Драган Јосиповић
| Драган Јосиповић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. септембар 1957. |
| Мјесто рођења | Бања Лука, НР БиХ, ФНРЈ |
| Образовање | Војна академија Копнене војске |
| Породица | |
| Супружник | Драгица Јосиповић |
| Војна каријера | |
| Служба | СФРЈ Република Српска Југословенска народна армија (?—1992) Војска Републике Српске (1992—1996) |
| Војска | Југословенска народна армија Војска Републике Српске |
| Чин | генерал-мајор |
| Командант | Илијашка пјешадијска бригада |
| Учешће у ратовима | Рат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини |
| Одликовања |    |
Драган Јосиповић (Бања Лука, 2. септембар 1957) је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији и некадашњи командант Илијашке пјешадијске бригаде ВРС. Током Одбрамбено-отаџбинског рата је девет пута рањаван.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1957. у Бањој Луци, од оца Воје, подофицира ЈНА и мајке Стоје, домаћице.[1] Поред њега родитељи су имали још двоје дјеце. Ожењен је и има четири кћери. По националности је Србин. Крсна слава породице је Свети Николај - Никољдан (19. децембар).[2]
Завршио је Основну школу "Милан Радман" у Бањој Луци 1972; Средњу управну школу 1976. у Бањој Луци; Војну академију Копнене војске - смјер интендантске службе 1980. у Београду и Сарајеву са врло добрим успјехом. Произведен је у чин потпоручника интендантске службе 20. јула 1980. године, а унапријеђен у чин поручника 1981. (пријевремено), капетана 1984, капетана прве класе 1988, мајора 1992, потпуковника 1993. (ванредно), пуковника 1994. (ванредно) и генерал-мајора 6. децембра 1996. године.
Обављао је дужности: командир наставног вода курса командира одјељења у Свилајнцу; референт интендантске службе у механизованом батаљону у Сомбору; командир позадинске чете у Суботици; замјеник команданта позадинског батаљона у 36. механизованој бригади у Сомбору; командант самосталне пјешадијске чете у Источној Славонији; командант пјешадијског батаљона у Барањи, Копачевски рит; командант Илијашке лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Илијашу; командант Оперативне групе "Вогошћа" Војске Републике Српске у Вогошћи; командант З. сарајевске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Вогошћи; начелник штаба за заштиту предсједника Републике Српске, Антитерористичка бригада Полиције Републике Српске, у Српском Сарајеву; замјеник начелника Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини; командант 5. корпуса Војске Републике Српске, Соколац и замјеник помоћника начелника Генералштаба Војске Републике Српске за позадину у Бијељини.[2]
Службовао је у гарнизонима Свилајнац, Сомбор, Суботица, Бели Манастир, Илијаш, Вогошћа, Српско Сарајево, Соколац и Бијељина.
Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је у гарнизону Суботица. Учествовао је у одбрамбеном рату као припадник Југословенске народне армије у Источној Славонији и Барањи на дужности командира самосталне пјешадијске чете и команданта пјешадијског батаљона; затим у Одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у Босни и Херцеговини као припадник Војске и Полиције Републике Српске од 1. јуна 1992. до 14. децембра 1995. године.
Рањаван је: јун 1992. година, прострел десне руке метком из аутоматског пјешадијског оружја, у Чекрчићима код Илијаша; јул 1992. гелер у кичму, у Љешеву код Илијаша; септембар 1992. гелер у главу, Влашково код Илијаша; март 1993. гелер у поткољеницу, објекат Мачак, Нишићка висораван код Олова; септембар 1993. гелер у ногу на брду Жуч код Сарајева; фебруар 1994. гелер у врат, Брда код Средњег; јул 1994. гелер у кољено, Мошевачко брдо, Нишићка висораван код Олова; новембар 1994. гелери у ногу и раме, Караула код Олова; јул 1995. гелери у руку и у груди, у селу Љубина код Илијаша.[2]
Активна војна служба престала му је 28. маја 1996.[1] а професионална служба септембра 2002. године. Након престанка службе радио је неколико послова у приватним фирмама да би могао живјети, хранити породицу и школовати дјецу, јер нема никаквих примања. Члан је Удружеља "Част отаџбине".[3]
Са породицом живи у Суботици.
Одликовања и признања[уреди | уреди извор]
Одликован у ЈНА:
Одликован у ВРС:
- Орден Карађорђеве звијезде трећег реда
- Орден Карађорђеве звијезде првог реда.
Током службе оцјењиван је шест пута, пет пута оцјеном истиче се и једном нарочито се истиче.[1]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
- ^ а б в Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
- ^ „О нама”. Удружење Част Отаџбине. Архивирано из оригинала 10. 09. 2019. г. Приступљено 27. 11. 2019.
