Зидни гуштер

Обични зидни гуштер
	Зидни гуштер у камењару
Статус угрожености
	; Најмање угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Reptilia
Ред:	Squamata
Породица:	Lacertidae
Род:	Podarcis
Врста:	P. muralis
Биномно име
	Podarcis muralis; (Laurenti, 1768)
	Распрострањеност обичног зидног гуштера у Европи
Синоними
	Seps muralis Laurenti, 1768; Lacertus terrestris Garsault, 1764; Lacerta muralis (Laurenti, 1768);

Обични зидни гуштер (лат. Podarcis muralis)је врста гуштера широко распрострањена у Европи. У Америке је пренет људском заслугом и тамо га зову европски зидни гуштер. Мали је и безопасан, а расте до 20 cm у дужину (укључујући реп, на који отпада 2/3 дужине).

Распознавање[уреди | уреди извор]

Ово је мали, танушан гуштер, а боја и шаре су му разнолики. Углавном су браонкасто-сиви, а могу имати и зелених шара (зелена са обично јавља само на леђима). Неки примерци могу имати тачкице по леђима, а други неправилне шаре са тачкама на боковима. Реп им је браон, сив или риђ и такође може имати светле пруге са страна. На трбуху имају 6 редова крупних правоугаоних плочица које су обично црвенкасте, ружичасте или наранџасте. Могу имати тамне флеке на грлу. У доба парења, мужјацима се грло и трбух боје у наранџасто.

Распрострањеност и статус[уреди | уреди извор]

Потиче из средње Европе, а има га и у централној Шпанији, јужној Белгији и Холандији. Пренет је у Британију и Северну Америку. Не спада у угрожене врсте; напротив, то је најраспрострањенија врста гуштера у Европи.

Станишта[уреди | уреди извор]

Зидни гуштери највише воле каменито окружење, а одлично се сналазе и у људским насељима (како им и име каже). Крију се међу камењем, у процепима стена, пукотинама и фугама зидова, међу рушевинама и на другим местима која су за то погодна. Захваљујући оштрим канџицама, могу се пети и уз усправне површине, само ако су довољно храпаве да се за њих могу закачити.

Остали подаци[уреди | уреди извор]

Дневна је врста. Храни се ситним бескичмењацима, углавном инсектима и пауцима, мада једе и друге гуштере. Леже се из јаја, а женка положи око осам комада. Спава зимски сан од почетка новембра до половине фебруара. Пари се током марта и почетком априла.

Главни природни непријатељи су му: птице, змије, мачке и ласице.

У случају нужде, може да одбаци реп и тако завара грабљивца. Нови реп му израсте кроз неко време, али му недостатак репа отежава борбу за животни простор.

Референце[уреди | уреди извор]

^ Wolfgang Böhme; Valentin Pérez-Mellado; Marc Cheylan; Hans Konrad Nettmann; László Krecsák; Bogoljub Sterijovski; Benedikt Schmidt; Petros Lymberakis; Richard Podloucky; Roberto Sindaco; Aziz Avci (2009). „Podarcis muralis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 31. 3. 2021.
^ P. Uetz (ур.). „Podarcis muralis (Laurenti, 1768)”. The Reptile Database. Приступљено 9. 5. 2012.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гуштери Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2010)
Фотографије гуштера

[IUCN-1] Wolfgang Böhme; Valentin Pérez-Mellado; Marc Cheylan; Hans Konrad Nettmann; László Krecsák; Bogoljub Sterijovski; Benedikt Schmidt; Petros Lymberakis; Richard Podloucky; Roberto Sindaco; Aziz Avci (2009). „Podarcis muralis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 31. 3. 2021.

[2] P. Uetz (ур.). „Podarcis muralis (Laurenti, 1768)”. The Reptile Database. Приступљено 9. 5. 2012.

[1]

[2]