Дијецеза Исток
| Дијецеза Исток Dioecesis Orientis Διοίκηση Ανατολής | |
|---|---|
| 314.—636. | |
 Дијецеза Истока око 400. Године нове ере | |
| Главни град | Антиохија |
| Регија | Мала Азија, Блиски исток, Северна Африка |
| Земља | Римско царство, Византијско царство |
| Догађаји | |
| Статус | Бивша покрајина |
| Историја | |
• Успостављено | 314. |
• Укинуто | 636. |
Дијецеза Исток или дијецеза Оријент (лат. Dioecesis Orientis, грч. Διοίκηση Ανατολής), је била дијацеза позног Римског царства, укључуивала је покрајине на из западног дела Блиског истока, између Средоземног мора и Месопотамије. Током касне антике, то је била један од главних комерцијалних, пољопривредних, верским и интелектуалним области царства, а њен стратешки положај окренут према Сасанидиском царству и немирна пустињска су племена јој дали изузетан војни значај.[1]
Њен главни град је био у Антиохија, а њен гувернер имао је посебан назив комес Оријентис ("Управитељ Истока", ачин вир спектабилис и каснији вир Глориосус) уместо обичног "Викариус".Дијецеза је основана након реформи Диоклецијана (р. 284-305), и била је подређена преторијанском префектуре на истоку.[1][2]
Дијецеза је укључени првобитно укључивала све блискоисточне покрајине Царства: Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Сирија Коела, Феникија, Палестина Прима, Палестина Секунда, Арабија, и египатске провинције Аегиптус, Аугустамника, Тебаис, Либија Супериор и Либија Инфериор, које су груписане у одвојене Дијецезе Египта под Валенсом (р. 364-378).[1] Током 4. века, неколико покрајине је подељено, што је резултирало појавом нових провинција Киликија I и II Киликија, Сирија I и Сирије II Салутарис, Феникије I и II Феникије Либаненсис (источно од планине Либана), Палестине I, Палестине II и Палаестине Салутарис (или Палаестина III). Последњи стварање нових покрајина било је у време владавине Јустинијана I (Р. 527-565), када је Теодорида, регион око Лаодикије, одвоји од Сирије I. Отприлике у исто време, Кипар је подељен и постало део нове супер-покрајине, у квестура Екеркитус.[2]
Године 535, у оквиру својих административних реформи, Јустинијан I је укинуо Дијецезе, а комес Орјетнис постао је провинцијски гувернер Сирије I, задржавајући свој претходни чин вир спектабилис и његове приходе.[3]
Цело подручје некадашње дијецезе дошао под Сасанидко-персијском окупацију током 610-тих и 620-тих година, током византијско-сасанидског рата 602-628. Убрзо након византијске победе у рату и опоравака региона, она је поново изгубиљена, овај пут трајно, у муслиманским освајањима: од 640-тих година, Киликија је формирала границу између Византије и новог арапског килафата, а Кипар је постао спорна територија. Од старих провинција Дијецезе Истока, само Исаврија и два дела Киликије остала су под византијском влашћу, груписани под новом Темом Анатоликом.[2]
Листа Комеса Оријента[уреди | уреди извор]
- Lollianus Mavortius (330–336)
- Felicianus (335–?)
- Nebridius (354–358)
- Domitius Modestus (358–362)
- Iulianus (362–363)
- Aradius Rufinus (363–364)
- Eutolmius Tatianus (c. 370)
- Tuscianus (381)
- Flavius Eparchius Philagrius (c. 382)
- Proculus (383–384)
- Icarius (c. 384)
- Irenaeus (431–435)
- Ephraim of Amida (c. 522–c. 525)
- Asterius (587–588)
- Bacchus (588–589)
- Bonosus (c. 609–610)
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Мапа римског царства са дијецезом коју је створио Диоклецијан.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Kazhdan, Alexander, ed. . Oxford Dictionary of Byzantium. . Oxford University Press. 1991. pp. 1533–1534. ISBN 978-0-19-504652-6.
- ^ а б в Giftopoulou, Sofia (2005). "Diocese of Oriens (Byzantium)". Encyclopaedia of the Hellenic World, Asia Minor. Foundation of the Hellenic World. Archived from the original on 10 June 2015. Retrieved 14 November 2013.
- ^ Bury, John Bagnell . History of the Later Roman Empire: From the Death of Theodosius I to the Death of Justinian, Vol. II. London. . MacMillan & Co. 1923. pp. 339. ISBN 978-0-486-20399-7.