Златићево

Златићево
Златићево;
	Златићево
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Јабланички
Општина	Власотинце
Становништво
— 2011.	83
Географске карактеристике
Координате	42° 57′ 22″ С; 22° 15′ 19″ И / 42.956166° С; 22.255333° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	705 m
	Златићево Златићево на карти Србије
Остали подаци
Позивни број	016
Регистарска ознака	VL

Златићево је насеље у Општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 83 становника (према попису из 2002. било је 200 становника).

Село је на заравни на надморској висини између 600 и 800 метара, окренуто ка југу, у заветрини и увек изложено сунцу. Насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.

Село је електрифицирано. Постоји водовод са извора. Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана. У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата. Некада пуна, школа у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја. Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.

Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина. На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка у Србији.

Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села. У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	305
1953.	309
1961.	326
1971.	459
1981.	349
1991.	315	315
2002.	200	200
2011.	83

Етнички састав према попису из 2002.‍^[2]

Срби	199	99,5%
Румуни	1	0,5%
непознато	0	0,0%

Становништво према полу и старости^[3]


	м	ж
?	0	1
80+	3	4
75—79	3	6
70—74	10	10
65—69	9	18
60—64	6	8
55—59	2	1
50—54	7	5
45—49	8	7
40—44	7	3
35—39	8	6
30—34	6	3
25—29	9	5
20—24	5	4
15—19	6	3
10—14	5	5
5—9	8	3
0—4	3	3
Просек :	42,5	50,6

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	49	50	60	102	93	92	77

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	17	30	12	9	6	1	1	1	0	0	2,60

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена
Мушки	89	24	58	4	3
Женски	84	6	59	18	1
УКУПНО	173	30	117	22	4

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	48	32	0	0	0
Женски	21	17	0	0	0
УКУПНО	69	49	0	0	0
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	14	1	0	0
Женски	0	0	1	0	0
УКУПНО	0	14	2	0	0
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	0	0	0	0
Женски	0	0	0	2	0
УКУПНО	0	0	0	2	0
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	0	0	0	1
Женски	0	0	0	1
УКУПНО	0	0	0	2

Становништво и генеалогија[уреди | уреди извор]

Златићевци су пореклом из Дејана. Алабирци (Ђокићи) су дошли са Копаоника прво у Дејан, па се преселили у Златићево. По казивањима Тозе Арсића (*1881) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабус и четрдесет година био турски kmет у широј околини све до Ниша. Помагао је хајдуке па је потом оптужен јер је убио турског бега. Сам је себи пресудио и отровао се. Сахрањен је на тромеђи Златићева, Свођа и Јаковљева. Од њега потичу Глусцинци, Рабуџинци, Баџинци и Миленковићи.

Бошковци су из Власине и Доњег Дејана. Живковци су се населили из Доње Лопушње 1804. године. Тамо су прво побегли из Ниша у махалу Сарамандици. Груинци (Алексићи) су преклом из Гаре, а Чубрикинци (Станковићи) из Свођа.

Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко Баџић (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне Глувац (100 година).

Многи мештани су се населили после ослобођења од Турака 1878. године из Гара и са власинске области. У Златићеву је било неколико напуштених турских кућа, које су заузете од стране досељеника. У то време долазе Илићи, Ранђеловићи, Величковићи, Милошевићи, Бошковићи, Стојановићи, Младеновићи и Арсићи. Многе фамилије су се одселиле у Власотинце и Велику Плани.

Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука, Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.

У стара времена Златићевци су били ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори. После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари. Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао. Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре. То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији.

Махала Чука[уреди | уреди извор]

Махала Чука је планински заселак Златићева на месту где је било латинско гробље. Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама. Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу. Николини синови су били Илија, Станија и Ђорђе (данашње породице Илић и Младеновић). Крстини синови су били Аранђел и Златко (данашње породице Ранђеловић и Златковић). У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај заселак има тек 14 мештана.

У близини махале се у 6. веку налазио римски град византијско утврђење. Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице). Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини. У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.

[2] „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.

[3] „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

[1]

[2]

[3]