Гази

Гази или Газија (у множини Газије) је израз који је употребљаван као почасна титула у Османском царству, и у том смислу значи победник, а користи се за војсковође које су се истакле у борби на бојном пољу против немуслиманских непријатеља. Обично им је служба била у пограничним крајевима, серхатима, одакле су упадали на неосвојене територије због плачке.

Етимологија

Порекло речи гази је из арапског језика (арап. غزو) што значи претендовати, тежити, стремити, намеравати, извршити, газити (непријатеље, све испод себе, тежити власти, слави)...

Различита значења

Израз Гази је поред означавања почасне титуле у Османском царству био интерпретиран на различите начине, у зависности од конкретних историјских околности и подручја. Првих девет султана Османског царства су употребљавали израз гази као део своје титуле.

Овај израз потиче из периода персијске династије Саманида у IX и X веку и означавао је плаћенике и борце на граници у Великог Хорасана и Трансоксијаније. Газије су у периодима мира свој опстанак базирале на пљачкању и одавале се одметништву и хајдучији. Групе газија су биле тако организоване да су привлачиле авантуристе и различите религиозне и политичке отпаднике свих националности. Током времена су већину почели да чине Турци. На западу су Турци газије у континуитету предузимали походе дуж линије фронта са Византијом. После битке код Манцкирта ови походи су се интензивирали. Основна обележја газија су били бела капа и штап. Свој врхунац су газије доживеле током Монголских освајања када су многи од њих побегли из Персије и Туркменистана у Анадолију. Управо из ових територија Анадолије које су освојиле газије је настало Османско царство и његова легендарна традиција. Титулу газије је носио и Мустафа Кемал Ататурк.

Види још

• Гази Хусрев-бег
• Гази Иса-бег

Литература

• Фотић, Александар (1999). „Газија”. Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. стр. 111.