Институт Михајло Пупин

С Википедије, слободне енциклопедије

Институт Михајло Пупин је научно-истраживачки институт који се бави истраживањем у области: електроника, аутоматика, процесно управљање, рачунарство, телекомуникације, дигитална обрада сигнала, информациони системи, софтверско инжењерство и роботика.[1]

Област деловања[уреди | уреди извор]

Институт је у власништву Републике Србије. Научно-истраживачке пројекте које спроводи институт финансира својим средствима уз помоћ Министарства за науку Републике Србије.

Институт се бави великим бројем производа и услуга. Развија специфична хардверска и софтверска решења у информационо-комуникационим технологијама, услуге консалтинга, инжењеринга, израде прототипова, пројектовања и интеграције сложених система.

Понуда Инситута “Михајло Пупин” обухвата бројна решења у домену информационо – комуникационих технологија међу којима се истичу:

  • Управљање процесима – DCS и SCADA системи (хардвер и софтвер), оптимизовани за велике и географски распрострањене системе у електропривреди, водопривреди и сл, као и системи за контролу и управљање у процесној индустрији.
  • Менаџерски информациони системи – Алати за одлучивање и подршку у доношењу инвестиционих одлука, наменски системи за претраживање база података, вишенаменске ЕРП апликације, ГИС
  • Управљање саобраћајем – Системи за наплату путарине на ауто-путевима, управљање саобраћајем у великим градовима, аутоматско праћење возила базирано на ГПС технологији, ИТС
  • Заштита информација – Крипто уређаји, решења за заштиту комуникација у телефонским и радио мрежама.
  • Телекомуникације – Опрема за пренос података по водовима високог напона; Уређаји за обраду и снимање говора; ВФ комуникације; Дизајн телекомуникационих мрежа
  • Компоненте за селекцију и стабилизацију фреквенције – за стандардне индустријске и специфичне намене, укључујући кристалне јединке, кристалне осцилаторе, кристалне филтре и магнетне материјале.

Историја[уреди | уреди извор]

Институт је основан 1946. године, када Српска Академија Наука оснива два института и то: Институт за телекомуникације и Институт за електронику.

Из састава ова два института Влада ФНРЈ оснива 1947. године Централни радио-институт Владе ФНРЈ, а потом 1948. године, из његовог састава Министарство за електропривреду оснива Институт за електропривреду.

Српска Академија Наука 1950. године обједињује ова четири института у Институт „Никола Тесла“ за испитивање електричних појава.

Извршно веће Народне скупштине Народне Републике Србије 1959. године из састава Института „Никола Тесла“ одваја групу научника и истраживача, и оснива Институт за електронику и телекомуникације „Михајло Пупин“ и тада се први пут помиње у називу Института име нашег великог научника Михајла Пупина.

Извршно веће Скупштине Народне Републике Србије и суоснивачи: Електротехнички факултет, Еи Ниш и Енергопројект, издвајају 1961. године две лабораторије из Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ и то: Лабораторију за аутоматику и Лабораторију за дигиталну технику, и прикључују их Институту за аутоматику и телекомуникације „Михајло Пупин“ и при томе истовремено врше његову темељну реорганизацију.

У периоду од 1961.--1998. године Институт „Михајло Пупин“ пролази организационе промене од: Организације удруженог рада до садашњег Друштвеног научноистраживачког предузећа Институт „Михајло Пупин“ 1998, који чини систем од једног матичног и седам зависних предузећа.

Најзначајнији резултати[уреди | уреди извор]

Од свог оснивања институт је регионални лидер, а у неким случајевима и светски лидер у примени нових технологија. Неки од најважнијих пројеката и резултата су:

  • 2010: - Турбински регулатор термо блока
  • 2009: - Пројекат наплате мостарине и видео надзор на мосту Марешал мобуту у ДР Конго - Информациони систем Министрарства финансија – Пореска управа
  • 2008: - Информациони систем Министрарства финансија – Управе за спречавање прања новца
  • 2007: - Информациони систем локалне пореске администрације - ОмниСајхт – дистрибутивни графички дисплеј систем
  • 2006: - Системи за интегрисано управљање техничким системима аеродрома - Рачунарско управљања радом термоелектране – DCS - Учешће у три FP7 пројеката (SARIB, PROMETEA и Web4Web) и два Interreg/CADSES пројекта (И2Е и STRiM)
  • 2005: - Систем за наплату путарине без заустављања са аутоматским препознавањем садржаја регистарских таблица - Интегрисани крипто телефон
  • 2004: - Систем за надзор и управљање термо блоком термоелектране
  • 2003: - Минијатурни скремблер за Моторолине радио-станице - Сајбер Скул - софтверско окружење за учење на даљину
  • 2002: - Алат за инвестиционо планирање и доношење одлука - ИВП – Заједничка пројектна канцеларија са Фраунхофер ФИРСТ Институтом
  • 2001: - Дигитално решење за крипто заштиту у телефонији
  • 1998: - Европска база података за генетске сорте кукуруза - Системи за аутоматско лоцирање возила
  • 1996: - Алати за обраду слике и визуелну контролу квалитета
  • 1995: - Систем за контролу кретања и прикупљање података - Обрада и анализа микроскопске слике
  • 1994: - Активна протеза код натколених ампутација
  • 1993: - Мерач концентрације шећера у меласи на бази пиезотехнологије
  • 1992: - BEST Софтверски алат за изградњу експертних система са архитектуром „школске табле“-
АТЛАС-ТИМ АТ 32 - рачунар за управљање индустријским процесима.
  • 1991: - Пулсатор за механичко тестирање уређаја
- Софтверски пакет за симулацију и развој система управљања - СИДЕЦС
  • 1989: - Програм ZEBRA за управљање саобраћајем
  • 1988: - Дата - пумпа са обрадом сигнала
- Електрохидраулички и електромагнетски корачни мотори управљани дигиталним процесором
- 32-битни микрорачунарски систем ТИМ-600.
  • 1987: - Стратегија научно технолошког развоја Србије до 2000. године
  • 1986: - Програмски пакет - НЕХОМ за прорачун телекомуникационих параметара водова високог напона
  • 1985: - Еталонски ватметар са грешком мањом од .005%
- Израда развојне стратегије Завода „Црвена Застава“ највеће фабрике аутомиобила у Југославији
  • 1985: - Модем за пренос података по краткоталасном радио каналу
  • 1984: - Софтвер за математичко моделирање и управљање манипулативним и локомоторним роботима
  • 1983: - Микропроцесорски модем PP-4800 и ТИМ-001
- Електронско бројило електричне енергије
- Систем за рачунарско генерисање слике у реалном времену за симулаторе
  • 1982: - Микропроцесорски контролер лифтова - Активна ортоза руке за дистрофичаре
  • 1980: - Симулатор за обуку пилота - Вештачка шака за пацијенте који болују од дистрофије
  • 1978: - Антропоморфни индустријски робот UMS 1
  • 1977: - Хиродинамичка спојница до 600 кW
  • 1975: - Електронски претварач електричних величина високе тачности
  • 1973: - Полупроводнички семафорски интегрисани систем за управљање зеленим таласом
  • 1972: - Модем ПП1200 за пренос података по телефонском каблу
  • 1971: - Активни егзоскелет за параплегичаре; Хибридни рачунарски систем ХРС-100
  • 1970: - Програмски пакет СФИЛЦ за пројектовање електричних филтара
  • 1968: - Уређај за симултани пренос говора и података ТГТ
  • 1967: - Транзисторски рачунар ЦЕР-22
  • 1966: - Електромагнетски мерач протока
  • 1965: - Капацитивни нивометар
  • 1964: - Рачунарски програм за оптимизацију система путем динамичког програмирања
  • 1963: - Хидродинамичка спојница - Температурно компензован кристални осцилатор (ТXЦО)
  • 1962: - Уређај за пренос сигнала по водовима високог напона
  • 1961: - Транзисторизовани телеметријски систем АТЛАС - Кристални филтер за селекцију фреквенције
  • 1960: - Први дигитални рачунар са електронским цевима ЦЕР-10
  • 1958: - Уређај за испитивање јоносфере
  • 1956: - Прва јединка кристала кварца за стабилизацију фреквенције

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „INSTITUT MIHAJLO PUPIN”. 011 info. Приступљено 27. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Институт_Михајло_Пупин&oldid=27385841”