Иван В. Лалић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван В. Лалић
Иван В. Лалић
Лични подаци
Пуно имеИван Влајко Лалић
Датум рођења(1931-06-08)8. јун 1931.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти28. јул 1996.(1996-07-28) (65 год.)
Место смртиСавезна Република Југославија

Иван В. Лалић (8. јун 1931 — 28. јул 1996) је био српски песник, есејиста и преводилац, један од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Београду 1931. године. Радио је неко време као новинар и уредник Радио Загреба; био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“.[1]

Детињство је провео у Београду, и након смрти мајке сели се у Загреб код оца. У Загребу је уписао Другу мушку гимназију коју је завршио 1949. године. На Правном факултету у Загребу је дипломирао 1955. године. После одслужења војске у Карловцу, 1956. године Иван уписује Филозофски факултет одељење за компаративну књижевност где је одслушао само 2 семестра. 1961. године добија позив да ради као секретар у Савезу књижевника Југославије па се сели у Београд.[2]

Био је генерални секретар Савеза књижевника Југославије (1961-64) и од 1975. године.[3] Године 1961. у децембру Лалић, као секретар Савеза, путује с Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде.[4]

Са З. Мишићем и Светланом Велмар Јанковић је уређивао часопис Књижевност[3].

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре „Летописа Матице српске“, а потом београдске „Књижевности“. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио „Антологију новије француске лирике“ (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува. Аутор је радио-драме „Мајстор Хануш“ (награда Југословенске радиодифузије).

Његов син је музичар Влајко Лалић.

Награде[уреди | уреди извор]

Дела[уреди | уреди извор]

Писао је есеје и критике:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Иван В. Лалић”. tamnivilajet.in.rs. Архивирано из оригинала 2. 2. 2022. г. Приступљено 2. 2. 2022. 
  2. ^ а б в „Ivan V. Lalić”. lektire.rs. Приступљено 2. 2. 2022. 
  3. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 416. 
  4. ^ „Иван В. Лалић – Песник који је ујединио тумаче и читаоце”. pecat.co.rs. Приступљено 2. 2. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_В._Лалић&oldid=27243597”