Здравко Кривокапић

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Ранко Кривокапић.
Здравко Кривокапић
Здравко Кривокапић, 2021. године
Лични подаци
Датум рођења(1957-09-02)2. септембар 1957. (66 год.)
Мјесто рођењаНикшић, НР Црна Гора, ФНР Југославија
ДржављанствоЦрна Гора
НародностСрбин
РелигијаПравославац
УниверзитетУниверзитет Црне Горе
Универзитет у Београду
Породица
СупружникЈасминка Кривокапић
Дјеца5
Политичка каријера
Политичка
странка		независни политичар
4. децембар 2020 — 28. април 2022.
ПретходникДушко Марковић
НасљедникДритан Абазовић
Потпис

Здравко Кривокапић (Никшић, 2. септембар 1957) јесте црногорски политичар и професор машинског инжењерства на Универзитету Црне Горе и Универзитета у Источном Сарајеву. Бивши је предсједник Владе Црне Горе (2020—2022).[1]

Један је од оснивача невладине организације под називом „Не дамо Црну Гору”, организације коју су основали црногорски професори и интелектуалци у знак подршке Митрополији црногорско-приморској након контроверзног Закона о слободи вјероисповести који је усмјерен против Митрополије и Српске православне цркве. На парламентарним изборима 2020. године био је носилац изборне листе коалиције За будућност Црне Горе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. септембра 1957. године у Братству Кривокапића у Никшићу,у време некадашње државе ФНР Југославије.[2]

Дипломирао је 1981. године на Машинском факултету Универзитета Црне Горе, одсек за производно инжењерство, као најбољи студент своје генерације. Постдипломске студије уписао је 1983. године из области производног инжењерства на Машинском факултету Универзитета у Београду.

Магистарски рад под називом "Планирање и управљање залихама резервних делова" одбранио је 1989. године. Докторирао је 1993. године на Машинском факултету у Подгорици. Тема дисертације названа је "Допринос аутоматском пројектовању технолошког процеса сечења помоћу стручног система".[3]

Каријера[уреди | уреди извор]

Праксу је обављао у жељезари "Борис Кидрич" у Никшићу 1982. године. За асистента приправника изабран је на Одељењу за производно инжењерство Машинског факултета у Подгорици 1983. године. За доцента изабран 1994. За ванредног професора на Универзитету Црне Горе изабран је 1999. године, а за редовног професора 2004. године, када је изабран на предметима Информатика и Систем управљања квалитетом.[3]

Влада Игора Лукшића га је 2007. до 2016. године именовала за предсједника Управног одбора Акредитационог тијела Црне Горе.[4][5]

Председник је организаторског и члан програмског одбора Конференције SQM и ICQME Међународне Конференције. Уредник је Међународног часописа за истраживање квалитета, индексираног у бази SCOPUS, који излази од 2007. године. Члан је програмског одбора четири часописа и 13 међународних конференција.[3]

У склопу својих научних истраживања објавио је више од 250 радова у међународним часописима, домаћим часописима, међународним конференцијама и домаћим конференцијама. Аутор је 16 књига и уџбеника.[2]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Види још: Протести у Црној Гори (2019—2020) и Влада Здравка Кривокапића
Здравко Кривокапић − „За будућност Црне Горе”, 31. августа 2020. године

Кривокапић је био дио антикорупцијских протеста 2019. и протеста закона о вјероисповести 2020. године. Одлучио је да уђе у политички живот Црне Горе средином 2020. године, у јеку политичке кризе у Црној Гори, и отвореног сукоба Српске православне цркве у Црној Гори и црногорске владе коју води Демократска Партија Социјалиста, након усвајања спорног закона о статусу вјерских заједница у Црној Гори, подржавајући црквене протесте, литије и права Српске православне цркве (СПЦ). Изабран је за првог предсједника невладине организације "Не дамо Црну Гору" коју су основали црногорски професори и интелектуалци као подршку СПЦ. У кратком периоду организација је организовала јавне догађаје на којима су учествовали владика Јоаникије (Мићовић) и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић.[6]

Демократски фронт, Народни покрет и Социјалистичка народна партија 1. августа 2020. договорили су се да ће формирати предизборни опозициони савез под називом За будућност Црне Горе, као и неки други десно оријентисани ванпарламентарни субјекти. Кривокапић ће предводити заједничку изборну листу за парламентарне изборе у августу 2020.[6][7][8] Истог дана, Кривокапић је поднео оставку на место извршног директора НВО „Не дамо Црну Гору” јер ће бити на челу опозиционе листе.[9] Кривокапић је рекао да је особа која је највише утицала на њега да уђе у политику црногорски бизнисмен Дака Давидовић, вођа Народног покрета, који је преживео покушај атентата када је на њега пуцано из снајпера у децембру 2019. у Београду док се налазио на састанку са Владиком Јоаникијем.[10][11] Дана 24. јула 2020, након митинга опозиције, поднесена је кривична пријава против Кривокапића и пет свештеника СПЦ због „постојања основане сумње да су починили кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести."[12] Кривокапић је такође слао писма страним амбасадорима у Црној Гори, а у свом обраћању амбасадорима рекао је да коалиција жели да скрене пажњу амбасадора на случај драстичних кршења људских права, "за који верујемо да може представљати бити забрињавајући увод у предстојећу злоупотребу припадника Министарства унутрашњих послова у циљу ескалације политичке кризе и застрашивања становништва у сусрет предстојећим изборима."[13] Оцењен је за најпопуларнијег политичара у Црног Гори пред изборе 2020. године.[14]

Избори 2020. имали су највећи одзив бирача икада забележен у Црној Гори, од 75,90%. Убрзо након затварања биралишта, пре објављивања коначних резултата, Кривокапић је најавио победу коалиције наводећи да се "слобода догодила у Црној Гори".[15] У свом говору је изјавио да неће бити реваншизма, а такође је понудио странкама националних мањина да уђу у нову владу.[16] Коалиција је освојила 32,55% гласова или 27 места у парламенту.[17] Ово је први пут да је ДПС изгубио већину у парламенту. У интервјуу за Спутњик, рекао је да ће нова влада побољшати односе са Србијом и Русијом.[18]

Предсједник Владе Црне Горе[уреди | уреди извор]

Дана 4. децембра 2020. године, Скупштина Црне Горе га је изабрала за предсједника Владе Црне Горе.[19] За његов избор гласао је 41 посланик од укупно 81, а подршку је имао од посланика коалиције За будућност Црне Горе (Демократски фронт - НСД, ДНП, ПЗП, Социјалистичка народна партија, Радничка партија и самостални посланик Марко Милачића), коалиције Мир је наша нација (Демократска Црна Гора, Демос) и Грађанског покрета УРА.

Још на почетку премијерског мандата, Кривокапић је најавио могућност да формира своју Демохришћанску странку.[20]

Парламентарна криза[уреди | уреди извор]

На сједници Скупштине Црне Горе, одржаној 16. јуна 2021. године, на којој се расправљало о смјени министра правде, људских и мањинских права Владимира Лепосавића, као и о усвајању Резолуције о геноциду у Сребреници, Кривокапић је ушао у оштар вербални сукоб са посланицима парламентарне већине, прије свега из посланичког клуба Демократског фронта (НСД, ДНП, ПЗП) и Социјалистичке народне партије, рекавши да у Скупштини влада неморал и политичко лицемјерје, чиме је изазвао негодовање посланика и одмах напустио скупштинску салу. Потом се за ријеч јавио посланик Миодраг Лекић и саопштио да Кривокапић више нема његову подршку на мјесту предсједника Владе.[21]

Изгласавање неповерења[уреди | уреди извор]

На седници Скупштине Црне Горе која је одржана 4. фебруара 2022. године, изгласано је неповерење Влади Здравка Кривокапића. За неповерење је гласало 43 посланика (Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије Црне Горе, Социјалдемократа Црне Горе, Либералне партије и Уједињене реформске акције), а против неповерења 11 посланика (посланици Демократске Црне Горе, посланици Владимир Добричанин и Марко Милачић) од укупно 54 посланика који су присуствовали седници приликом гласања. Посланици Демократског фронта и Социјалистичке народне партије, као и посланик Миодраг Лекић, напустили су салу непосредно уочи гласања.[22] По члану 110 Устава Црне Горе, Влада којој је престао мандат наставља рад до избора Владе у новом саставу, што значи да Кривокапићева Влада наставља рад у техничком мандату. По истом члану, та Влада не може распустити скупштину.[1]

Кривокапић је са својим министрима Милојком Спајићем и Јаковом Милатовићем дао подршку листи "Беране сад" на локалним изборима у општини Беране 27. марта 2022. године и говорио је на завршном скупу ове групе.[23]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Са супругом Јасминком,[5] која је такође просветни радник, има петоро деце и двоје унучади. Троје деце је магистрирало, а најстарија ћерка је докторирала. Од два најмлађа сина, један је студент, а други средњошколац.[24] Његове две ћерке живе и раде у Београду, а 29. јуна 2021. године су изјавиле како напуштају Србију, наводећи да се због „хајке која је покренута у београдским таблоидима” не осећају безбедно.[25]

На референдуму о независности 2006. године је гласао за останак Црне Горе у Државној заједници Србије и Црне Горе.[26]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Устав Црне Горе” (PDF). skupstina.me. Скупштина Црне Горе. 19. 10. 2007. стр. 25. Приступљено 14. 2. 2022. 
  2. ^ а б Nedeljnik.rs (1. 8. 2020). „Ko je Zdravko Krivokapić, čovek koji će "izaći na crtu" Đukanovićevom DPS-u”. Nedeljnik (на језику: енглески). Приступљено 1. 8. 2020. 
  3. ^ а б в Gore, Univerzitet Crne. „Univerzitet Crne Gore - O Univerzitetu”. UCG - Univerzitet Crne Gore (на језику: енглески). Приступљено 1. 8. 2020. 
  4. ^ „Zdravko Krivokapić funkcioner u Vladi Mila Đukanovića”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 25. 6. 2021. 
  5. ^ а б „Biografija Predsjednika”. predsjednik.gov.me. Архивирано из оригинала 26. 1. 2021. г. Приступљено 6. 2. 2021. 
  6. ^ а б „Dogovorili se DF, SNP, Narodni pokret, Prava Crna Gora i ostali: Krivokapić nosilac liste”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2. 8. 2020. 
  7. ^ „SKLOPLJEN VELIKI OPOZICIONI SAVEZ U CRNOJ GORI: Profesor Zdravko Krivokapić nosilac liste”. kurir.rs (на језику: српски). Приступљено 2. 8. 2020. 
  8. ^ „Litije dobile politički profil: Zdravko Krivokapić na čelu koalicije DF-a, SNP-a, Prave Crne Gore i Narodnog pokreta!”. Borba (на језику: бошњачки). Приступљено 2. 8. 2020. 
  9. ^ „Krivokapić podnio ostavku na mjesto izvršnog direktora NVO, jer ide na čelo opozicione liste”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2. 8. 2020. 
  10. ^ „Krivokapić: Sad je dara prevršila mjeru, udarili su nam na dostojanstvo”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 28. 8. 2020. 
  11. ^ A, A. Ž. „CRNOGORSKI BIZNISMEN UPUCAN U BEOGRADU Miodrag Daka Davidović ranjen iz SNAJPERA dok je bio sa vladikom Joanikijem (VIDEO)”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 28. 8. 2020. 
  12. ^ „Krivične prijave protiv Zdravka Krivokapića i pet sveštenika SPC”. Glas javnosti (на језику: српски). Приступљено 28. 8. 2020. 
  13. ^ „Krivokapić pisao ambasadorima: Traži se izgovor za uvođenje vanrednog stanja i odlaganje izbora”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 28. 8. 2020. 
  14. ^ „Ko dobija, ko gubi i ko je kome za petama? VIDEO”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 28. 8. 2020. 
  15. ^ Nedeljnik.rs (30. 8. 2020). „Zdravko Krivokapić, nosilac najjače opozicione liste: U Crnoj Gori se desila sloboda. Pružamo svima ruku pomirenja, nudimo nacionalnim strankama da priđu pobedniku”. Nedeljnik (на језику: енглески). Приступљено 31. 8. 2020. 
  16. ^ „Krivokapić: Desila se sloboda, pružamo ruku pomirenja”. Politika Online. Приступљено 31. 8. 2020. 
  17. ^ „Rezultati DIK-a na 100 odsto prebrojanih glasova: DPS 35.06, "Za budućnost Crne Gore" 32.55 odsto glasova”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 31. 8. 2020. 
  18. ^ Србија, Наташа Милосављевић Sputnik. „Кривокапић: Спреман сам да формирам нову владу Црне Горе – мењамо став према Србији и Русији /видео/”. rs.sputniknews.com (на језику: српски). Приступљено 31. 8. 2020. 
  19. ^ „Изабрана 42. Влада Црне Горе”. ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ. Приступљено 5. 12. 2020. 
  20. ^ „Krivokapić: Ako čujete da se formira Demohrišćanska stranka, ja ću tu negdje da budem”. Vijesti. 28. 1. 2021. 
  21. ^ „Sukob u Skupštini CG, Krivokapić: Ovde vlada nemoral”. Nova S. 16. 6. 2021. 
  22. ^ „Poslanici u Crnoj Gori izglasali nepoverenje Vladi Zdravka Krivokapića”. nedeljnik.rs. Nedeljnik. 4. 2. 2022. Приступљено 14. 2. 2022. 
  23. ^ „Krivokapić, Spajić i Milatović podržali pokret "Berane sad"”. RTCG. 25. 2. 2022. 
  24. ^ „GOSPODIN DŽOKER Neočekivana sila ruši sve pred sobom, pa i MILA | Svet | Direktno”. direktno.rs. Приступљено 31. 8. 2020. 
  25. ^ „Ćerke premijera Crne Gore se zbog hajke tabloida ne osećaju bezbedno u Srbiji”. N1 (на језику: српски). 29. 6. 2021. Приступљено 30. 6. 2021. 
  26. ^ „Krivokapić: Glasao sam za zajedničku državu, prvi ću se boriti da Crna Gora ostane nezavisna”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 28. 1. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравко_Кривокапић&oldid=27412419”