Дамдин Сухбатор

С Википедије, слободне енциклопедије
Дамдин Сухбатор
Дамдин Сухбатор 1921. године
Лични подаци
Датум рођења(1893-02-02)2. фебруар 1893.
Место рођењаУлан Батор, Кина
Датум смрти20. фебруар 1923.(1923-02-20) (30 год.)
Место смртиМонголија,
Професијавојсковођа
Политичка каријера
Политичка
странка
Монголска народна партија
1. заповедник Монголске народне армије
9. фебруар 1921 — 20. фебруар 1923.
Претходникфункција установљена
НаследникХорлогин Чојбалсан

Дамдин Сухбатор (монг. Дамдины Сүхбаатар; Улан Батор, 2. фебруар 1893Монголија, 20. фебруар 1923) био је војсковођа, вођа Монголске револуције и оснивач модерне монголске државе. У јулу 1921. је прогласио коначну независност Монголије од Кине.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1893. године у Хуреу (данашњи Улан Батор), тадашњој кинеској трговачкој станици. Када му је било 6 година, породица се преселила северније, у близину руског конзулата. Тамо је Сухбатор кроз игру са децом руских дипломата научио да говори руски језик. Са 14 година је кренуо на школовање, а када је Монголија прогласила независност од Кине 1911. године, прикључио се новоформираној монголској војсци.

Служење у Богд Кановој војсци[уреди | уреди извор]

Руски саветници су 1912. основали војну школу у Хуџирбулану, те је Сухбатор из редова војске пребачен на војно образовање. Тамо се истакао као врстан митраљезац због чега је зарадио поштовање од стране својих колега. Оженио се 1913. са Јанџмом.

Кинеска окупација[уреди | уреди извор]

Октобарска револуција 1917. и избијање грађанског рата удаљили су интерес Руса од Монголије, што су Кинези искористили и 1918—1919. покренули кампању враћања Монголије под кинеску власт. Кинези су заузели главни град и натерали монголског суверена Богд Кана да потпише споразум којим признаје кинеску власт над Монголијом. Сухбатор је тада био члан једне од две политичке групације које ће касније да прерасту у Монголску народну револуционарну партију јуна 1920. године. Контакт с њима су успоставили агенти Коминтерне након чега су монголски комунисти почели да примају помоћ од руских комуниста. Комунисти су наговорили Богд Кана да затражи помоћ у одбрани монголске независности од совјетске Русије, што је он и учинио.

Народна револуција[уреди | уреди извор]

Монголски делегати, предвођени Сухбатором, стигли су до Совјета у Иркутску 19. августа 1920, након чега су ови потврдили да Русија жели да им помогне. Сухбатор и неколико његових другова остали су у Иркутску како би се војно образовали.

Крајем 1920. године, у Монголију су ушле белоармејске снаге под заповедништвом барона Романа Унгерна фон Штернберга и почетком 1921. заузеле главни град. Сухбатор се у фебруару 1921. вратио у Монголију и био постављен за врховног заповедника монголских партизана чије су јединице касније прерасле у Монголску народну армију. Монголске снаге су се сукобиле с кинеском војском 20. фебруара, и до краја их поразиле код града Хијагта 18. марта (овај дан се у Монголији славио као Дан бранилаца отаџбине). Након тога је Хијагт постао средиште привремене владе.

Маја 1921, Хијагт су напале Унгернове снаге, али је офанзива одбијена у јуну уз помоћ снага из Далекоисточне Републике. Након тога је монголска војска уз помоћ јединица Црвене армије ослободила и Хуре 6. јула, притом уништивши Унгернове снаге.

Дана 11. јуна проглашена је прва монголска влада, а Сухбатор постављен за министра војске.

Смрт[уреди | уреди извор]

Млада монголска влада још увек није била безбедна од разних антикомунистичких завера. Неколико завереничких група било је откривено и елиминисано, а почетком 1923. су се појавиле сумње да се планира државни удар. Сва ова напетост била је превише за психичко здравље Сухбатора. Сломио се у ноћи 14/15. фебруара и умро 20. фебруара.

Током Чојбалсанове владавине 1940-их, појавиле су се гласине да је Сухбатор био отрован, али се о томе није посебно расправљало међу политичким и интелектуалним круговима.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Недуго након Сухбаторове смрти, главни град је преименован у његову част: Улан Батор (Црвени борац). Његово тело је 1954. ексхумирано са Националног гробља и похрањено у новоизграђени маузолеј на централном уланбаторском тргу. Када је маузолеј растављен 2005, његово тело је кремисано и поновно похрањено на Национално гробље.[2]

Његово име носи и једна монголска провинција, главни град провинције Селенге и градска четврт Улан Батора.


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Planet, Lonely; Holden, Trent; Karlin, Adam (01. 07. 2018). Lonely Planet Mongolia. Lonely Planet. стр. 105. ISBN 978-1-78701-903-4.  Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ)
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 22. 05. 2007. г. Приступљено 27. 04. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Planet, Lonely; Holden, Trent; Karlin, Adam (01. 07. 2018). Lonely Planet Mongolia. Lonely Planet. стр. 105—. ISBN 978-1-78701-903-4.  Пронађени су сувишни параметри: |author2= и |last2= (помоћ)
  • Urgunge Onon, Mongolian Heroes of the 20th Century, New York 1976, pp. 143-192 (mainly a translation of L. Bat-Ochir and D. Dashjamts, The Life of Sükhbaatar, Ulaanbaatar 1965)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]