Влахо-бугарске повеље
Влахо-бугарске повеље и касније влахо-молдавске повеље су историјски и писани споменици средњовековне историје Влашке и Молдавије до битке код Финте и последичних хризејевијевих устанака 1655. године.[1]
Њихов познати број је 312 само до 1476. године, које је објавио Јоан Богдан 1905. године. Последњи такви писани споменици могу се датирати у време Константина Бранкована или у време када гроф Ђорђе Бранковић борави у Букурешту.[2]
Они су изузетно важан споменик ћирилометодијевистике, јер одражавају развој бугарског језика до Дамаскина.[3]
Овај је уводник независно развијен у Влашкој и Молдавији, за разлику од других османскословенских језика. Језик и стил ових писаних докумената строго слиједе језик Трновске књижевне школе, за разлику од других западно-бугарских, у Србији познатијих као Рашки.[4]
Због ових споменика претпоставља се да је старорумунски језик регионална норма старослованског језика. Повеље је први претресао и објавио Љубомир Милетић, нећак Светозар Милетића.[5][6][7]
Види још[уреди | уреди извор]
- Дубровачка повеља
- Брашовска повеља
- Брашовско писмо
- Прва румунска школа
- Румунска ћирилица
- Бугарски утицај на румунски језик
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ буг. Влахо-български грамоти
- ^ Иван Харалампиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 67-68, като срещу 8 грамоти на български царе от XIII и XIV век имаме 312 влахобългарски грамоти до 1476 година, т.е. почти до края XV век. Авторът счита, че до края на XV век въобще не може да се говори за "румънска редакция". ISBN 978-954-400-702-7.
- ^ Граф Дракула не бил румънец, а влашки войвода, използвал старобългарски
- ^ Иван Харалампиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 84-87, като безюсов среднобългарски литературен език, защото по този начин се определя се определя и езиковата система, и езиковата норма. Системата е българска, а нормата - под чуждо влияние. ISBN 978-954-400-702-7.
- ^ Д-ръ Л. Милетичъ и Д. Д. Агура, Бѣлѣжки отъ едно научно пѫтуванье въ Ромъния, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость, СбНУНК, кн. IX, Държавна печатница, София, 1893, Издава Министерството на народното просвещение, стр. 263, 264
- ^ Д-ръ Л. Милетичъ и Д. Д. Агура, Бѣлѣжки отъ едно научно пѫтуванье въ Ромъния, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость..., стр.263, 264, 265
- ^ Л. Милетичъ, Дако-ромънитѣ и тѣхната славянска писменость. Часть II, стр.47, Грамота № 2 (арх. № 299) отъ Радула II (1375—1380): „Тѡго радї, ц а р ю А л е ѯ а н д р е, варе ктȍ ти вамеш въ Рѹокеръ, да мѹ запрѣтиш да ѹзимат вамѫ, що закон. А инако да не смѣетъ ѹчинит. И кои либо щет битъ вамеш под Дѫбовнцѫ, и тои та(ко)ждере да имъ ѹзимат."
