoji "sajt" (tools.wmflabs.org/monumental-glam/) preko koga se korisnik uloguje i na lakši i lepši način pregledava, menja i dodaje institucije. Oni ovaj projekat realizuju skoro dve godine, a finansira ih neka ‘leva’ institucija iz Stokholma (ako sam dobro razumeo, u pitanju je šestocifren broj evara). Pošto mi imamo spisak institucija (koji je Ivana G. pravila kako bismo mogli da ih kontaktiramo), predložio sam da mu pošaljem isti, pošto su i više nego voljni da sve to sami unose. No, naši spiskovi su na srpskom (ni manje ni više nego na ćirilici), tako da ću ja to u nekom trenutku uneti.

Prvi dan

Otvaranje

Otvaranje, Aula Manga

Petnaesta po redu Vikimanija počela je u petak, 16. avgusta. Cela konferencija održana je na Univerzitetu u Stokholmu, a sesija otvaranja bila je u najvećem amfiteatru, u zgradi pod nazivom Aula Magna. Tokom otvaranja obratili su se Marija Sefirdari, predsednica Odbora poverenika Zadužbine; Džon Anderson, izvršni direktor Vikimedije Švedske; Erik Lut, glavni organizator; i na kraju Majkl Piter Edson, jedan od osnivača Muzeja Ujedinjenih nacija. Govornici su nam poželeli dobrodošlicu, govorili o istoriji Vikimanije i Vikimedije Švedske, zatim su nas uputili u ovogodišnju konferenciju i dali neophodne logističke informacije. Tokom otvaranja, više od 500 prisutnih Vikipedijanaca i Vikimedijanaca igralo je igricu papir-kamen-makaze, a više o celoj sesiji otvaranja možete pročitati u Filipovom izveštaju.

Building Technical Capacity in Smaller Wikis

Standardna konferencijska sesija gde se samo nabacaju problemi i onda istekne vreme, bez da obradimo neki problem i nađemo neko rešenje… Uglavnom, pričali smo o problemima koji se javljaju na manjim jezičkim projektima i o nedostatku tehničkih mogućnosti da se isti reše. Svako od nas je na početku naveo iz koje zajednice dolazi i kakvo je stanje kod nas. Na sr.wiki i nije toliko loša situacija, pošto imamo nekoliko tehnički potkovanih ljudi koji rukovode botovima i bave se Fabrikatorom kada je neophodno rešiti veće probleme. Na drugim projektima situacije znaju da budu i gore, mada postoje i relativno manji projekti sa većom tehničkom potkovanošću. Ja sam kao naše probleme naveo dva pisma i sve probleme koje to povlači sa sobom, od kojih je trenutno najaktuelniji to što su nam šabloni duplirani po pismima i ne postoji mogućnost istovremenog ažuriranja. Takođe, kod nas nije nimalo razvijen proces uvoženja informacija sa Vikipodata, a i nemamo baš ljude koji su zainteresovani za to i koji bi se time bavili. Još jedna stvar koja se izdvojila kao problem koji se može identifikovati i kao naš jeste što, u odnosu na veće Vikipedije, ORES kod nas nije dovoljno dobar te se ne može iskoristiti njegov pun potencijal. Na Vikipediji na ruskom je, primera radi, ORES toliko istreniran da automatski vraća izmene koje identifikuje kao očigledne vandalizme. Kod nas je situacija takva da mislim da pre svega retko ko zna šta je u stvari ORES, a kamoli da ga veliki broj ljudi koristi. Pošto je u mojoj grupi bio zaposleni iz Zadužbine koji se, između ostalog, bavi ORES-om, predložio sam veću angažovanost Zadužbine po tom pitanju i upoznavanje i obaveštavanje zajednica oko tih novih tehničkih stvari, kao i jasno navođenje šta i kako treba uraditi da bi tehničke stvari mogle da funkcionišu kako treba. Ovako kako je, neki pojedinci saznaju za nešto na Meti, Fabrikatoru ili na nekom drugom projektu i, ukoliko imaju želje i vremena, oni se pozabave time, u suprotnom ništa od toga. Kad bi se Zadužbina pozabavila edukovanjem zajednica, bilo bi znatno lakše naći neke ljude koji bi pomogli u eventualnoj lokalizaciji i primeni takvih alatki.

Ensuring visibility for your country's GLAM institutions on the Wikimedia projects

Mislio sam da će biti nešto drugačije i korisnije, ali ovde su pričali skoro pa iste stvari kao na pretkonferenciji - premalo GLAM institucija je predstavljeno na Vikipodacima (31.000 od 2,5 miliona biblioteka, recimo). Pričali su opet o alatki FindingGLAMs koji ima za cilj da poveća ove brojke, a na malo lakši način od prostog uređivanja Vikipodataka. U suštini, preko alatke/sajta se menjaju i dodaju institucije, a u pozadini se zapravo vrše izmene na Vikipodacima.

An introduction to Phabricator, where the developers are

Andre je pokazao šta je i kako se koristi Fabrikator. Ne bih mnogo dužio o ovoj sesiji, pošto je bila praktična i detaljno je objašnjavao sve - od procesa prijavljivanja, preko kreiranja tiketa do pronalaženja postojećih tiketa i praćenja istih. Nakon sesije sam ga priupitao o problemu koji imam(o) (a koji je bio previše sitan da bih ga prijavio za Community Wishlist krajem prošle godine) - na sr.wiki je ista prečica na tastaturi (Shift+Alt+V) za dve stvari - Prikaži pretpregled i Vizuelni uređivač. To je i jedan od razloga zašto sam posetio sesiju - hteo sam da saznam kako funkcioniše Fabrikator i kako prijaviti problem. Nakon konferencije sam to učinio, međutim, ispostavilo se da je to problem još na nekoliko projekta, a zbrka je nastala odmah nakon što je Vizuelni uređivač uveden kao podrazumevan, te su programeri njemu nemarno dodelili prečicu koja je već bila zauzeta. Kako je ovo problem ne prevelike urgentnosti, čisto sumnjam da će se iko pozabaviti rešavanjem istog...

Phabricator for chapters

Nakon Andrea, pozornicu je preuzeo Sebastijan Berlin iz Vikimedije Švedske, koji je govorio o tome kako je upravo taj Fabrikator, koji se inače koristi za rešavanje tehničkih problema, Vikimedija Švedske iskoristila za koordinaciju svojih poslova. Ako mene pitate, ovo je jedan od onih slučajeva kada se nešto forsira samo zato što je open-source. Fabrikator je samo bleda kopija Trela i JIRA-e, a postoje brojna ograničenja do toga da recimo programe može da pravi samo izuzetno mali broj pojedinaca sa privilegijama sličnim administratorskim na Viki projektima. Da ne pričam o tome da je, kao i na Vikipediji, sve apsolutno vidljivo i svaka stranica ima svoju istoriju, te je nemoguće baviti se osetljivim stvarima, komentarisanjem ljudi (recimo prilikom izbora učesnika za konferenciju), budžetima i sličnim stvarima.

Ispred Gradske skupštine, pre svečanog prijema

Ženski hor na svečanom prijemu

Posle ove sesije, imali smo kratki predah i u popodnevnim časovima svečani prijem u Gradskoj skupštini. Na početku nas je dočekao ženski hor, a tokom prijema su se obratili predsednik Vikimedije Švedske, kao i gradonačelnica Stokholma, koji su izrekli par lepih reči o Vikimaniji i viki pokretu, pa ustupili mesto horu da otpeva još jednu pesmicu. Nakon toga smo imali mini-večeru i šampanjac, da bi prijem završili grupnom fotografijom.

Drugi dan

Big Open partnerships at national level

Kada sam birao sesije za drugi dan, prevideo sam ovo ‘Open’ u naslovu, te se nadao da će govoriti o saradnji sa vladama, ministarstvima i velikim institucijama, u nadi da čujem nešto korisno što bi nam pomoglo da poboljšamo saradnju sa našim ministarstvima. No, ovo su više bili munjeviti razgovori tokom kojih su izložene tri priče o slobodnim licencama i saradnjama vezanim za njih. Pričalo se o Open Denmark projektu - o tome kako su probali da spoje sve organizacije koje se bave slobodnim znanjem u Danskoj (Vikimedija, CC i još svega par njih; od kojih je samo Vikimedija netrivijalna i ima više od nekoliko desetina interesenata); potom je Rahmat pričao o višegodišnjoj saradnji između Vikimedije Indonezije i CC Indonesia (što bi bilo lepo da možemo i mi kad bi CC Serbia postojao…); da bi na kraju Maja iz Slovenije sa čudnom prezentacijom (koju je nacrtala, slikala i stavila na slajdove :) ) govorila o svojoj firmi i o tome čime se ona bavi (?).

Onboarding and Retention

(Hungarian and French Wikipedias & Encouraging the spirit of new editors - A structured approach to mapping onboarding efforts)

Po meni jedna od najzanimljivijih sesija u prva dva konferencijska dana. Iz nekog razloga smo se pogrešno razumeli prilikom dogovaranja, te smo i Ivana i ja završili na ovoj sesiji (inače smo se trudili da idemo uvek svako na različite sesije kako bismo pokrili što više tema). No, to se ispostavilo kao dobra stvar, pošto je radionica bila prilično interaktivna i dosta smo se dobro predstavili, a i pohvatali neke korisne stvari.

Naime, radilo se o privlačenju urednika i pre svega njihovoj motivaciji da nakon toga nastave da doprinose. Na početku su Tomaš iz Mađarske i Benoa iz Francuske (koji trenutno radi za Fondaciju) predstavili primere dobre prakse koji su oni sproveli u svojim zajednicama, a koji su im pomogli da zadrže urednike. Tomaš je pričao o oflajn aktivnostima koje su koristili da privuku urednike i potom nastavili sa istima kako bi te iste ljude nastavili da angažuju. Što se tiče Francuske, oni su govorili malo u prošlosti - vratio se u 2011. godinu kada su primetili znatan pad u broju novih urednika koji uređuju neko duže vreme, a ne samo jednokratno. Stoga su odlučili da promene neke stvari: sredili šablon za dobrodošlicu, uveli neku stranicu za postavljanje pitanja (drugačije od Trga), gde su novi urednici dobijali odgovor u vrlo kratkom roku. Ono što su temeljno promenili bile su zastarele stranice za pomoć (valjda ćemo i mi jednog dana započeti ovo...) i ubacili mnoogo više slika, snimaka ekrana, smanjili količinu teksta, uveli boje i ikonice,... Takođe su imali i program mentorstva - zasebna stranica na koju su upućivani svi novi korisnici kako bi dobili pomoć za ono što im treba. Stranica je bila takva da su se na nju upisivali iskusni korisnici i administratori, koji su, između ostalog, navodili svoje oblasti interesovanja, kako bi novajlije znale kome da se obrate ako im, recimo, treba pomoć za biografiju nekog sportiste.

Ono što sam takođe pohvatao tokom ove sesije bilo je da neke Vikipedije novoregistrovanim korisnicima šalju mejl dobrodošlice. Premda na prvi pogled deluje nepotrebno, treba razmisliti o tome jer gotovo svaki sajt šalje takav mejl kad se korisnik registruje na njega, te su ljudi navikli na te mejlove i oni mogu da sadrže ukratko značajne informacije i linkove (ne sećam se da li mi to imamo i da li je to podrazumevano - davno sam se registrovao xD).

Nakon ovih kratkih predavanja, imali smo praktičan deo gde smo se prvo međusobno upoznali - igrajući ljudski termometar saznali smo koliko dugo je svako od nas uključen u privlačenje i zadržavanje novih urednika, a potom i koliko aktivnih urednika ima Vikipedija koju uređujemo. Ivana i ja smo završili sa Natalijom iz Poljske, Ester iz Katalonije i Mikolom iz Ukrajine. Iako su Vikipedija na poljskom i ukrajinskom veće od naše, ipak spadamo donekle u istu grupu u odnosu na one sa po 30 urednika mesečno (30 urednika sa po najmanje jednom izmenom) ili one sa po 6.000 ili 7.000. Imali smo zadatak da na zelene papire upišemo oflajn, a na žute onlajn aktivnosti koje postoje u našoj zajednici, a koje se koriste za retenciju urednika. Nakon toga smo papire lepili na zidove i pokušali da ih klasterujemo po grupama, a potom diskutovali sve napisano. Dosta smo govorili o našim aktivnostima, prvenstveno o Diskordu kao načinu za lakšu komunikaciju između urednika, ali i tutorijalima koje smo kreirali u saradnji sa VIŠER-om. Pre krajnjeg kratkog izlaganja svim prisutnima, dobili smo stikere u obliku srca koje je trebalo da stavimo na one aktivnosti za koje smatramo da najviše doprinose zadržavanju urednika. I, Diskord je odneo pobedu! :) A u top tri su se našli i tutorijali. Ljudi su još tokom diskusije bili pozitivno oduševljeni, a dosta od njih nikad nije ni čulo za Diskord kao društvenu mrežu. U svakom slučaju, svidela im se ideja olakšane komunikacije koja daje mogućnost da se lako rešavaju problemi, a iskoristio sam priliku da im pokažem i kako to izgleda u praksi, te pokazao kanale koje imamo i kako je sve to organizovano.

Wikidata in your language

Radionica je bila interesantna, pošto su predavači pokazali koji je smisao postojanja svih onih naziva na različitim jezicima u svakoj stavki na Vikipodacima. Pored toga, prikazali su i kako utiče nedostatak određenih label-a na stvari u kojima se Vikipodaci koriste, između ostalog infokutije na Vikipediji (vidi narednu sesiju), ali i za Ostavu, gde sada postoji uniformna infokutija koja automatski kupi podatke sa Vikipodataka i prikazuje ih. Svega 9 jezika su ‘pristojno’ predstavljeni na Vikipodacima - od preko 50 miliona stavki na Vikipodacima, 77% ima label na engleskom, i još 8 jezika ima svoj label na 10% stavki. Svi ostali jezici se pojavljuju u manje od 5 miliona stavki. Stoga su prikazali neke od načina kako se mogu dodavati imena na drugim jezicima za stavke po izboru, kao i za masovnije i struktuiranije dodavanje. Na primer, NameGuzzler, TABernacle, QuickStatements, a naravno i (dobri stari) SPARQL.

Wikidata infoboxes

Preposećena sesija koja na kraju nije ispunila očekivanja. Došlo je brda ljudi jer su predavači bili odlični i tema je bila primamljiva. Ideja je bila da se pokaže kako funkcionišu infokutije koje se ne moraju uopšte popunjavati, već sve (ili određene) podatke vuku s Vikipodataka. No, pošto je bilo previše ljudi, par njih nije bilo najupućenije u temu, te su predavači neko vreme izgubili na osnovama. Potom su pokazali kako zapravo izgledaju te infokutije i ušli u kod članka gde se nalazi jedna od njih. Stvar je u tome da infokutije preko Vikipodataka vuku sve informacije otud, a prikazuju ono šta zajednica napravi da pokažu. Polja u infokutiji ostaju prazna, a ako se unese nešto, onda će to nešto biti prepisano preko podatka sa Vikipodataka, tj. uvek će se prikazati lokalni podatak. Sve su to lepo objasnili, naveli da 20-ak najvećih jezičkih verzija koristi ove infokutije, ali ni traga od načina kako napraviti iste, pošto su imali samo pola sata, a izgubili dosta na neke sporedne stvari.

Wikidata lexemes

Apsolutno ništa nisam skapirao... I nije do mene, pošto ni Toni iz Makedonije nije pohvatao poentu radionice. Predavač je, koliko sam video u opisu sesije, trebalo da nam objasni šta su leksemi, kako oni funkcionišu i za šta se koriste. Umesto toga, pokazao nam je par stavki na Vikipodacima gde su se videli leksemi na čudan način (očigledno je u pitanju neka alatka ili ekstenzija pošto ja za te stvari nisam imao lekseme), a nakon toga je priču prebacio na neku alatku na tools.wmflabs.org za koju nije objasnio ni koji je smisao iste, osim što je pokazao statistike, na osnovu kojih se dalo zaključiti da najviše leksema postoji na engleskom, francuskom i švedskom jeziku (sve skupa manje od 50.000).

Coolest Tool Award 2019

Ovo je bila jedna od zabavnijih sesija. Tačnije, nije bila sesija već dodela nagrada za najbolje alatke kreirane ili dosta korišćene u toku protekle godine. Celokupni snimak dodele može se videti na ovom linku, a na ovoj stranici se mogu videti ovogodišnji dobitnici nagrada. Naime, nagrada se dodeljuje u 10 kategorija - Experience, Tiny, Impact, Reusable, Editor, Developer, Mobile, Newcomer tool, Outreach, Eggbeater - a dobitnici su redom Locator-tool, HotCat, InternetArchiveBot, Pageviews Analysis, QuickStatements, Codesearch, Commons Mobile app, NOA upload tool, Dashboard, Twinkle.

Treći dan

Improving Knowledge Base Construction from Robust Infobox Extraction

Kao što i samo ime sesije kaže - nešto komplikovano i previše tehnički. :) Lik iz Epla pričao o tome kako oni koriste infokutije na Vikipediji i Vikipodatke za unapređenje svojih sistema, gradeći graf bazu. To je sve što sam razumeo. Uglavnom, ideja sesije bila je da se pokaže da Vikipedija ima i drugih primena sem one primarne, u ovom slučaju i za proizvode velikih kompanija kao što je Eplova Siri.

Reforming the Featured Article process in the Indonesian Wikipedia

Predstavnik Vikimedije Indonezije prikazao je proces promene i unapređenja sistema izbora izabranih članaka na njihovoj Vikipediji. Pošto je i kod njih kao i kod nas bilo puko prebrojavanje glasova, rešili su da stvari malo promene jer je taj sistem problematičan i Vikpiedija ne treba da bude demokratija. Međutim, sistem koji postoji na Vikipediji na engleskom je bio očigledno neprimenljiv u njihovoj situaciji (kao što nije ni u našoj), te su rešili da isti malo modifikuju i prilagode. Novokreirani sistem izbora članaka kod njih sada funkcioniše tako što ne postoji glasanje, već samo rasprava koja traje dve nedelje. Za vreme rasprave, urednici pišu recenzije koje ne smeju da budu kraće od nekoliko rečenica. Stoga, ukoliko neko napiše ‘podrška autoru’ ili ‘(ne) sviđa mi se članak’, kao i ako samo stavi ‘za’ ili ‘protiv’, ti komentari neće biti uvaženi ili čak mogu biti obrisani. Nakon što istekne predviđeno vreme za raspravu, članak dobija status ukoliko su uvažene sve kritike i otklonjeni svi nedostaci iskazani tokom rasprave.

U međuvremenu sam i sam razgovarao sa nekim našim korisnicima i pomenuo ovaj sistem, te smo pokrenuli raspravu na Trgu o promeni ovog procesa. Međutim, usled nedostatka vremena (zbog čega i ovaj izveštaj kasni), Acamicamacaraca je bio nestrpljiv te je pogrešno razumeo i/ili preneo moju ideju, tako da je rasprava otišla skroz u drugom smeru. Ipak, na kraju će verovatno doći do neke promene na sr.wiki - trenutno je u velikoj meri podržan predlog da se produži trajanje rasprave i da, ukoliko nema primedbi na članak ili ukoliko iste budu otklonjene tokom rasprave, članak dobija status bez ikakvog glasanja.

Describing files on Structured Commons: problems and opportunities

Sandra je održala radionicu o struktuiranim podacima na Ostavi. Slušao sam je na pretkonferenciji, kada je govorila uopšteno o ovome, te sam svratio i na radionicu, gde je pričala više o već urađenim stvarima u okviru ovog projekta. Pošto je na radionici bilo neupućenih, osvrnula se i na stvari koje sam već ranije opisao u izveštaju, a potom smo u eterpadu nabacali veliki broj problema i pohvala vezane za struktuirane podatke i onim stvarima koje nas najviše interesuju davali plusiće (imali smo 5 plusića koje smo mogli da raspodelimo kako god želimo). Kada je prošlo vreme predviđeno za predlaganje i davanje plusića, pročitala je ‘najpopularnije’ predloge, te smo se podelili u grupe i malo diskutovali o istima. No, pošto nismo imali puno vremena, nismo stigli da detaljno analiziramo sve probleme koje smo dobili, već smo ih samo površno prošli.

Updating the desktop experience for Wikipedia

Dvoje ljudi iz Zadužbine pričali su o ovom procesu, koji je najavljen na zanimljiv način - tako što su dan pre sesije postavili poster redizajnirane Vikipedije u hodnik i ostavili stikere kako bi ljudi mogli da komentarišu i predlažu neke nove stvari. Meni se još tad odmah svideo novi dizajn, te sam ostavio nekoliko komentara i poslao sliku urednicima na Diskordu kako bih video šta oni misle. Mišljenja su bila podeljena - neki su bili mišljenja da je i trenutni dizajn Vikipedije sasvim okej, dok je veći broj ljudi snažno podržao proces redizajna i složio se da je promena neophodna. Da se vratim na sesiju. Planirano je da ona traje (samo) pola sata, ali kako u toj sali nije bilo drugih sesija posle toga, ona je produžena na sat vremena. Na početku su Olga i njen kolega prikazali istoriju dizajna Vikipedije i promene istog, te su na kraju došli do zaključka da nijedna promena nije napravljena skoro deset godina, ako se izuzmu sitne korekcije koje su vršene tokom vremena. Naravno, postoje razne skripte i druge teme koje su pravljene od 2010, ali one nikada nisu bile ni blizu kvalitetne da postanu podrazumevana tema. Razlog za ovoliko neažuriranje donekle je taj što se Zadužbina dosta posvetila mobilnom uređivanju, kako aplikaciji, tako i uređivanju preko pretraživača. S obzirom da je to takoreći završeno, ove godine je formiran tim koji će se u narednom periodu baviti modernizacijom desktop verzije sajta. S tim u vezi, onaj poster koji su postavili dan pre bio je ništa drugo do puki nacrt i gruba verzija koja je trebalo da prikaže u kom smeru bi mogla da ide modernizacija. Kao što sam pomenuo, tim je osnovan tek ove godine i dosad su se bavili samo analizom, pa su na osnovu toga napravili nekoliko skica, od kojih se svaka fokusira na neki problem.

Ono što su oni zaključili nakon istraživanja jeste da izgled Vikipedije može da bude mnogo bolji u smislu da pomogne lakše čitanje i uređivanje, da novajlijama, ali i čitaocima, olakša snalaženje, kao i to da smanji trenutnu prenatrpanost i fokus stavi na sadržaj, pošto je to najbitnije, a ne gomila nekih linkova i stvari sa strane. Pored toga, sami programski jezici u kojima je napisana Vikipedija su u poslednjih deset godina izuzetno evoluirali, promenili se i poboljšali, te nema smisla živeti u prošlosti i koristiti se zastarelim verzijama.

Ne bih ulazio u detalje njihovih ideja, pošto možete pogledati slike i videti stranicu projekta (w.wiki/7EF), ali neke od bitnijih (vidljivih) stvari koje će biti promenjene jesu ubacivanje ikonica pored (ili umesto) linkova kako bi sajt izgledao više user friendly, polje za pretragu će biti u centralnom delu i preko cele dužine ekrana (kako bi ljudi mogli lakše da ga uoče i kako bi bilo češće korišćeno, tj. da navede čitaoce da nastave da traže stvari na Vikipediji, a ne da se vrate na Gugl), sa desne strane će biti uvedena "Analitika" (koja će prikazivati broj izmena, ime osobe koja je napisala članak, broj urednika...) i drugo. Naravno, sve ovo može i dosta stvari će verovatno biti promenjeno, pošto se modernizovana verzija Vikipedije očekuje tek za oko dve godine. Na sesiji smo i mi sami predlagali neke stvari koje mogu takođe biti unapređene, a pretpostavljam da će biti sprovedeno i istraživanje stavova i želja zajednice u pogledu mogućnosti za unapređenje. Treba imati u vidu i da su programeri iz Zadužbine uzeli u obzir razlike između prethodnih promena dizajna, te da ova nova promena neće biti izmišljanje tople vode, jer nije poenta napraviti novi sajt, već modernizovati postojeći, uz održavanje jednostavnosti i prepoznatljivosti.

Zatvaranje

Zatvaranje konferencije počelo je govorom Džimija Vejlsa, koji je tom prilikom proglasio Emnu Mizuni za Vikimedijanca 2019. godine. Nakon Džimija, na scenu su izašli predstavnici ESEAP organizacije (East Southeast Asia and Pacific) - grupa više vikimedijinih ogranaka i korisničkih grupa - koji su najavili da će oni biti zaduženi za sledeću Vikimaniju, a koja će biti održana u Bangkoku. Potom je govorila Ketrin Mar, da bi se zatvaranje konferencije završilo kratkim zahvaljivanjem glavnih ovogodišnjih organizatora.