Владислав Бајац
Владислав Бајац | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 2. јун 1954. |
Место рођења | Београд, ФНР Југославија |
Књижевни рад | |
Период | 1972— |
Најважнија дела | Који пут до људи води Подметачи за снове Гастрономадске приче Европа на леђима бика Подметачи за снове Друид из Синдидуна Европа експрес Хамам Балканија |
Награде | Награда "Стеван Пешић" Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић" Награда "Шести април" Награда "Фондације Бранко Ћопић" Награда "Златни Бестселер" Награда "Хит Либрис" Међународна награда "Златни прстен" Награда „Балканика“ Награда „Исидора Секулић“ |
Овај чланак је део серије о Србима |
Српска култура |
---|
Владислав Бајац (Београд, 1954) српски је књижевник, преводилац и издавач.[1]
Аутор је више стотина текстова из области књижевности и културе. Уређивао рубрике у листу Политика (рок музика у Политици за децу) и у НИН-у (Људи). Аутор је више десетина документарних ТВ емисија о светској књижевности и култури.
Оснивач је (1993) главни уредник и директор издавачке куће „Геопоетика“ Београд.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 2. јуна 1954. године у Београду, где је студирао на Филолошком факултету на Одсеку за југословенску књижевност са општом. Уз писање, бавио се новинарством, књижевним преводилаштвом и издаваштвом.[3]
У области новинарства био је уредник за културу листа Студент (1972/73), уредник часописа Хаику. Сарадник на Другом програму Радио Београда. Уредник у радио станици Студио Б, оснивач емисије и неформалне школе новинарства Ритам срца (касније пренесене на Радио Б92 у чијим оснивачким припремама је учествовао). Био је заменик, а потом и главни и одговорни уредник часописа Rock и Huper (НО Политика).
Поезија и проза превођена су на преко двадесет страних језика (часописи, антологије). Књиге су му објављене на двадесет светских језика.
Позоришне представе по текстовима из књига извођене у иностранству (Француска, Чешка).
Чланство
[уреди | уреди извор]- Био је члан Удружења новинара Србије.
- Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије.
- Члан је међународне књижевне академије, Скопље, Македонија.
- Био је један од оснивача Српског књижевног друштва и члан Управног одбора.[4]
- Био је један од оснивача Пословног удружења издавача и књижара Србије и Црне Горе и члан Управног одбора.
- Био је председник Саветодавног одбора Швајцарске фондације Pro Helvetia.
- Био је члан Управног и Надзорног одбора Народне библиотеке Србије.
- Један је од оснивача Удружења професионалних издавача Србије (УПИС) и члан Управног одбора.
- Био је потпредседник српског ПЕН центра (2006—2010) и члан Управног одбора.
- Један је од оснивача и члан Балканске Академије уметности, 2017.[5]
Награде
[уреди | уреди извор]- Награда Рамонда Сербика, 2012.
- Награда ПрозАрт, Скопље, 2013.
- Награда Димитрије Митриновић, 2014.
- Специјална књижевна награда Кине, 2014.
- Награда Иницијатива за књижевно превођење, Лондонски Сајам књига и Удружење издавача Велике Британије, 2018.
- Орден за заслуге у рангу заповедника Краљевине Норвешке, 2021.[6]
Преводилачки рад
[уреди | уреди извор]Превод са енглеског језика
[уреди | уреди извор]Превео више десетина књижевних текстова, као и објављених антологија (избор, превод, предговори, био-библиографија) и књиге:
- Песници бит генерације, "Свеске", Београд, 1979.
- Трип – водич кроз савремену америчку поезију (ко-приређивач Владимир Копицл), "Народна књига", Београд, 1983.
- Зен приче, "Едиција А", Београд, 1980, 1982, 1984, 1995. и 2000.
- Ленард Коен: Снага робова, "БИГЗ", Београд, 1981.
- Чан приче, "Друге свеске", Београд, 1982.
- Ленард Коен: Шта ја радим овде, "Књижевна заједница Н.Сада", Нови Сад 1987.
- Мусо Кокуши, Зен песме, "Табернакул", Скопље, 1992.
Превод на енглески језик
[уреди | уреди извор]- Василије Топалов: Mo On the Road to Amsterdam, 1993.
-
На Београдском сајму књига, 2022.
Објављена дела
[уреди | уреди извор]Аутор је две књиге песама, три књиге прича, седам романа.
Књиге песама
[уреди | уреди извор]- Који пут до људи води, "Обелиск", Београд, 1972.
- Пут хаику, "Улазница", Зрењанин, 1988.
- Награде за хаику поезију на светском конкурсу The International Itoen Haiku Poetry Contest, Токио, Јапан, 1991. и 1993.
Књиге прича
[уреди | уреди извор]- Европа на леђима бика, "Књижевне новине", Београд, 1988.
- Подметачи за снове, Геопоетичке басне, "Књижевне новине", Београд, 1988.
- Награда "Стеван Пешић" за најбољу прозну књигу 1996.
- Гастрономадске приче, "Архипелаг", Београд, 2012.[7]
- Сабране приче, Дерета, Београд, 2017.
Романи
[уреди | уреди извор]- Књига о бамбусу, "Књижевне новине", Београд, 1989, "Табернакул", Скопље, 1992.[8]
- Номинована међу 25 романа деценије у Југославији (Вечерње Новости), 1990.
- Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године, 1989.
- Црна кутија, Утопија о накнадној стварности, "Нова", Београд, 1993.
- Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић" за пројекат, први добитник 1993.
- Друид из Синдидуна, "Народна књига", Београд, 1998.[9]
- Награда "Шести април" (Удружење Београђана и Удружење књижевника Србије) за најбољи роман о Београду, 1999.
- Награда "Фондације Бранко Ћопић" при Српској академији наука и уметности за најбољу књигу године,1999.
- Награда "Златни Бестселер" за десет најпродаванијих књига у 1998. листа "Вечерње новости" и Редакције за културу ТВ Београд.
- Проглашена за Књигу године од критичара листа "Вечерње новости", 1998.
- Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године 1998.
- Номинација за награду "Меша Селимовић" за најбољу књигу године (друго место), 1998.
- Номинација за међународну награду "Балканика" за најбољи роман балканских држава.[10]Представник југословенске књижевности, Атина, Грчка, 1999.
- Најужи избор за књижевну награду Атине за најбољу страну књигу, 2012.
- Бекство од биографије. Живот у осам имена, "Чигоја штампа", Београд, 2001.
- Награда "Хит Либрис" Редакције за културу РТС-а за десет најчитанијих књига године.
- Ужи избор за НИН-ову награду.
- Европа експрес, Роман у причама, "Чигоја штампа", Београд, 2003.
- Међународна награда "Златни прстен" за стваралачки опус, 2004. Скопље, Македонија.
- Ужи избор за НИН-ову награду.
- Хамам Балканија, Архипелаг 2008.[11]
- Награда „Балканика“ међународног жирија за најбољу књигу на Балкану 2008.
- Награда „Исидора Секулић“ за најбољу књигу у Србији 2008.
- Награда „Хит Либер“ за десет најтраженијих књига у 2008.
- Номинована за ИМПАК Даблин књижевну награду, 2011.
- Најужи избор за НИН-ову награду.
- Хроника сумње, Београд 2016.
- Награда „Меша Селимовић“ за најбољу књигу у Србији 2017.
- Најужи избор за НИН-ову награду, 2017.
- Најужи избор за регионалну награду Мирко Ковач, 2017.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Vladislav Bajac”. Na pola puta. Приступљено 29. 3. 2021.
- ^ Геопоетика/Владислав Бајац Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2016)(језик: енглески)
- ^ „Vladislav Bajac”. Treći trg. Приступљено 29. 3. 2021.
- ^ Српско књижевно друштво/Владислав Бајац
- ^ Балканска академија уметности почела са радом (Б92, 19. фебруар 2018)
- ^ ОРДЕН КРАЉЕВИНЕ НОРВЕШКЕ ВЛАДИСЛАВУ БАЈЦУ: За развој културних односа између наших земаља („Вечерње новости”, 13. септембар 2021)
- ^ „Вијести/Гастрономадске приче”. Архивирано из оригинала 29. 01. 2015. г. Приступљено 28. 01. 2015.
- ^ „"Књига о бамбусу" Владислава Бајца поново објављена у Русији”. РТВ. Приступљено 29. 3. 2021.
- ^ „Владислав Бајац - ДРУИД ИЗ СИНДИДУНА и ХАМАМ БАЛКАНИЈА”. Приче о Београду - Владислав Бајац. Архивирано из оригинала 09. 03. 2022. г. Приступљено 29. 3. 2021.
- ^ „СПОНА/ Владислав Бајац добио награду „Балканика“”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 28. 01. 2015.
- ^ „Владислав Бајац „Хамам Балканија. Роман и друге приче“”. Завод за проучавање културног развитка. Архивирано из оригинала 01. 03. 2021. г. Приступљено 29. 3. 2021.
Литература
[уреди | уреди извор]- Геопоетички архипелаг Владислава Бајца, Улазница, 2004.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Архипелаг/Владислав Бајац
- „Владислав Бајац: Без утопије нема стваралаштва”. РТС. Приступљено 29. 3. 2021.
- Б92/Интервју:Владислав Бајац
- Делфи књижаре/Књиге Владислав Бајац