Гема Августа

С Википедије, слободне енциклопедије
Гема Августа

Гема Августа (лат. Gemma Augustea — „Августова гема”) камеја је урађена од двобојног арапског оникса из времена Октавијана Августа. Налази се у збирци Уметничког музеја у Бечу. Гема је изузетне величине, висина износи 19 cm, а ширина 23 cm. Основу камеје чини мркоцрни доњи слој, а резбарија је урезана у млечнобелом, местимично плавичастом слоју.

Рељеф може представљати освећење храма Concordia Augusta у Риму, 9. године п. н. е. када је Тиберије, победио Далмате. У град је ушао у тријумфалној одећи, као што је представљено на геми, да би одмах затим отишао у Германију.

Садржај[уреди | уреди извор]

Гема Августа (ликови су означени бројевима)

На доњем реду приказани су римски војници (бројеви 15,16,17,18) који подижу тропеум (лат. tropeum), стуб на коме виси оружје (приказан под бројем 19), до кога довлаче заробљенике. На штиту (број 20) се налази знак шкорпиона, у коме је рођен Тиберије, па се претпоставља да је он војсковођа чија се победа слави. Вероватно је он лик у тоги, који се на горњем приказу спрема да сиђе са победничких двоколица (означен бројем 7). Камен је вероватно првобитно био и већи, јер на левој ивици горњег реда недостаје једна фигура, мушкарац који пружа руку. Претпоставља се да је представљао римски Сенат. Вероватно је фигура уклоњена током средњег века, као последица оштећења.

Поред Тиберија је млад човек (број 8), у одори војсковође, иза кога се види коњ. Претпоставља се да би могао бити Тиберијев сестрић, Германик. Поред њега, на клупи седи Рома (2), богиња вечног града и Август (1), који подсећа на Јупитера. Изнад њега је на небу знак сазвежђа јарца (9), знамење месеца у коме је добио име Август. Екумена (3) држи венац изнад његове главе, жена која се ослања на престо је симбол Италије (6), а човек који стоји поред ње могао би бити Океан (5), што није поуздано, јер је знамење које је држао у руци уклоњено, а претпоставља се да је био трозубац.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Келер, Х. (1970). Римско царство. Нови Сад. стр. 71—76.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]