Гусиње

Координате: 42° 33′ 49″ С; 19° 49′ 59″ И / 42.56361° С; 19.83293° И / 42.56361; 19.83293
С Википедије, слободне енциклопедије

Гусиње
Гусиње
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваЦрна Гора
ОпштинаГусиње
Становништво
 — (2011)Пад 1.673
Географске карактеристике
Координате42° 33′ 49″ С; 19° 49′ 59″ И / 42.56361° С; 19.83293° И / 42.56361; 19.83293
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Апс. висина1014 m
Гусиње на карти Црне Горе
Гусиње
Гусиње
Гусиње на карти Црне Горе
Остали подаци
Позивни број051
Регистарска ознакаGS

Гусиње је градско насеље у општини Гусиње, у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 1.673 становника.

Географија[уреди | уреди извор]

Гусиње се налази у непосредној близини границе са Албанијом, на ушћу Врује у реку Грнчар. Налази се у југозападном делу Плавско-Гусињског басена на око 900 m надморске висине, испод стрмих падина Проклетија са југа и Виситора са севера. Нема битан саобраћајно географски положај тако да је подручје изразите миграције становништва. Окружено је високим планинама и има оштру климу.

Историја[уреди | уреди извор]

О Гусињу се мало зна из ранијих вијекова. По мишљењу Рачкога Дукљанинова "жупа Гуисенио" биће да је Гусиње и његов крај. У 14. вијеку је у Плавској жупи постојало село Гусино, без сумње данашње Гусиње.[1]

Под Турцима ту је владала осиона породица Реџепагићи, од које су познати по злу Ђулбег и Алибег. Они су владали са готово неограниченим правима у целој Васојевићкој нахији. Након Берлинског конгреса 1878. године Гусиње је припало Црној Гори али се томе супротставио Алибег Реџепагић. Он је убио султановог изасланика Маџар-пашу, који је дошао да преда Црногорцима, Гусиње и Плав. Уследиле су борбе Алибегове војске са регуларном црногорском; следеће 1879. године доживели су Црногорци пораз на Новшићу. Сутрадан након те битке, освануло је на градским зидинама Гусиња 230 одсечених црногорских глава. Марко Миљанов црногорски командант сачувао је свега око 30 војника живих.[2] Статус Гусиња је решен 1880. године, када је оно остављено Турској, а Црној Гори је у замену дат Улцињ.

Старије становништво Гусиња су рано изагнали Клименте и загосподарили оним крајем. Њих су од прије око почетка 18. вијека напала и изагнала околна племена. Од тада су Гусиње населили плавски муслимани и др., и оно је постало сједиште власти оног краја. Гусињски муслимани су раније били православни Срби, а за време Турака дуго су били (до 1737) "привидни муслимани". То потврђује писмо српског патријарха Арсенија IV Шакабенте, у којем 27. новембра 1737. године помиње муслимане из Гусиња, који су хтели "примити хришћанску веру".[3] Француз Ами Боуе (Ami Boué, 1794-1881) је 1836. рачунао да Гусиње има 300 домова српских и арнаутских, а Јуришић у половини 19 вијека налази, да је Гусиње имало 400 домова, од којих су четвртина били српски.

У турско доба Гусиње је водило трговину са Скадром, Пећи и Митровицом. Чувено је по октобарском вашару. Кроз Гусиње и Плав је водио стари пут од Котора и Скадра за Пећ.

У кази Гусиње 1895. године је било 4.518 Турака, 712 Јевреја, 20 протестаната што је укупно 5.250 становника. Срба по том извору није ни било у кази (срезу)?.[4]

Гусиње је 7. октобра 1912. године освојила црногорска војска.[5] До 1912. године Гусиње са удолином Врмош је била у саставу Турског царства. Али и поред тога Врмош је био својина црногорског племена Куча, којима су по споразуму Турске и Црне Горе, Арбанаси морали плаћати редовни годишњи данак.[6] Током Првог светског рата аустроугарске трупе су заузеле 20. октобра 1916. године Гусиње.[7] Приликом одређивања границе са Албанијом Врмош је "привремено" припао Албанији, чиме је пресечен најкраћи пут ка Подгорици.[8]

У месту је између 1868—1876. године радила српска народна школа. Поново је отворена 1892. године.[9] Нова школа је почела да се гради 1934. године за време управитеља школе Зоговића и председника општине Гусиње Соља Анкачевића. Нова велика модерна школа је била отворена у септембру 1937. године.

У међуратном периоду, 1934. године, се каже за Гусиње да је то "варошица у котлини, забачена и без комуникација - бори се садашњом кризом". Тада је у месту око 5.000 људи, са малим кућама турским уџерицама - "кровињарама" од дасака. Од месних институција најважније су успешна Кредитна задруга и Соколско друштво (са 300 чланова).[10] Три године касније 1937. Гусиње је добило нову зграду царинарнице са двема царинским караулама.[11] У 1938. је планирана градња водовода и електричне централе.[8] Почетком те године у пожару је страдало 13 дућана и две пекаре.[12]

Знаменитости[уреди | уреди извор]

Од културно историјских споменика у Гусињу значајнији су православна црква Светог Ђорђа, Везирова џамија и католичка црква Светог Антона у Дољи код Гусиња.

Црква Светог Ђорђа Гусиње
Везирова џамија у Гусињу

Црква Светог Ђорђа у Гусињу подигнута је на месту старијег објекта, 1926. године. Подигнута је на предлог поп Ђорђа Шекуларца прилозима овдашњег православног становништва али и општине Гусиње. Попа је путовао по Југославији и скупљао прилоге за цркву. Црква је једнобродне основе, зидана од необрађеног притесаног камена. Под је од камених плоча, а кровни покривач од сидра. Отвори имају камене оквире са лучним завршецима. Иконостас је рад Петра Чолановића из 1926. године. Иконе су рађене у техници уље на платну. У цркви је педесетак штампаних руских књига, од којих седам из 18. вијека.

Везирова џамија је најстарији сачувана џамија у Гусињу, саградио ју је скадарски везир Кара Махмуд Бушатлија 1765. године

Католичка црква Светог Антонија (Антуна) у Дољи, код Гусиња грађена је 1933—1934. године. Сва је од тесаног камена, у њу може да стане 200 верника, а коштала је градња 250.000 динара. Њу је подигло 30 католичких домова у Гусињу, а са реализацијом се кренуло још 1924. године. Црква је освећена 8. новембра 1934. године, од стране најзаслужнијег, скопског бискупа Ивана Гундаваца. За време Турака ту је било много католика, који су избегли да се не би помуслиманили. Вратили су се у Гусиње након 1918. године.[13]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Гусиње живи 1189 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 35,6 година (34,3 код мушкараца и 36,8 код жена). У насељу има 483 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,53.

Ово насеље је углавном насељено Бошњацима (према попису из 2003. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[14]
Година Становника
1948. 2.402
1953. 2.555
1961. 2.756
1971. 2.695
1981. 2.625
1991. 2.472 2.076
2003. 3.015 1.704
2011. 1.673
Национални састав према попису из 2003.[15]‍
Бошњаци
  
 1.175 68,95%
Муслимани
  
 262 15,37%
Албанци
  
 173 10,15%
Црногорци
  
 48 2,81%
Срби
  
 37 2,17%
Национални састав према попису из 2011.‍
Бошњаци
  
 1.098 65,63%
Муслимани
  
 294 17,57%
Албанци
  
 182 10,88%
Црногорци
  
 46 2,75%
Срби
  
 28 1,67%


Становништво према полу и старости[16]
м
ж
? 2
  
  
 1
80+ 13
  
  
 17
75—79 17
  
  
 27
70—74 35
  
  
 48
65—69 44
  
  
 57
60—64 33
  
  
 42
55—59 37
  
  
 35
50—54 37
  
  
 42
45—49 63
  
  
 45
40—44 57
  
  
 69
35—39 50
  
  
 60
30—34 33
  
  
 68
25—29 39
  
  
 57
20—24 55
  
  
 53
15—19 86
  
  
 75
10—14 67
  
  
 77
5—9 70
  
  
 69
0—4 73
  
  
 51
Просек : 68 20
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2003.
Број домаћинстава 478 510 528 466 450 498 698
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 483 108 88 67 62 66 54 20 9 3 6
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 601 215 355 16 7 8
Женски 696 200 347 120 15 14
УКУПНО 1.297 415 702 136 22 22
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 185 15 0 0 29
Женски 79 4 0 0 5
УКУПНО 264 19 0 0 34
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 7 1 25 19 9
Женски 0 0 9 7 2
УКУПНО 7 1 34 26 11
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 0 0 19 16 11
Женски 0 1 6 17 16
УКУПНО 0 1 25 33 27
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 15 0 0 19
Женски 2 0 0 10
УКУПНО 17 0 0 29

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1899. године
  2. ^ "Правда", Београд 25. октобар 1934. године
  3. ^ "Време", Београд 13. јануар 1941. године
  4. ^ "Дело", Београд 1896. године
  5. ^ "Балкански рат слици и речи", Београд 1913. године
  6. ^ "Политика", Београд 1924. године
  7. ^ "Београдске новине", Београд 1916. године
  8. ^ а б "Време", 14. август 1938 - у чланку се уместо "Врмош" каже "Веруша"
  9. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  10. ^ "Правда", Београд 1934. године
  11. ^ "Правда", Београд 26. август 1937. године
  12. ^ "Политика", 15. јан. 1938
  13. ^ "Правда", Београд 12. новембра 1934. године
  14. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  15. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  16. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гусиње на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гусиње&oldid=26202481”