Комунистичка партија Грчке

С Википедије, слободне енциклопедије
Комунистичка партија Грчке
Κομμουνιστικό Κόμμα Ελλάδας
Kommounistikó Kómma Elládas
ПредседникДимитрис Куцумбас
Основана17. новембра 1918.
СедиштеАтина
 Грчка
НовинеРизоспастис
Млади огранакКомунистичка омладина Грчке
ИдеологијаКомунизам[1]
Марксизам-лењинизам[1]
Евроскептицизам[2][3][4]
Политичка позицијаЛевица[5][6] до крајња левица[7][8][9][10][11]
Међународно чланствоКоминтерна (1920—1943)
Међународна конференција комунистичких и радничких партија
Бојецрвена
Хеленски парламент
15 / 300
Европски парламент
2 / 21
Регионални саветници
48 / 703
Градоначелници
1 / 332
Застава странке
Веб-сајт
kke.gr

Комунистичка партија Грчке (грч. Κομμουνιστικό Κόμμα Ελλάδας, KKE) је политичка партија која делује на политичкој сцени Грчке.

Историјат[уреди | уреди извор]

Зграда у којој је 1918. основана КП Грчке

Комунистичка партија Грчке основана је 17. новембра (4. новембра, по Јулијанском календару) 1918. године, под именом Социјалистичка радничка партија Грчке. Партију је основао Аврам Бенароја, јеврејски учитељ и вођа Социјалистичке радничке федерације у Солуну. Партију је водио петерочлани Централни комитет.

На Другом конгресу априла 1920, чланови партије одлучили су ступити у чланство Коминтерне, па су партији променили име у Социјалистичка радничка партија Грчке-комунистичка. На Трећем ванредном конгресу новембра 1924, партија је коначно преименована у Комунистичку партију Грчке.

Током 1920-их и 1930-их, КП Грчке је подупирала став Коминтерне да се север Грчке треба припојити уједињеној Македонској држави.[12] Године 1945, КПГ је напустила ово стајалиште, али након избијања грађанског рата, партија се због великог броја Македонаца у редовима ЕЛАС-а залагала за заједничку државу у којој би Грци и Македонци били равноправни народи.[13]

Међуратно раздобље[уреди | уреди извор]

КП Грчке противила се рату између Грчке и Турске (1919—1922), држећи га империјалистичким. Партија је у међунатном раздобљу играла велику улогу у организовању штрајкова, антиратних демонстрација и оснивању синдиката.[14][15] Као одговор на Стаљинову антифашистичку политику формирања Народних фронтова, КПГ је такође формирала Народни фронт у Грчкој.

Профашистички диктатор Јоанис Метаксас забранио је легално деловање КП Грчке 1936. године. Многи чланови КПГ су били ухапшени и служили робију на изолованим егејским острвима. У време Шпанског грађанског рата, око 440 Грка борило се у Интернационалним бригадама.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

До 1940. године, Метаксасова диктатура увелико је ослабила партију. До октобра, око 2.000 чланова партије служило је робију. Велики број затворених комуниста био је стрељан као одговор на партизански рат ЕЛАС-а од 1941. до 1944. године. У међувремену су нацисти заробили Никоса Захаријадиса, секретара КПГ, и затворили га у логор Дахау. Дана 6. априла 1941, немачке снаге су напале Грчку и 27. априла ушле у Атину. На дан напада Немачке на Совјетски Савез 1941, КПГ је позвала народ у оружану борбу против окупатора. Након пада Крита, грчка влада је побегла у Египат. Велик број официра из Грчке војске тада се придружио грчким партизанима у борби против фашизма.[16][17]

Дана 27. новембра 1941, грчки комунисти су са још пет левичарских партија основали Народноослободилачки фронт (ЕАМ) у Атини. Дана 16. фебруара 1942, основана је и Грчка народноослободилачка војска (ЕЛАС). До 1943, ЕЛАС је бројао око 50.000 бораца. До краја рата у 1944, КП Грчке имала је око 200.000 чланова. Захаријадис је пуштен из логора Дахау 1945, након чега је поново постао секретар КПГ.

Грчки грађански рат[уреди | уреди извор]

Лого Демократске армије Грчке

Након краја немачке окупације Грчке 1944, почели су да се дешавају инциденти између грчке владе и британских савезника на једној, и ЕАМ-а на другој страни. Десничарске организације, подстицане грчком владом, организовале су убиства и прогоне грчких комуниста, силовали између 200 и 500 њихових жена и палиле им куће.[18] Веће групе комуниста су због тога поново побегли у планине и организовали напад на полицијске станице. До средине 1946, КП грчке напустила је неутралан став и придружила се борцима ЕЛАС-а. Дана 26. октобра 1946, борци КПГ напали су полицијску станицу Литохороу и након тога основали Демократску армију Грчке. Армију су помагале СССР, НР Бугарска, ФНР Југославија и НР Албанија.

Децембра 1947, КПГ и њени савезници основали су Прелазну демократску владу, чији је вођа био Маркос Вафијадис. Након овога, КПГ је у Грчкој званично постала илегална партија. Дана 27. августа 1949. године, грађански рат је завршио.

Послератно раздобље[уреди | уреди извор]

После грађанског рата 1949, КП Грчке била је забрањена, а већина њених вођа напустили су Грчку. Велик број комуниста био је прогањан или ухапшен. Истакнутији комунисти били су смакнути. Године 1955, било је 4.498 политичких затвореника, а 1962. њих 1.359.[19]

Дана 21. априла 1967, скупина високих официра извршила је државни удар у Грчкој под изговором да заштити државу од „комунистичке претње“. Тиме је успостављен тзв. Режим пуковника, под којим је било забрањено деловање свих политичких странака. После инвазије Варшавског пакта на Чехословачку 1968, један део комуниста се отцепио из КПГ и основао партију под именом Комунистичка партија Грчке (унутрашња). Упркос томе, КПГ је наставила да илегално делује током владавине Режима пуковника.

Након пада официрске диктаутре 1974. године, премијер Константин Караманлис допустио је легално деловање Комунистичкој партији Грчке.[20] На изборима одржаним 1974, КПГ је у колаицији са КПГ (унутрашња) и ЕДА-ом освојила 3,36% гласова. Године 1988, КПГ је са Грчком левицом и осталих неколико левих партија формирала коалицију, која је на изборима 1989. освојила 13,1% гласова. Године 1991, КПГ се повукла из коалиције.

КП Грчке до данданас игра значајну улогу у подупирању организованог радничког покрета у држави. Од свог Осамнаестог конгреса одржаног 2009. године, партија је одлучила потребним да свој марксистичко-лењинистички програм прилагоди 21. веку. КПГ има посланике у Грчком парлеманту, на локалном нивоу и у Европском парламенту.

Лидери партије[уреди | уреди извор]

Митинг КП Грчке 2008. године

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Nordsieck, Wolfram (2019). „Greece”. Parties and Elections in Europe. 
  2. ^ Svarrer, Luna (4. 12. 2016). „From sweet to sour: Euroscepticism in Greece”. Medium. AthensLive. Приступљено 9. 12. 2019. 
  3. ^ Vasilopoulou, S. (2018). The party politics of Euroscepticism in times of crisis: The case of Greece. Politics, 38(3), 311–326. https://doi.org/10.1177/0263395718770599
  4. ^ „Statement of the Central Committee of the KKE on the stance of the KKE in the EU parliament”. 
  5. ^ Βερναρδάκης, Χριστόφορος (2011). Πολιτικά κόμματα, εκλογές και κομματικό σύστημα. Αθήνα: Σαββάλας. стр. 179. ISBN 978-960-445-737-3. 
  6. ^ Dunphy, Richard (2004). Contesting capitalism? Left parties and European integration. Manchester University Press. стр. 103. 
  7. ^ Nicolò Conti (4. 12. 2013). Party Attitudes Towards the EU in the Member States: Parties for Europe, Parties Against Europe. Routledge. стр. 155. ISBN 978-1-317-93656-5. 
  8. ^ Bart van der Steen (1. 9. 2014). The City Is Ours: Squatting and Autonomous Movements in Europe from the 1970s to the Present. PM Press. стр. 75. ISBN 978-1-60486-683-4. [мртва веза]
  9. ^ David Sanders; Pedro Magalhaes; Gabor Toka (26. 7. 2012). Citizens and the European Polity: Mass Attitudes Towards the European and National Polities. Oxford: Oxford University Press. стр. 86. ISBN 978-0-19-960233-9. 
  10. ^ http://library.fes.de/pdf-files/id/ipa/05818.pdf
  11. ^ „[Focus] Far-left set for big gains in European Parliament elections”. Приступљено 9. 9. 2017. 
  12. ^ Richard Clogg, A Concise History of Greece, Cambridge University Press. 1992. pp. 106, 141.
  13. ^ KKE, Πέντε Χρόνια Αγώνες 1931-1936, Athens, 2nd ed., 1946.
  14. ^ Δοκίμιο Ιστορίας του ΚΚΕ-Study on the history of CPG
  15. ^ KKE, Επίσημα Κείμενα, τ1,τ2- CPG, Official Documents v1,v2
  16. ^ Εφημερίδα "Ριζοσπάστης" - "Rizospastis" newspaper : ΠΟΛΙΤΙΚΗ Архивирано на сајту Wayback Machine (15. фебруар 2012), Приступљено 9. 4. 2013.
  17. ^ Εφημερίδα "Ριζοσπάστης" - "Rizospastis" newspaper : ΕΡΓΑΤΙΚΑ Архивирано на сајту Wayback Machine (15. фебруар 2012), Приступљено 9. 4. 2013.
  18. ^ „To Pontiki, Civil War: 60 Years Later.”. Архивирано из оригинала 04. 10. 2011. г. Приступљено 09. 12. 2011. 
  19. ^ Polymeris Voglis, Becoming a Subject: Political Prisoners During the Greek Civil War, Berghahn Books. 2002. pp. 223
  20. ^ Philip Carabott and Thanasis D. Sfikas (eds.), The Greek Civil War, Ashgate, 2004. pp. 266.

Види још[уреди | уреди извор]

Комунистичка партија Грчке на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комунистичка_партија_Грчке&oldid=26902795”