Кокосов рат
| Кокосов рат | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 | |||||
| |||||
Кокосов рат био је кратак сукоб између војника Папуе Нове Гвинеје и побуњеника на острву Еспириту Санто непосредно пре и након осамостаљења Републике Вануату 30. јула 1980. године.
Позадина[уреди | уреди извор]
Прије независности Вануатуа, острва су била позната као Нови Хебриди. Нови Хебриди били су уређени кондоминијум Француске и Уједињеног Краљевства. Године 1980. Француска и Велика Британија сложили су се да се Вануатуу одобри независност 30. јула 1980. године.
Почетаком јун 1980, Џими Стивенс, вођа покрета Нагријамел, повео је устанак против колонијалних службеника и планова за независност.[1][2][3] Устанак је трајао око 12 недеља. Побуњеници су блокирали аеродром Санто-Пекоа, уништена су два моста, те је проглашена независност острва Еспирита Санта као „Државе Вемерана“. Стивенс је подржан од стране земљопоседника француског говорног подручја и закладе Феникс, а Америчка пословна заклада подржала је оснивање слободног порезног уточишта.
Сукоб[уреди | уреди извор]
Дана 8. јун 1980. влада Нових Хебрида затражила је од Велике Британије и Француске слање војника за сламање побуне на острву Еспириту Санто, али се ниједна држава није одазвала на позив. Како се Дан независности приближавао, новоизабрани премијер Волтер Лини,[4][5] послао је позив у Папуа Нову Гвинеју да пошаље своје војнике и интервенише.[6] Како су војници Папуе Нове Гвинеје почели да долазе на Еспириту Санто, страни су медији догађаје назвали „Кокосов рат“.
Међутим, „рат“ је био кратак и неконвенционалан, становници Еспириту Санта генерално су поздравили долазак војника Папуе Нове Гвинеје као пријатеље Меланежане. Стивенсови су следбеници били наоружани само луковима, стрелама, каменјем. Било је неколико жртава, а рат је дошао до наглог краја. Када су на Стивенсова кола војници отворили ватру убили су Стивенсовог сина. Убрзо након тога, Џими Стивенс се предао, наводећи да он никада није имао намеру да науди било коме.[7]
На суђењу Стивенсу откривена је повезаност између закладе Феникс и Нагријамел покрета. Такође је откривено да је француска влада тајно подржавала Стивенса у његовим настојањима. Стивенс је осуђен [1] на 14 година затвора, а остао је у затвору до 1991. године.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б „South Pacific Rebel Seized”. The New York Times via REUTERS. 14. 9. 1982. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ „Pacific Islands in Election Battle”. The New York Times. 1. 12. 1983. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ William Borders (12. 6. 1980). „British Answering New Hebrides Call; Company of Marines Being Sent 'to Provide Stability' French Antiriot Police Arrive Threat to Independence One Killed on 2d Island 55 French Riot Police Land”. The New York Times. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Nossiter, Bernard D. (9. 12. 1981). „Vanuatu, New Pacific Nation, Moving Toward Seat at U.N.”. The New York Times. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ MICHAEL T. KAUFMAN (23. 2. 1999). „Walter Lini, 57, Clergyman Who Led Nation of Vanuatu”. The New York Times. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Graeme Dobell (26. 6. 2003). „Alexander Downer announces moves toward a new foreign policy -- Transcript”. PM. Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ „New Hebrides Rebel Urges Peace; Willing to Fight British and French One British Officer Injured”. The New York Times. 9. 6. 1980. Приступљено 29. 4. 2013.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Вануату: Историја: Независност Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2011)