Иван Радовић
| Иван Радовић | |
|---|---|
 Портрет Ивана Радовића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 22. јун 1894. |
| Место рођења | Вршац, Аустроугарска монархија |
| Датум смрти | 14. август 1973. (79 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
| Потпис |  |
Иван Радовић (Вршац, 22. јун 1894 — Београд, 14. август 1973) био је српски сликар, ликовни критичар, дописни члан САНУ.
Биографија[уреди | уреди извор]
Завршио је Учитељску школу у Сомбору. Сликарство је учио на Академији у Будимпешти од 1917. до 1919.[1]
Ради студија уметности 1921. године путовао је у Минхен, Праг и Венецију, а боравио је у Прагу и Паризу.[1]
У Београд се доселио 1927. године. Бави се педагошким радом у школи у Станишићу, Учитељској и Вишој девојачкој школи у Сомбору. Једно време је био професор Уметничке школе у Београду.
Први пут излагао 1922. године у Београду. Припадао је групама „Слободни“, „Облик“ и „Шесторица“. Био је члан УЛУС-а.
Успешно се бавио тенисом.[1] Био је првак Југославије 1929. године. Те године је играо у Дејвис купу против Грчке.
Био је дописни члан САНУ 1970. године.
Његов брат је био свештеник и фотограф Милорад Радовић (1892-1934).
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Сликарство[уреди | уреди извор]
Сликарски опус Ивана Радовића је велики и по броју радова (слика, цртежа и акварела), али и по значају и месту у српској уметности двадесетог века. Критичари и историчари модерне уметности приметили су у његовом раду кретање од традиционализма до авангарде, од устаљених путева савремености његовог времена до излета у наивизам и колористички експресионизам који је био најкарактеристичнији за српску уметност тог периода. Није се устручавао ни да се упусти у експерименте са апстрактним изразом, посебно током прве половине треће деценије. У основном, његов сликарски пут се кретао од раног периода конструктивизма и посткубизма, преко неокласицизма и неопримитивизма средњег перида до романтизма и поетског реализма који је обележио крај овог самосвојног стваралаштва. И тематски се Радовићево сликарство кретало у широком распону од пејзажа, ентеријера и жанрсцена до портрета и актова. Због оваквог својеврсног спајања и преплитања стилских карактеристика и тематских садржаја, сликартсво Ивана Радовића постављено је у најзначајнијим историјским прегледима на једно од најистакнутијих места у српској сликарској уметности епохе модернизма.
Самосталне изложбе[уреди | уреди извор]
- 1925 Сала основне школе код Саборне цркве, Београд
- 1928 Летњи павиљон Официрског дома, Београд
- 1929 Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
- 1932 Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
- 1933 Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
- 1952 Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
- 1960 Галерија дома ЈНА, Београд
- 1963 Народни музеј, Зрењанин
- 1964 Градско музеј, Вршац
- 1966 Галерија Матице српске, ретроспективна изложба, Нови Сад
- 1971 Галерија САНУ, ретроспективна изложба, Београд
Постхумне изложбе
- 1978 Ликовна галерија, Сомбор
- 1984 Галерија САНУ, Београд
- 2009 Народни музеју, Ваљево
- 2010 Културни центар, Вршац, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад
- 2010 Галерија Хаос, Београд
- 2011 Галерија легат Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, Београд
Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]
- 1925 Густав Крклец, Изложба слика Ивана Радовића, Време, 5. децембар, Београд
- 1926 Густав Крклец, Колективна изложба Ивана Радовића у Београду, Сомборска реч, бр. 37, Сомбор
- 1955 Миодраг Б. Протић, Савременици I, pp. 67-71, Нолит, Београд
- 1963 Вукица Поповић, каталог ретроспективне изложбе, Народни музеј, Зрењанин
- 1966 Павле Васић, каталог ретроспективне изложбе, Галерија Матице српске, Нови Сад
- 1967 Миодраг Б. Протић, Трећа деценија - конструктивно сликарство, у Југословенска уметност ХХ века, Музеј савремене уметности, Београд
- 1970 Миодраг Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Нолит, Београд
- 1971 Миодраг Б. Протић, каталог ретроспективне изложбе, САНУ, Београд
- 1973 Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900 – 1950, Нолит, Београд
- 1983 Владимир Розић, Ликовна критика у Београду између два рата 1918-1941, Југославија, Београд
- 1989 Вјекослав Ћетковић, монографија, Академија уметности, Матица српска, Нови Сад
- 2005 Владимир Розић, Уметничка група „Облик“ 1926-1939, Канцеларија за придруживање Србије и Црне Горе Европској унији, Београд
- 2008 Жана Гвозденовић, Иван Радовић. Од апстракције до предела чулности, Музеј савремене уметности, Београд
Награде[уреди | уреди извор]
- 1925 Интернационална изложба уметности, Филаделфија
- 1930 Орден Светог Саве, Београд
- 1932 Орден белгијског краља, Брисел
- 1937 Сребрна медаља, Међународна изложба уметности и технике, Париз
- 1962 Златна палета УЛУС-а, Београд
- 1967 Политикина награда „Владислав Рибникар“, Београд
- 1967 Седмојулска награда СР Србије, Београд
- 1971 Награда АВНОЈ-а, Београд
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „SOMBORSKI SLIKAR – TENISKI AS I UČESNIK DEJVIS KUPA (Ivan Radović) – Ravnoplov” (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-24.
Литература[уреди | уреди извор]
- Документације Музеја савремене уметности, Београд
- 1971 Ретроспективна изложба, монографија, Галерија САНУ, Београд
- 1989 Иван Радовић, монографија, Академија уметности, Матица српска, Нови Сад
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Званична биографија на сајту САНУ
- Народни музеј Београд-Збирке одељења за новију уметност[мртва веза]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
