Друштвени уговор

С Википедије, слободне енциклопедије

Друштвени уговор је политички и филозофски концепт којим се објашњава однос између појединаца и власти. Заговорници теорије друштвеног уговора тврде да се појединци уједињују у политичку заједницу на основу узајамне сагласности и пристајања да се придржавају заједничких правила и да прихвате одређене обавезе како би заштитили себе и једни друге од насиља и других неправди.

Теорија друштвеног уговора је играла значајну улогу у настанку идеје да се политичка власт мора заснивати на сагласности оних којима се влада. Полазна тачка већине теорија друштвеног уговора је хеуристичко испитивање услова живота људи без икаквог политичког поретка, које се обично назива „природно стање“. У овом стању, деловање појединаца је условљено искључиво њиховом личном моћи и савести. Од ове заједничке полазне тачке, теоретичари друштвеног уговора настоје да покажу, на различите начине, зашто би се рационални појединац добровољно одрекао своје природне слободе да би уживао предности политичког поретка.

Теорије друштвеног уговора истичу да су људи по природи једнаки и да ниједан друштвени закон не може да доведе у питање законе природе. Пошто су једнаки и слободни, људи могу да одлуче на који начин ће уредити међусобне односе и уопште како ће живети. Они „потписују уговор“ којим успостављају друштво које им одговара. С обзиром на то да уговор, као правни акт, могу да потпишу само слободни и једнаки грађани, они самим тим чином успостављају и одговарајуће друштво — грађанско друштво.

Феминистичке теоретичарке сматрају да је функција теорије друштвеног уговора да представља доказ о наводном уговорном карактеру модерног патријархата, односно добровољности свих учесника.[1][2][3][4] Оне сматрају да се добровољност многих учесника мора довести у питање, а пре свега добровољност жена које теорија друштвеног уговора уопште не помиње. Њихов аргумент лежи у објашњењу да ова прича није суштински прича о свим члановима друштва, већ је то патријархална прича о правима једног пола, мушког, да врши власт над женама.[5]

Представници[уреди | уреди извор]

Томас Хобс (1651), Џон Лок (1689) и Жан-Жак Русо (1762) су најпознатији теоретичари друштвеног уговора. Сваки од њих је извукао сасвим различите закључке о природи политичке власти. Хобс се залагао за апсолутну монархију, Лок је заступао природна права, а Русо је говорио о колективном суверенитету који је називао „општа воља“.

Томас Хобс каже да је човек по природи себичан и зао и тежи да оствари своје потребе независно од других људи, али пошто су сви људи такви, они се свесно и добровољно одлучују да ограниче своју слободу како би добили гаранцију за сопствену егзистенцију. Зато они склапају споразум, уговор којим стварају друштво. Сва своја права преносе на државу и владара који влада у њиховом интересу и коме су дужни да се покоравају. Такву државу Хобс назива Левијатан и каже да појединац практично нема другог излаза него да се за њу определи.[6][7][8][9][10][11][12]

Барух де Спиноза, за разлику од Хобса, даје либералнију, демократскију верзију теорије друштвеног уговора. Он сматра да људи не преносе сва права, већ задржавају право на слободу савести, достојанство и својину. То су неотуђива права човека.

Џон Лок, енглески теоретичар, истиче да је право на својину неотуђиво право човека. По њему, друштвени уговор се односи само на онога ко га је потписао, то јест не преноси се на потомке. Он такође развија идеју о подели власти на законодавну и извршну власт. Локов концепт друштвеног уговора је употребљен у Декларацији независности САД.

Жан-Жак Русо, француски филозоф, сматра да су људи по природи добри, али да их друштво квари. У складу са тим, он је велики противник приватне својине. Залаже се за успостављање таквог друштва у којем ће људи моћи да сачувају своја природна права на слободу, једнакост и равноправност, у којој се права не преносе, већ је сам народ носилац суверенитета који је недељив и неотуђив. Русоове идеје су после Француске буржоаске револуције уграђене у Јакобински устав.

Појмове друштвеног уговора су недавно користили, у сасвим другачијем смислу, мислиоци као што је Џон Ролс.

Социобиологија[уреди | уреди извор]

Иако је теорија друштвеног уговора настала у циљу разумевања људског друштва, социобиолози сматрају да је овај појам погодан и за разумевање друштвености појединих врста, па чак и односа симбиозе.[13]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of PATRIARCHY”. Merriam-Webster Dictionary (на језику: енглески). 
  2. ^ „patriarchy”. Britannica (на језику: енглески). 
  3. ^ „Meaning of patriarchy in English”. Cambridge Dictionary. 
  4. ^ Walby, Sylvia (мај 1989). „Theorising Patriarchy”. Sociology. 23 (2): 213—234. JSTOR 42853921. S2CID 220676988. doi:10.1177/0038038589023002004 — преко JSTOR. 
  5. ^ Речник основних феминистичких појмова, Др. Зорица Мршевић, ИП "Жарко Албуљ", Београд, 1999.
  6. ^ Glen Newey, Routledge Philosophy GuideBook to Hobbes and Leviathan, Routledge, 2008, p. 18.
  7. ^ Leviathan, sive De materia, forma, & potestate civitatis ecclesiasticae et civilis. Many passages in the Latin version differ from the English version.)
  8. ^ Thomas Hobbes: Leviathan – Oxford University Press Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2015).
  9. ^ Thomas, Hobbes (2006). Thomas Hobbes : Leviathan. Rogers, G. A. J.,, Schuhmann, Karl (A critical изд.). London: Bloomsbury Publishing. стр. 12. ISBN 9781441110985. OCLC 882503096. 
  10. ^ Hilary Brown, Luise Gottsched the Translator, Camden House, 2012, p. 54.
  11. ^ It's in this edition that Hobbes coined the expression auctoritas non veritas facit legem, which means "authority, not truth, makes law": book 2, chapter 26, p. 133.
  12. ^ „Hobbes's Moral and Political Philosophy”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 2018.  (Retrieved 11 March 2009)
  13. ^ Edward O. Wilson, Sociolology: the New Systhesis. . Belknap Press of Harvard University Press. 2000. ISBN 978-0-674-00089-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ankerl, Guy. Towards a Social Contract on a Worldwide Scale: Solidarity contracts. Research series. Geneva: International Institute for Labour Studies [Pamphlet], 1980. ISBN 92-9014-165-4..
  • Carlyle, R. W. A History of mediæval political theory in the West. Edinburgh London: W. Blackwood and sons, 1916.
  • Falaky, Faycal (2014). Social Contract, Masochist Contract: Aesthetics of Freedom and Submission in Rousseau. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-4989-0
  • Gierke, Otto Friedrich Von and Ernst Troeltsch. Natural Law and the Theory of Society 1500 to 1800. Translated by Sir Ernest Barker, with a Lecture on "The Ideas of Natural Law and Humanity", by Ernst Troeltsch. Cambridge: The University Press, 1950.
  • Gough, J. W.. The Social Contract. Oxford: Clarendon Press. 1936.
  • Harrison, Ross. Hobbes, Locke, and Confusion's Empire: an Examination of Seventeenth-Century Political Philosophy. Cambridge University Press, 2003.
  • Hobbes, Thomas. Leviathan. 1651. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. новембар 2010)
  • Locke, John. Second Treatise on Government 1689.
  • Narveson, Jan; Trenchard, David (2008). „Contractarianism/Social Contract”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 103—05. ISBN 978-1412965804. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n66. 
  • Pettit, Philip. Republicanism: A Theory of Freedom and Government. NY: Oxford U.P., 1997. ISBN 0-19-829083-7., Oxford: Clarendon Press, 1997
  • Pufendorf, Samuel, James Tully and Michael Silverthorne. Pufendorf: On the Duty of Man and Citizen according to Natural Law. Cambridge Texts in the History of Political Thought. Cambridge University Press 1991.
  • Rawls, John. A Theory of Justice (1971)
  • Riley, Patrick. "How Coherent is the Social Contract Tradition?" Journal of the History of Ideas 34: 4 (Oct. – Dec., 1973): 543–62.
  • Riley, Patrick. Will and Political Legitimacy: A Critical Exposition of Social Contract Theory in Hobbes, Locke, Rousseau, Kant, and Hegel. Cambridge, Massachusetts : Harvard University Press, 1982.
  • Riley, Patrick. The Social Contract and Its Critics, chapter 12 in The Cambridge History of Eighteenth-Century Political Thought. Eds. Mark Goldie and Robert Wokler. Vol 4 of The Cambridge History of Political Thought. Cambridge University Press, 2006. pp. 347–75.
  • Rousseau, Jean-Jacques. The Social Contract, or Principles of Political Right (1762)
  • Scanlon, T. M. 1998. What We Owe To Each Other. Cambridge, Massachusetts
  • Leviathan. Revised Edition, eds. A.P. Martinich and Brian Battiste. Peterborough, ON: Broadview Press, 2010. ISBN 978-1-55481-003-1.[1] Архивирано 6 март 2016 на сајту Wayback Machine
  • Leviathan: Or the Matter, Forme, and Power of a Commonwealth Ecclesiasticall and Civill, ed. by Ian Shapiro (Yale University Press; 2010).
  • Leviathan, Critical edition by Noel Malcolm in three volumes: 1. Editorial Introduction; 2 and 3. The English and Latin Texts, Oxford University Press, 2012 (Clarendon Edition of the Works of Thomas Hobbes).
  • Bagby, Laurie M. Hobbes's Leviathan : Reader's Guide, New York: Continuum, 2007.
  • Baumrin, Bernard Herbert (ed.) Hobbes's Leviathan – interpretation and criticism Belmont, CA: Wadsworth, 1969.
  • Cranston, Maurice. "The Leviathan" History Today (Oct 1951) 1#10 pp. 17–21
  • Harrison, Ross. Hobbes, Locke, and Confusion's Masterpiece: an Examination of Seventeenth-Century Political Philosophy. Cambridge University Press, 2003.
  • Hood, Francis Campbell. The divine politics of Thomas Hobbes – an interpretation of Leviathan, Oxford: Clarendon Press, 1964.
  • Johnston, David. The rhetoric of Leviathan – Thomas Hobbes and the politics of cultural transformation, Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1986.
  • Newey, Glen. Routledge Philosophy Guidebook to Hobbes and Leviathan, New York: Routledge, 2008.
  • Rogers, Graham Alan John. Leviathan – contemporary responses to the political theory of Thomas Hobbes Bristol: Thoemmes Press, 1995.
  • Schmitt, Carl. The Leviathan in the state theory of Thomas Hobbes – meaning and failure of a political symbol, Chicago: The University of Chicago Press, 2008 (earlier: Greenwood Press, 1996).
  • Springborg, Patricia. The Cambridge Companion to Hobbes's Leviathan, Cambridge: Cambridge University Press, 2007.
  • Windolph, Francis Lyman. Leviathan and natural law, Princeton NJ: Princeton University Press, 1951.
  • Zagorin, Perez. Hobbes and the Law of Nature, Princeton: Princeton University Press, 2009.
  • E. F. Paul, F. D. Miller Jr., and J. Paul, eds., The New Social Contract: Essays on Gauthier (Oxford: Blackwell, 1988).
  • Peter Vallentyne, ed., Contractarianism and Rational Choice: Essays on David Gauthier's Morals by Agreement (New York: Cambridge University Press, 1991.)
  • David Gauthier and Robert Sugden, eds., Rationality, Justice and the Social Contract: Themes from Morals by Agreement (Hertfordshire: Harvester Wheatsheaf, 1993).
  • Christopher W. Morris, and Arthur Ripstein, eds., Practical Rationality and Preference: Essays for David Gauthier (New York: Cambridge University Press, 2001)
  • John G. Messerly, "Constrained Maximizers in Iterated Contexts," Southwest Philosophy Review, 1994, 107–111.
  • John G. Messerly, "The Omission of Unconditional Cooperators: A Critique of Gauthier’s Argument for Constrained Maximization," Philosophical Studies 67, 1992, 19–39.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Друштвени уговор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друштвени_уговор&oldid=27558048”