Кленике

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Кленике
Osnovna škola „Bora Stanković” Klenike.jpeg
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ОпштинаБујановац
Становништво
 — 2011.268
Географске карактеристике
Координате42°23′14″ СГШ; 21°53′12″ ИГД / 42.387166° СГШ; 21.886666° ИГД / 42.387166; 21.886666Координате: 42°23′14″ СГШ; 21°53′12″ ИГД / 42.387166° СГШ; 21.886666° ИГД / 42.387166; 21.886666
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина547 м
Кленике на мапи Србије
Кленике
Кленике
Кленике на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број17524
Позивни број017
Регистарска ознакаBU

Кленике је насеље у Србији у општини Бујановац у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 268 становника (према попису из 1991. било је 209 становника).

Овде се налази Основна школа „Бора Станковић” Кленике.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Кленике живи 194 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,0 година (35,7 код мушкараца и 34,4 код жена). У насељу има 71 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,77.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 164
1953. 251
1961. 247
1971. 223
1981. 213
1991. 209 209
2002. 268 268
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
268 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља


Кленике[уреди | уреди извор]

По рукописима Томислава Петрушевића „Трагови прошлости” је мала насеобина смештена уѕ сливу река Спанчевачка, Бараљевачка и Дрежњaчка. Окружују га насеља: Куштица, Спанчевац, Старац, Бараљевац, Брњаре и Петка. Од времена је било место окупљања становника великог Кленичког краја и шире по разним основама. Кленике повезују путни правци: Ристовац-Кленике-Прохор Пчињски-Куманово, Кленике-Спанчевац-Прешево и Кленике-Трговиште.

Становништво[уреди | уреди извор]

У Кленике живе Срби. У времену Османлијског царства и касније живели су и Роми који имају и своја гробља на месту званом „Зелене ливаде”. Ово насење је одувек било предмет насељавања оних који су се бавили трговином, занатством, пољопривредом, идр. Некада су кроз Кленике пролазили каравани из правца Ристовца за Скопље и Солун, у намери да отуда донесу разну робу а нарочито: сол, шећер, боју, свилу, гас-петролеј, идр.

Историја[уреди | уреди извор]

Време турског ропства[уреди | уреди извор]

Кленике је у то време вило као Турска „Касаба”. Турци су поседовали „магазе” за убирање „данка” и „ханове”. Хан је био једна врста објекта који је служио за преноћиште путиника и каравана. Ту су одседали и „Хаџије”. Османлијска власт (државна, школска, војна, верска, идр.) била је вршена и на овим просторима. У народу овог краја остала су сећања да је турски кадија имао право да осуди некога ко је кривио због непоштовања власти. Српси народ је морао да похађа турску школу и учи језик упротивном морао је да плати. Берлинским конгресом Кленике са околином је припало Вранјском округу пошто је изузето од Велике европске Турске и припало "Малој Србији". Турци су бранили да жене посећују гробова покојника у суботу. Зато су оне морале да овај обичај спроводе у петак јер их Турци тада нису дирали посшто се петак рачунао као "турски светац". Подручје Куштице, Спанчевца,Кленика,Петке идр. места су били чифлуци. Познати су Мехмед Али Заин, Кадри Заин и Курдали Хамида Заимовић који су држали та господарска имања. О томе говоре и судски процеси пред Шеријатским судовима у Прешеву и Скопљу.

Време Другог светског рата[уреди | уреди извор]

У време другог светског рата бугарски окупатори су Кленике користили као центар у вршењу окупационе власти. У основној школи једно време била је стационирана бугарска „Војно полицијска чета” која је вршила терор и егзекуцију над становништвом (бугарски говор, забрана српског писма, говор на српском, исписивање текста на споменицима умрлих, ткр. забрањено је све што је било „српско”). Платежно средство је био бугарски лев уместо српског динара. Бугарски солдати су током 1994. године из Кленике убили: Величковић Аритона, Стошић Анту, Зећировић Алију, Зећировић Јемшу и Јањић Зафира Спиру. Егзекуцију су извршили у селу Дрежњица код сеоске чесме.

Време после Другог светског рата[уреди | уреди извор]

После ослобођења земље и Кленике је почело да се опоравља од пустоши коју је оставио окупатор. Током 1948. године уз помоћ државе изграђен је задружни дом који ће надање служити за спортске идр. активности. Формиран је месни народни одбор где су грађани остваривали своја права и то су прве клице народне власти. Отворена је станица народне милиције и матична служба. Међу првим матичарима био је Михајловић Тројан. Постојала је и пошта, међу првим управником био је Јовић Жика из села Трејак. У међувремену је отворена амбуланта и ветеринарска станица. Нешто касније формирана је земљорадничка задруга „Полет”, која се бавила трговином. Имала је своје продавнице у Спанченву, Бараљевцу, Кленикама, Брњару, Клиновцу и Кршевици. Као платежно средство грађани су добијали једву врсту вредносног папира „Тачкице” које су коришћење за куповину робе. Отворена је и осмогодишња школа, а међу првим директорима био је Стошић Ратко. Негде до 1955. године ђаци су после завршеног осмог разреда полагали завршни испит ткз. „Нижи течени испит” и добијали сведочанство. У знак захвалности погинулим у рату мештани Кленике су подигли споменик који се налази код дома културе.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Кленике је за становнике овог подручја важило за једну „малу” варошицу. Сваког петка се одржава пијац (продају се намирнице и друга роба за потребе грађана коју сељаци излажу), у једном делу постоји сточна пијаца. Пијачни дан је посебно коришћен за упознавање малдих, посебно будућих супружника. У том послу је посредовао „Наодаџија” а од познатих био је извесни Спаса из села Јастребац. Ту су долазили младићи и девојке који су имали намеру за женидбу односно да се удају. Тај први сусрет огледао се и у првом виђењу да би се добила одлука да се један другоме „допадају”. Наравно то је чињено у присуству родитеља. Надаље момак и девојка дају пристанак да се један другоме свиђају а потом се између једне и друге породице чине договори (веридба, свадба, весеља и све друго).

Кленике са околином данас[уреди | уреди извор]

ПОдручје Кленике или како се у последње време помиње Прохорово обухвата 20 села. Ради се о великом пространству веома важно из безбедносних разлога јер се граничи са Северном Македонијом. Последњих деценија овај крај доживео је катастрофално исељавање, углавном мушке популације а потом и целих породица. Главни узроци нпуштање својих огњишта, сиромаштво, незапосленост, потреба за школовањем идр. Села према Северној Македонији су остала потпуно без жителја: Јабланица, Воганце, Старац,Сејаце, Буштрење и Русце. Исту судбину доживљавају и насеља: Бараљевац,Претина, Спанчевац, Узово, Севрат, Лукарце, Куштице и Трејак. Кленике је у прошлости важило за варошицу. Пијачан дан је по броју присутних посетилаца личило на вашар. Сада су на све то остало само сећања. Пијаца се и даље одвија на улици. Људи излажу и нуде своје производе купцима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]