Иљушин Ил-14

С Википедије, слободне енциклопедије
Иљушин Ил-14М

Иљушин Ил-14
Иљушин Ил-14

Општи подаци
Намена путнички, транспортни
Посада 3 do 4
Број путника 42
Порекло  СССР,  Источна Немачка,  Чехословачка,  Пољска
Произвођач Фабрика No.30 и No.84 СССР, VEB Flugzeugwerke-ДДР, Авиа Чехословачка, Пољска
Пробни лет 13. 07. 1950.
Уведен у употребу 30. 11. 1954.
Повучен из употребе још лети веома мали број Ил-14
Први оператер Аерофлот
Број примерака 1276
Димензије
Дужина 22,31 m
Висина 7,90 m
Распон крила 31,70 m
Површина крила 99,70 m²
Маса
Празан 12.500 kg
Нормална полетна 17.500 kg
Погон
Мотори клипни
Број мотора 2
Физичке особине
Клипноелисни мотор 2ПД Швецов АШ-82Т
Снага КЕМ-а 1.400 kW
Снага КЕМ-а у кс 1.900 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 416 km/h
Економска брзина 350 km/h
Долет 1.600 km
Плафон лета 7.400 m
Портал Ваздухопловство

Иљушин Ил-14 (НАТО назив Crate) је двомоторни совјетски путнички (транспортни) авион који је произвођен у фабрикама авиона у СССР, Чехословачкој, Источној Немачкој (ДДР) и Пољској у периоду од 1954. до 1960. године. Намењени су за кратке и средње линије ваздушног путничког саобраћаја и војним потребама као транспортни, десантни и санитетски авион.

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Изглед путничке кабине авиона Иљушин Ил-14М}

Током и непосредно после Другог светског рата, у Совјетском Савезу основни авиони за транспорт путника на кратким и средњим линијама били су DC-3 и његова руска варијанта Ли-2. Планирано је да се ови авиони замене новим па је у бироу Иљушина пројектован авион Ил-12 који је тестиран у току 1946. године. Одмах након завршетка тестирања авиона Ил-12, конструкторски тим Иљушина почео се интензивно бавити проблемом повећања безбедности путничких авиона. Наиме коришћењем двомоторних авиона DC-3 и Ли-2 током рата установљено је да је највећи број несрећа проузрокован отказивањем једног мотора у фази полетања. Решавањем овог проблема на авиону Ил-12 настао је авион Ил-14 који је био у стању да под пуним оптерећењем полети са једним мотором. Ил-14 је у односу на Ил-12 имао јаче моторе и незнатно је већи и тежи од њега, додуше са промењеном аеродинамиком која је омогућила повећану стабилност и управљивост авиона при малим (критичним) брзинама, а са повећањем броја седишта на 48 места повећана му је економска ефикасност. Иљушин Ил-14 је авион потпуно металне конструкције са ниско постављеним крилима на којима се налазе два ваздухом хлађена клипно радијална мотора са четворокраким металним елисама.[1]

Технички опис[уреди | уреди извор]

авион Иљушин Ил-14М приказан у 3 пројекције
Кокпит авиона Иљушин Ил-14М}

Ил-14 је нискокрилни путнички авион металне конструкције са два мотора на крилима авиона. Труп авиона је готово кружног попречног пресека монокок конструкције. На почетку трупа се налазила кабина пилота са два седишта једно поред другог, иза пилотске кабине налази се простор за навигатора и стјуардесу и нуспорсторије (чајна кухиња и остава за храну), затим путничка кабина или товарни простор (код транспорне варијанте овог авиона).

Код путничких авиона унутрашњост путничке кабине је изолована од буке и вибрација. Уобичајено су седишта постављена у две колоне са пролазом кроз средину кабине, а у свакој колони се налазе по два седишта у реду. Са обе стране трупа налазили су се правоугаони прозори са десне стране их је било седам до осам у зависности од типа (броја седишта) а са леве седам. Врата за улаз и излаз из авиона су се налазила у репу авиона са леве и десне стране већ према типу и намени авиона. Путничка варијанта је поред врата за улаз и излаз која су се налазила са десне стране авиона близу репа имала још четири излаза на трупу авиона за случај опасности и хитног напуштања авиона.

Варијанте авиона Ил-14[уреди | уреди извор]

Авион Иљушин Ил-14 се производио у две фабрике у СССР, затим у Источној Намачкој (ДДР) и у Чехословачкој фабрици авиона АВИА. Варијанта овог авиона намењеног електронском ратовању произведен је по лиценци у Пољској. Авион Иљушин Ил-14 је прављен за цивилни транспорт путника али исто тако и војни транспорт, стога је постојало 12 основних варијанти овог авиона:

  • Ил-14 - основни први производни тип авиона,
  • Ил-14П - путничка верзија са 18 места,
  • Ил-14ПС, С, СИ и СО - верзије авиона намењени за превоз важних особа,
  • Ил-14М - верзија авиона са 30 до 32 места,
  • Ил-14Т - транспортна (карго) верзија авиона,
  • Ил-14ТБ - верзија намењена за вучу једрилица,
  • Ил-14-30Д, ТД и Т-ТД - десантна верзија авиона,
  • Ил-14Г- теретна верзија авиона Ил-14М,
  • Ил-14ЛИК-1 и ЛИК-2 - авион лабораторија намењени испитивању,
  • Ил-14Патролни - авион намењен граничној служби за партолирање,
  • Ил-14ФКП и ФКМ - авион намењен аерофотографисању,
  • Ил-14Crate-C - авион по лиценци произведен у Пољској намењен електронском ратовању,

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Коришћење у свету[уреди | уреди извор]

Иљушин Ил-14 су произвођени и продавани и то углавном авио-компанијама у Совјетском Савезу и земљама Варшавског уговора као и земљама Азије и Африке и представљали су окосницу кратко и средње линијског ваздушног саобраћаја дуги низ година. Након искључивања ових авиона из путничког саобраћаја већина ових авиона је претворена у карго верзије за превоз терета. С обзиром на добре експлоатационе особине у зимским условима овај авион је коришћен за саобраћај у поларним крајевима. Због могућности да полети и слети са једним мотором као веома сигуран авион радо је коришћен за превоз важних личности. У свету је овај авион коришћен у готово 30 земаља.

Коришћење у Југославији[уреди | уреди извор]

Авион Иљушин Ил-14М ЈАТ-а на франкфуртском аеродрому}

Први авион Иљушин Ил-14П (ф.бр. 6341306) који је стигао у Југославију је био салонска верзија Иљушина 14 са десет ВИП седишта коју је совјетски председник Никита Сергејевич Хрушчов поклонио председнику Југославије Јосипу Брозу Титу 1956. године после нормализације односа две земље. Произведен је 26. априла 1956, а 3. јула исте године уведен је у ЈРВ под ев.бр. 7401, који је касније промењен у 71301. Тај авион је сачуван и налази се у Музеју ваздухопловства на аеродрому "Никола Тесла" у Београду. До пријема у Музеј 4. априла 1973. године укупно је имао 166 авио-полетања и 113 сати налета.[2]

Шест авиона Иљушин Ил-14П који су укључени у флоту ЈАТ-а, долетео је у Београд 28. јануара 1957. године. Ови авиони су били намењени проширењу флоте ЈАТ-а углавном на домаћим и селективно, међународним линијама. ЈАТ није изабрао ове авионе него су они набављени на основу договора између државно-привредних делегација Југославије и СССР у циљу уравнотежења робне размене између двеју земаља. У то време ЈАТ је већ користио авионе Конвер CV-340 (са 44 седишта) који су у односу на Иљушин Ил-14П(са 18 до 26 седишта), одликовали већом носивошћу, повећаном удобношћу путовања, повећаним долетом, био је опремљен модреним навигационим и радио уређајима и био је економичнији у експлоатацији у односу на њих. Но и поред тога ови авиони су у флоти ЈАТ-а летели скоро 6 година да би 1963. године били уступљени Југословенском ратном ваздухопловству, које је ове летилице укључило у своју транспортну јединицу.[3]

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Корисници авиона Ил-14 у свету

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Шавров, В. Б. (2002). История конструкций самолетов в СССР 1938 - 1950 гг. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03103-4. 
  2. ^ „Иљушин Ил-14” (на језику: (језик: српски)). УНВТС. Архивирано из оригинала 14. 10. 2019. г. Приступљено 14. 10. 2019. 
  3. ^ Јанић & Симишић 2007

Литература[уреди | уреди извор]

  • Шавров, В. Б. (2002). История конструкций самолетов в СССР 1938 - 1950 гг. (на језику: (језик: руски)). Москва: Машиностроение. ISBN 5-217-03103-4. 
  • Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy и Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875 - 1955. (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy (2005). Ilyushin Il-12 and IL-14 - Successors to the Li-2 (на језику: (језик: енглески)). Hinckley: Midland Publishing Ltd. ISBN 978-1-85780-223-8. 
  • de Agostini (1994). AIRCRAFT, die neue Enzyklopädie der Luftfahrt (на језику: (језик: немачки)). München-Karlsfeld: TOPIC Verlag GmbH. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • „IL-14” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 25. 10. 2010. 
  • „Иљушин Ил-14” (на језику: (језик: српски)). УНВТС. Приступљено 14. 10. 2019. 
  • „The Ilyushin Il-14” (на језику: (језик: енглески)). www.airliners.net. Приступљено 25. 10. 2010. 
  • „Die aera der Iljischin il-14” (на језику: (језик: немачки)). www.transportflieger.com. Приступљено 25. 10. 2010. [мртва веза]
  • „Ilyushin IL12/14” (на језику: (језик: енглески)). www.oldprops.ukhome.net. Приступљено 25. 10. 2010. 
  • „Ilyushin IL-14P c/n 7343408 on its final flight” (на језику: (језик: енглески)). www.ruudleeuw.com. Архивирано из оригинала 04. 01. 2018. г. Приступљено 25. 10. 2010.