Рођен је 1886. одине, у Брезнику, у близини Димитровграда. Након завршене основне школе похађао је гимназију у Пироту, коју је због премештаја очеве службе завршио у Трећој београдској гимназији. Као стипендиста српског војног санитета похађао је медицину на Војномедицинској академији у Петрограду где је и стекао звање доктора медицине 1911. године. По повратку у Србију исте године постављен је у болничку чету.[2]
У првим година Великог рата, као изузетно способан организатор и руководилац, др Станојевић се истакао 1915. године вршећи дужност управника Моравске сталне војне болнице код Ћеле-куле у Нишу, која је била централна болница за лечење оболелих у току епидемије пегавог тифуса која је харала Србијом 1914 и 1915. А стање у болници у Нишу коју је 1. марта 1915. примио др Владимир Станојевић као њен нови управник, било је са поприличим бројним стањем и проблемима:
Владимир Станојевић 17. 5. 1915. прима јутарњи рапорт о стању у нишкој војној болници
...лекара и лекарских помоћника (37), болничара (256) и милосрдних сестара (175), а рањеника напретек.... Болница је имала у свом кругу 26 које зиданих зграда које барака. Од ових је било 18 у којима су били смештени болесници ... Рачуна се, неко време да је свију болесника могло бити, средином фебруара, кад је епидемија најјаче владала, око 3.000...[3]
О тешком кадровском стању у болници, приликом посете Нишу, почетком марта 1915, пуковник Хантер је забележио; о 956 оболелих брину свега двојица лекара! У војној болници је на 200 кревета лежало чак 700 пацијената, а један од те двојице лекара био је др Владимир Станојевић.[3]
Снажан продор напријатеља са севера и истока Србије условио је 21. октобра1915. повлачење Моравске сталне војне болнице;...„једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“... Америчкој мисији др Владимир Станојевић предао је 1.300 рањеника и заједно са др Божидаром Замфтом, да сачекају непријатеља, а у повлачење је кренуло са целокупним особље болнице и са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете, „... са више хране за људе и стоку неголи болничких ствари...“.[3]
Упоредо са војском повлачио се и велики збег становништва, почиње голгота кроз снегом завејане планине Црне Горе и Албаније. Хиљаде и хиљаде мртвих пратило је траг огромне колоне, неки су сахрањивани, а многи и без гроба остајали поред пута. Повлачење је било тешко и напорно и трајало је три месеца све до 21. јануара1916.
Први ваздушни транспорт неколико болесника, у једном рату, обавили су српски и француски ваздухопловци, у току повлачења српске војске ка Албанији, са Косова Поља у новембру 1915. за потребе Војне болнице Ниш. Прво на релацији Београд-Ниш, а затим на релацији Призрен — Скопље на захтев управника др Владимир Станојевића. Први авионом превежени болесник до Скадра био је Милан Ростислав Штефанек словачки авијатичар, пребего из аустроугарске војске, који је после рата постао министар војске Чехословачке. Евакуацију ваздушним путем извршила је „француска аеропланска чета“ под командом капетана Витрала. Сваки други транспорт ових болесника био би смртоносан. Први српски пилот који је у свом авиону 1915. евакуисао рањеника био је Миодраг Томић.[4][5][6]
Дана 17. новембра 1915. др Владимир Станојевић са остацима нишке болнице наставио је свој ратни пут преко Пећи и Андријевице и 21. новембра стиго у Подгорицу, без санитетског материјала који је остављен успут због великог закрчења путева избеглицама и честих напада побуњених Албанаца.
Из Подгорице болница је наставља пут за Скадар где стиже 6. децембра 1915. У Скадру је др Владимир Станојевић добио наређење да организује привремену болницу у две зграде са 500 кревета, и обавезу да врши опслуживање и лечење сопствених али и рањеника и болесника смештених у црногорској болници. Наредних месец дана у овој болници лечио је преко 5.000 рањеника и болесника, а дневна смртност се кретала између 30 и 35 лица.
Поново је др Владимир Станојевић са болницом кренуо на пут 7. јануара 1916. и након мукотрпног и тешког марша, 15. јануара стигао у Драч, аодатле на острво Видо.
После повлачења преко Албаније, др Владимир Станојевић уредио је и водио болницу на острву Видо, све до 1916. године када се прикључио новоформираној Добровољачкој дивизији која се борила у Добруџи.
На крају Великог рата, др Станојевић је постављен за лекара Првог југословенског пука са којим је учествовао у пробоју Солунског фронта на Добром Пољу.
После Великог светског рата постављен је на дужност лекара и наставника хигијене у Подофицирској школи у Београду, а 1924. за шефа Статистичког одсека Санитетског одељења Министарства војног. Потом је обављао дужности управника војне болнице у Ваљеву, начелник санитета Прве армије у Новом Саду, управниквојне болнице у Загребу и управник Војносанитетског завода у Земуну.
Учествовао је у раду Југословенског друштва за чување народног здравља и у уређивању часописа Здравље, и истовремено радио на приређивању здравствено-просветних изложби.
У априлском рату 1941. године, др Владимир Станојевић је заробљен као управник Војносанитетског завода. У јесен 1941. постављен је за шефа Војносанитетског комитета при Комесаријату за народно здравље и социјалну политику ради ликвидације војносанитетских установа и распоређивања особља. Крајем 1941, стављен је на располагање и у јануару 1942. године пензионисан је по молби, у чину санитетског бригадног генерала.
За време рата посветио се прикупљању података за своје капитално дело „Историја медицине” које је публиковано 1953. године.
После Другог светског рата, између 1946. и 1948. године, био је хонорарни професор историје медицине у Санитетској официрској школи у Београду. Станојевић је на основу свог дела Историја медицине хабилитован од стране Савета Медицинског факултета у Београду и два пута је био изабран за наставника за предмет историја медицине. Оба пута, међутим (1953. и 1956) Универзитетско веће није потврдило избор, наводећи као разлог Станојевићеве године. Као хонорарни наставник историје медицине, од 1957. године радио је на Медицинском факултету у Сарајеву.
Преминуо је у Београду 1978. године.
Др Станојевић је био оснивач и доживотни председник Секције за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва и оснивач и управник Музеја српске медицине СЛД (1955 — 1978). Био је, први председник Југословенског друштва за историју медицине, фармације и ветеринарства (1955 — 1960), затим и доживотни почасни председник истог друштва.[2]
Као председник Секције и Друштва уређивао је зборнике радова саопштених на састанцима Секције, односно зборнике радова излаганих на научним састанцима Друштва.
Јавним, друштвеним, књижевним и културним радом бавио се од младости и до смрти објавио је преко 170 научних, стручних, књижевних и популарно-хигијенских радова. Дело под насловом Историја српске медицине, који је откупила Српска академија наука 1950. године, до данас је остало у рукопису.[1]
^ абСлавко Пејић, „Биографија професора дра Владимира Станојевића“. У: Зборник радова саопштених у Секцији књ. 3 (Београд: Српско лекарско друштво, 1966), 38-41.
^ аб7 АСАНУ, Историјска збирка, 13339 – Аутобиографија Владимира Станојевића, прилог рукописном делу Историја српске медицине
^ абвPavlović B. Stalna vojna bolnica u Nišu (1878-1918),: 110 godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878-1988). Vojna bolnica. Niš, 2960, 1988.
^Dimić, Milorad; Fabijan S. Dimić K. (2000). Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika (на sr). Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otađžbine i dijaspore, 194.
^T.K Austin, Aeromedical evacuation-the first 100 years, ADF Health, Vol.3 april 2002.
^Давидовић Ј. Како је човек полетео? Истинита бајка о летењу, издавач Јован М. Давидовић, Београд, 2008
.jpg)
Санитетски бригадни генерал
