Когнитивна психологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Когнитивна психологија је грана психологије посвећена изучавању људског сазнања, а нарочито његовог утицаја на учење и понашање.[1] Савремена когнитивна теорија следи два широка приступа: развојни приступ Пијажеа, који се бави конструкцијом менталних модела и приступ обраде информација, који посматра људски ум као аналоган софистицираном рачунарском систему.

Историја[уреди | уреди извор]

Филозофски, промишљања људског ума и његових процеса постоје од времена старих Грка. Године 387. пне, познато је да је Платон сугерисао да је мозак седиште менталних процеса.[2] Године 1637, Рене Декарт је изјавио да се људи рађају са урођеним идејама и разрадио је идеју дуализма ума и тела, која је постала позната као дуализам супстанције (у основи идеја да су ум и тело две одвојене супстанце).[3] Од тог времена, током 19. века водиле су се велике расправе о томе да ли је људска мисао била искључиво искуствена (емпиризам), или је укључивала урођено знање (рационализам). Неки од учесника у ову расправу су били Џорџ Беркли и Џон Лок на страни емпиризма, а Имануел Кант на страни нативизма.[4]

Са наставком филозофске расправе, средина до краја 19. века била је критично време за развој психологије као научне дисциплине. Два открића која ће касније играти значајну улогу у когнитивној психологији су откриће Пола Брока да постоје подручја мозга која су великој мери одговорна за производњу језика,[3] и Карл Верниково откриће подручја за које се сматра да је углавном одговорно за разумевање језика.[5] Обе области су накнадно формално назване по својим проналазачима, а поремећаји у производњи или разумевању језика појединца услед трауме или малформација у тим областима постали су уобичајено познати као Брокова афазија и Верникова афазија.

Од 1920-их до 1950-их, главни приступ психологији био је бихевиоризам. У почетку су његови присталице посматрале менталне догађаје као што су мисли, идеје, пажња и свест као неприметне, дакле изван сфере науке о психологији. Један од пионира когнитивне психологије, који је радио изван конвенционалних граница бихевиоризма (интелектуалних и географских), био је Жан Пијаже. Од 1926. до 1950-их и до 1980-их он је проучавао мисли, језик и интелигенцију деце и одраслих.[6]

Средином 20. века појавила су се три главна утицаја која ће надахнути и обликовати когнитивну психологију као формалну школу мишљења:

  • Развојем нове технологије ратовања током Другог светског рата исткла се потреба за већим разумевањем људских перформанси. Проблеми попут тога како најбоље обучити војнике за употребу нове технологије и како се бавити питањима пажње док су под присилом, постали подручја која су важна за војно особље. Бихевиоризам је пружио мало или нимало увида у ове ствари. Дело Доналда Броадбента је интегрисало концепте из истраживања људских перформанси и недавно развијене теорије информација, и тиме створило могућности нових приступа у овој области.[4]
  • Развој информатике довео би до повлачења паралела између људске мисли и рачунарске функционалности рачунара, отварајући потпуно нова подручја психолошке мисли. Ален Њувел и Херберт Симон провели су године развијајући концепт вештачке интелигенције (AI), а касније су радили са когнитивним психолозима на импликацијама вештачке инетлигенције. То је подстакло концептуализацију менталних функција обликованих на начин на који су рачунари руковали стварима као што су складиштење и проналажење меморије,[4] а отворило је важан увод у когнитивизам.
  • Критика бихевиоризма и општије емпиризма Ноама Чомског из 1959. године[7] покренула је оно што ће постати познато као „когнитивна револуција“. Унутар психологије, у критици бихевиоризма, Ј.С. Брунер, Ј.Ј. Гуднов & Г.А. Остин написали су „студију размишљања” 1956. године. Г.А. Милер, Е. Галантер и К. Прибрам су написали своје чувене „Планове и структуру понашања” 1960. године. Исте године Брунер и Милер су основали Харвардски центар за когнитивне студије, који је институционализовао револуцију и покренуо поље когнитивних наука.
  • Формално признавање поља подразумевало је успостављање истраживачких институција попут Центра за обраду људских података Џорџа Мандлера 1964. Мандлер је описао порекло когнитивне психологије у чланку из 2002. године у часопису Журнал историје бехавиоралних наука.[8]

Улрик Најсер је увео појам „когнитивна психологија“ у уобичајену употребу својом књигом Когнитивна психологија, објављеном 1967. године.[9] [10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „American Psychological Association (2013). Glossary of psychological terms”. Apa.org. Приступљено 2014-08-13. 
  2. ^ „Mangels, J. History of neuroscience”. Columbia.edu. Приступљено 2014-08-13. 
  3. ^ а б Malone, J.C. (2009). Psychology: Pythagoras to Present. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. (a pp. 143, b pp. 293, c pp. 491)
  4. ^ а б в Anderson, J.R. (2010). Cognitive Psychology and Its Implications. New York, NY: Worth Publishers.
  5. ^ Eysenck, M.W. (1990). Cognitive Psychology: An International Review. West Sussex, England: John Wiley & Sons, Ltd. (pp. 111)
  6. ^ Smith, L. (2000). About Piaget. Retrieved from http://piaget.org/aboutPiaget.html Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2019)
  7. ^ Chomsky, N. A. (1959), A Review of Skinner's Verbal Behavior
  8. ^ Mandler, G. (2002). Origins of the cognitive (r)evolution. Journal of the History of the Behavioral Sciences, 38, 339–353.
  9. ^ Neisser, U. (1967). Cognitive Psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Neisser's definition on page 4.
  10. ^ „Remembering the Father of Cognitive Psychology”. APS Observer (на језику: енглески). 25 (5). 2012-04-27. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]