Железничка станица Уније у Винипегу
| Железничка станица Уније у Винипегу | |
|---|---|
| Union Station Winnipeg | |
| |
| Главни улаз у железничку станицу Уније | |
| Земља |  Канада
|
| Место | Винипег |
| Адреса | 123 Main Street Winnipeg, MB R3C 1A3 |
| Координате | 49° 56′ 20″ N 97° 08′ 03″ E / 49.93889° С; 97.13417° И |
| Структура | надземна |
| Перона | 6 |
| Колосека | 8 |
| Паркинг | да |
| Електрификована | не |
| Власник | Железница Канаде |
Железничка станица Уније у Винипегу највећа је међуградска железничка станица у покрајини Манитоба, Канада. Изграђена у стилу „лепих уметности” и свечано отворена 1911. године, ова импозантна грађевина лоцирана у Форксу, једном од централних квартова Винипег, због архитектонског, културног и историјског значаја проглашена је 1976. године за Национално и историјско добро Канаде.[1]
Изградња железничке станице Уније настала је као резултат договора и уједињења до тада супротстваљене три железничке компаније и Доминионске владе. Овај партнерски однос прекинуо је монопол у железничком саобраћају који је у у том периоду у Манитоби држала Канадска пацифичка железница. Значај овог договора за све три железничке компаније огледа се и уњеном имену - Железничка станица Уније (енгл. Union Station).
Историјат[уреди | уреди извор]
У касним 1800.тим годинама канадска влада започела је да активно промовише имиграцију, масовно насељавање градова и изградњу и развој железничког саобраћаја преко прерије. Винипег је почетком 19. века постао познат као „Капија канадског Запада“, у коме је Канадска влада 1872. године подигла два имиграциона објекта у Форксу, за смештај имиграната. У сваком од њих, било је услова за смештај 400 до 500 људи. Оба објекта била су намењен за краткорочне боравке не више од недељу дана. Због бројних недостатака, и пренатрпаности у периоду од 1870. до 1880. године ови имиграционим објекти постали су злогласни по своје лошим условима живота и све већем броју алкохоличара и проститутки. Бараке су уклоњене и на том месту почела је изградње железничке инфраструктуре, три конкурентске железничке компаније, у касним 1880-им годинама, која се завршила изградњом савремене Станице уједињења почетком 19. века.
Развој железничког саобраћаја преко прерије канадског Запада, створила је и конкуренција између три главне железничке компаније у Канади, у периоду између касних 1890-тих и Првог светског рата што је резултовало изградњом стотина железничких станица широм канадског Запада. Станице које су у почетку, биле, место где је железница могла да прода и пружи своје услуге све бројнијим путницима, временом су постале и важни терминали за испоруку житарица (произведених у канадској прерији), које су пролазиле кроз станичне силосе жита пре утовара у вагоне. Поштанске пошиљке, увозни производи, текстил, кафа, чај, намештај и друге потрепштине пре него што би завршили на полицама пошта или продавница, пролазиле су кроз складишта железничких станица. Пошта и храна долазила је и одлазили железницом, понекад три или четири пута дневно. Долазеће и одлазеће телеграфске поруке прво су транскрибоване и потом слане или примене од стране службеника железничких станица, а тек касније у поштама. Укратко, скоро да није било облика живота у руралним заједницама Манитобе који није био на неки начин повезан са локалном железничком станицом и њиховим службеницима.
Тако се за железничке станице с караја 19. и у првој половини 20. века може рећи да оне нису биле само економско, него и друштвено, а често и социјално средиште бројних активности у већини руралних градова канадског Запада.
Ране урбанистичке планове у већим градовима Манитобе и вежим сеоским насељима предлагао је геометар Кандске пацифичке железнице Сандфорд Флеминг, који иако их никад није спроводио у дело, према садашњим сазнања он је видно утицао на то да железничка станица у већини случајева буде у централном фокус урбанистичких планова готово свих насеља кроз која је пролазила пруга. Тако су многе железничке станице у Манитоби изграђене у централним деловима насеља-градова на раскрници „Главне улице” и железничке пруге.
Железничке станице у рураној и слабо насељеној покрајини Манитоба, одиграле су важну улогу и за долазак и прихват све већег броја досељеника. У том контексту станица је имала важну улогу као први физички доказ, о обележјима заједнице у коју они долазе. Импресивни архитектонски изглед станица тербало је, да код новопристиглих путника - уплашених имигранта (након путовања кроз непрегледну и једноличну прерију), створи утисак сигурности и умањи забринутост за услове живота у новој средини. Према Арчију Ворену, локалном историчару Манитобе...поред осталог, службеници железничких станице имали су одређену друштвену одговорност за прихват и сналажење нових досељенике.
Имајући у виду све наведено не изненађује закључак социолога, да је изглед станичних зграда, поред „осећај важности”, често преносио и осећај гостопримства, благостања и доброте. И мада је најчешће постојала жеља да се кроз дизајн железничке станице створи, облик грађанског поноса, већина железничких станице у западној Канади изграђено је не према жељама локалних управа, већ у складу са различитим стандардима, тј. величини и значају града што је и диктирало - који дизајн станице ће бити примењен.
У градовим где је већ успостављена велика заједница, као нпр у Селкирку или Винипегу, од железнице се очекивало да изгради железничку станице импозантне величине и у њој обезбеди адекватну услугу ка великим пространствима канадског Запада. Тако је у Винипегу као највећој заједници у покрајини Манитоба, настала велелпна железничка станица импозантних размера, изгледа и примењених материјала за изградњу, украшавање и опремање.
Услови у којима је настала станица[уреди | уреди извор]
Железничка станица Уније изграђена је у најстаријем делу Винипега Форксу, који је више од једног века средишње подручје железничких активности. Све је почело током 1888. године, када је Северна Пацифичка и Железница Манитобе основала терминал у Форксу, што је довело до масовнијег прилива досељеника возом. Изградњом Станица уједињења 1911. године, Форкс је постао недоступан за већину људи, јер су на хиљаде метара железничких шина и терминала и бројна складишта и штале за коње изграђене на овом простору с краја 19. века, протерала стамбену и другу инфраструктуру.
Када је 1901. године Канадска северна железница (енгл. Canadian Northern Railway (CNoR)), ступила у партнерске односе са Великом пацифичком железницом енгл. Grand Trunk Pacific Railway (GTPR)), новооснована компанија је узурпирала преостали простор, и на њему је још више интензивирана изградња саобраћајних и трговачких објекта, међу којима је била и железничка станица Уније чија је изградња започела 1908. године.
.jpg)
Садашња објекат станице саграђен је у Форксу у периоду између 1908. и 1911. године, Први воз ушао је у станицу 7. августа 1911. године, а званично отварање обављено је следеће године, 24. јуна 1912, након што је постигнут договор да терминале и објекате станице могу да користе све три конкуренстке и сукобљене железничке компаније; Канадске северна железнице, Национална трансконтинентална железнице и Велика магистрална пацифичка железница.[2]
Положај и намена[уреди | уреди извор]
Железничка станица Уније, са пратећим терминалима изграђена је у првој деценији 20. века, на раскрсници Главне улице (енгл. Main Street) и Броадвеј авеније (енгл. Broadway Avenue) у центру Виннипега. Данашња зграда станице намењена је за путнички саобраћај, музеј железнице, комерцијални и пословни простор мешовите намене. Станица се Формално састоји од главне зграде, укључујући и путничку чекаоницу, железничких перона, железничке радионице и складишта.[3]
Када је у 21. веку железнички саобраћај у Канади драстично опао, железничка станица Уније, је већи део дана празна и без путника. У последњих неколико година много објекта претворено су у пословни простор, а сама зграда са делом перона, мада и даље служи као железничке станице компаније „ВИА Пруге Канаде” (енгл. VIA Rail Canada), претворена је у Музеј железнице у Винипегу (енгл. Winnipeg Railway Museum), са артефакатима, изложеним на простору од око 3.500 m², и првом и другом колосеку станице.[4]
Ревитализација Форкса и уклањањање колосека и станичних објекта у окружњењу железничка станице Уније[уреди | уреди извор]
Како се технологија превоза значајно променила, железнички терминали и други пратећи објекти и складишта намњени железници у окружењу Станице уједињења постали су сувишни. То је била прилика да се улагањем, око 3,5 милиона канадских долара, изврши ревитализација локалитета Форкс и његов простор оплемени другим, културним и туристичким, садржајима. Тако се с краја 20. и с почетка 21. века, на простору Форкса и Станица уједињења главна активност одвијала на станичним колосецима и у објектима Канадске националне железнице.
Споразумом из 1986. године донета је одлука да се Форкс претвори у место од националног и историјскиог значаја за Винипег, Манитобу и Канаду. Локалитет је исте године предат у власништво и на управљаље Парковима Канаде (новооснованој Агенцији у Одељењу за животну средину). Задатак Агенције био је да овај локалитет, од националног и историјског значаја:
...штити и представља његово природно и културно наслеђе од посебног националног значаја за Канаду, и подстиче јавност на разумевање, уважавање и уживање овог простора на начине који обезбеђује његов еколошки и комеморативни интегритет за садашње и будуће генерације
Иницијатива која је покренута са три нивоа; од стране градске управе Винипега, покрајинске владе Манитобе и Кандске владе, подржана је финансијским средствима, уз помоћ којих је Форкс већим делом одузет од железнице обновљен и поново постао доступан за јавну употребу.
После низа студија изводљивости и јавних консултација, 1987. године основана је Корпорација за обнову Форкса, од стране Владе Канаде, Манитобе и Града Винипег са задатком да створе:
... посебане и различите просторе, за целогодишње окупљање и рекреативна активности на раскрсници Црвене и Асинбион реке, кроз приступ различито намењеним садржајима, укључујући рекреативне, историјске, културне, стамбене и институционалне који подржавају и њихову комерцијалну употребу.
Године 1988: споразум који је потписан са канадском националном железницом (енгл. Canadian National Railway), она је предала већину свог земљишта на Форксу у замену за готовину и пословне зграда у Ванкуверу, што је отворило пут ка запоседању и изградњи и ревитализацији железничких објеката на Форксу у друге садржаје.
У лето 1989. године Форкс је под називом енгл. The Forks National Historic Site of Canada званично отворен. Од тог времена он је прерастао у духовни центар града Винипега, а железничка станица Уније, као његов саставни део, јединствен музеј железнице на који су његови грађани данас изузетно поносни.
Опис[уреди | уреди извор]
Станичну зграду дизајнирали су Whitney Warren (1864–1943) и Charles Wetmore (1866–1941), власници архитектонске фирме Warren and Wetmore из Њујорка, који су пројектовали и Велику централну станицу у Њујорку (енгл. Grand Central Terminal in New York City). Зграду су пројектовали у неокалсичном архитектонском стилу „Лепих уметности” (франц. Beaux Arts)а.[5] За изградњу коришћен је Тиндал кречњак, са видљивим фосилним остацима, из локални каменолома лоцираног на око 40 km од Винипега.[6] У моменту изградње Станица уједињењења била је једна од највећих железничких станица на канадском Западу.
У зграду дугачку 110 m, површине 23.000 м², улази са кроз асиметрично постављени главни улаз из „Главне улице”, непосредно у близини раскрснице Главне улице и Бродвеј авеније.[7] Улаз у станичну зграду делује импозантно са надстрешницом и стубовима који је придржавају од челилних елемената и великим стакленим површинама уоквиреним челичном конструкцијом, и четири камена стуба са славолуком израђеним од белог кречњака. Након краћег узаног улазног дела, унутрашњост се шири у велики централни хол, који је наткриљен гвозденом куполом, ротондом, која је требало да импресионира хиљаде имиграната и посетиоца Винипег, „алудирајући на чуда која их чекају иза гвоздених врата станице”.[7]
Ревитализација станице[уреди | уреди извор]
Током 2011. године, железница је је уложила 3 милиона долара за ревитализацију станичне инфраструктуре, која се пре свега огледала у санцији крова и побољшању енергетске ефикасности.[8]
Након реновирања потрошња гаса у згради смањена је за 82%, електричне енергије за 25% и воде за 2 милиона галона годишње, у односу на 1990. годину.[9] Овим захватом трошкови грејања, 23.000 м² зграде смањени су на 67 центи по квадратном метру/годишње што је знатно испод захтеваог ниво од $ 1 по квадратном метру/годишње за покрајину Манитоба.[9]
Након ревитализације зграда је добила највишу награду BOMA 2012 за очување животне средине.[9] Since the environmental upgrades, the building has won the BOMA 2012 Earth Award for Multi-Use Building.[10]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Union Station - Winnipeg Railway Station (Canadian National) National Historic Site of Canada”. Приступљено 24. 6. 2016.
- ^ Centennial of Winnipeg’s Union Station Приступљено: 25 6. 2016.
- ^ Butterfield, David. „RAILWAY STATIONS IN MANITOBА, Historic Resources Branch A” (PDF). Приступљено 24. 6. 2016.
- ^ „Winnipeg Railway Museum”. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 25. 6. 2016.
- ^ Klein, Marylin; Fogle, David P. (1986). Clues to American Architecture. стр. 38. ISBN 978-0-913515-18-1.
- ^ „Centennial of Winnipeg’s Union Station”. VIA Rail. Приступљено 25. 9. 2012.
- ^ а б „Union Station”. Virtual Heritage Winnipeg. Приступљено 25. 6. 2016.
- ^ „VIA Rail finishes Winnipeg Union Station renovation”. Progressive Railroading. 20. 9. 2011. Приступљено 26. 6. 2016.
- ^ а б в „100 Years Old, But Still Green”. Via Rail. 25. 9. 2012. Архивирано из оригинала 18. 09. 2012. г. Приступљено 26. 6. 2016.
- ^ „2012 Awards”. BOMA. Архивирано из оригинала 19. 11. 2012. г. Приступљено 25. 6. 2016.
