Хај-тек архитектура

Архитектура хај-тек (енгл. high tech такође скраћено hi-tech) стилски правац је у савременој архитектури у оквиру постмодерне архитектуре у 1970.-тим годинама нашавши широку примену у 1980.-тим годинама.

Већ су архитекти модерне у првој половини 20. века употребљавали нове материјале стакло, челик и бетон и нове технике градње објеката. Последњих година се технологија јако брзо развија нарочито у конструкцијама авиона астрнаутичком испитивању космоса, телекомуникацијама и нарочито компиијутерске технике.50% инвестиција у објектима данас отпада на системе електричних, телеинформатских, хидрауличких и климатизационих инсталација у објкетима. Технологија јесте доминантна страна сваког објекта како изнутра тако и споља Термин хи-тех се веже у појимању интелигентних објеката у којима се конструкција и инсталација пројектује као неодделитељна целина.

Главне црте[уреди | уреди извор]

Употреба високих технологија у пројектовању, изградњи и инжењерингу зграда и грађевина.^[1]
Употреба правих линија и облика.
Широка употреба стакла, пластике, метала, бетона.
Употреба функционалних елемената (лифтова, степеништа, вентилационих система итд.) изнесених ван зграде.
Децентрализовано осветљење које ствара ефекат простране, добро осветљене просториjе.
«Облик прати функцију». Као изузетак, жртвовање функционалности ради дизајна.^[2]
Широка употреба сребрно-металне боје.
Висок прагматизам у планирању простора.
Често обраћање елементима конструктивизма и кубизма (за разлику од биотека).^[3]