Ксенија Петровић Његош

С Википедије, слободне енциклопедије
Ксенија Петровић Његош, црногорска кнегиња
принцеза Ксенија од Црне Горе
Лични подаци
Пуно имеКсенија Петровић Његош
Датум рођења(1881-04-22)22. април 1881.
Место рођењаЦетиње, Књажевина Црна Гора
Датум смрти10. март 1960.(1960-03-10) (78 год.)
Место смртиПариз, Француска
Породица
Супружникнема
Потомствонема
РодитељиНикола I Петровић
Милена Вукотић
ДинастијаПетровић Његош
Потпис
Kнегиња Ксенија са породицом, у изгнанству
први ред, седе: краљ Никола и краљица Милена
други ред, стоје, слева надесно: принцеза Вјера, принцеза Ксенија, принцеза Милица, жена књаза Данила, Лазар Мијушковић, председник Савета, и принц Данило, у Лиону (Француска) 1916. године

Ксенија Петровић Његош (Цетиње, 22. април 1881. — Париз, 10. март 1960) била је црногорска кнегиња, ћерка краља Николе Петровића Његоша и Милене Петровић. Била је њихово десето дете и осма кћи. Није била удата, нити је иза себе оставила потомке.[1] Остала је упамћена и као прва жена на Балкану која је возила аутомобил, али и прва принцеза која се бавила фотографијом.[2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Kнегиња Ксенија Петровић Његош рођена је на Цетињу, као осма ћерка и десето од дванаесторо деце црногорског краља Николе и краљице Милене. Кумовао јој је у то време тек крунисани руски цар Александар III. Међутим, то кумство јој није дало привилегију да се, као старије сестре, школује у институту у Смољном. Наиме, баш у то време десио се један инцидент са принцезом Јеленом на руском двору. На једном балу 1890. због ње су се сукобили Карл Манерхајм, будући фински премијер и Арсен Карађорђевић, брат кнеза Петра Карађорђевића и девер најстарије Јеленине сестре Зорке. Посвађали су се око плеса са принцезом Јеленом, што се окончано двобојем у којем је Финац био тешко рањен. Јелену су од тада почели попреко гледати чак и у руској царској кући и она је ускоро морала да напусти Петроград и вратити се на Цетиње.[4] Због тога је одлучено да, уместо у Русији, Ксенија и најмлађа Вјера наставе образовање на Цетињу. Савременици су Ксенију доживљавали као изузетно образовану, достојанствену, принципијелну, карактерну и одважну особу.[1] Она сама користила је сваку прилику да отпутује у иностранство да би усавршавала језике.[5]

Просци[уреди | уреди извор]

Принцеза Ксенија се, упркос лепоти и великом броју удварача, никада није удала. Било је то помало чудно, посебно за то време, а и због чињенице да се црногорска династија, управо захваљујући ћеркама, ородила са многим краљевским породицама Европе: принцеза Зорка је била супруга краља Петра Првог Карађорђевића, принцеза Јелена је удајом за Виториа Емануела III Савојског постала италијанска краљица, принцеза Милица и принцеза Анастасија биле су удате за руске велике кнежеве Петра и Николаја Николајевича Романова, а принцеза Ана за кнеза Франца Јосифа од Батенберга, брата бугарског кнеза Александра I Батенберга.

Према новинским и другим изворима из тог времена, за брак са принцезом Ксенијом били су заинтересовани многи угледни краљевићи тог доба, међу којима су били српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и Андреј и бугарски кнез Фердинанд. Од девет ћерки, краљ Никола није успео добро да уда само Вјеру, а принцеза Ксенија је својом вољом остала неудата. Приче о вечитој удавачи, принцези Ксенији од Црне Горе, чуле су се у целој тадашњој Европи, али историјски извори наводе да за особу њеног карактера и духовне снаге такав избор није био нимало чудан.[1]

Ратне године[уреди | уреди извор]

Дворац краља Николе на Цетињу
Соба једне од принцеза на Двору

Током ратне 1915, како се може закључити из њених писама, принцеза Ксенија једно време није боравила у Црној Гори али је, како се у једном од њих наводи, после Ускрса те године намеравала да се врати на Цетиње и вратила се.[6] Током ратних година она обавља послова техничке природе, неопходних Двору,[6] као и послове хуманитарног карактера, попут одабира одеће која је у виду помоћи стизала из Америке.[7] Она води бригу о трошковима, организује израду пољских кревета, набавља платно... Како се из писама види, кревети су вероватно били потребни за смештај избеглица из Босне и Херцеговине.[8] За избјеглице из Босне и Херцеговине, у циљу обезбеђивања неопходних средстава, она планира организовање лутрије уз помоћ виђенијих жена на Цетињу.[9]

Живот у изгнанству[уреди | уреди извор]

Принцеза Ксенија је 19. јануара 1916. године са породицом отишла у егзил и никада се више, током живота, није вратила у Црну Гору. Породица Петровић Његош избегла је из Црне Горе у Бриндизи у Италији.[6] Краљ Никола је из Италије отпутовао за Француску, у Лион, а затим га је француска влада преселила у Бордо. У мају је прешао у париско предграђе Неји на Сени,[10]. Ксенија је остала уз оца све до његове смрти, 2. марта 1921. године. У то доба била је његова десна рука, главни политички саветник, најсавеснији секретар и стуб црногорске монархије у егзилу. Оно што је било карактеристично за њу био је огроман патриотизам и учешће у унутрашњој и спољној политици државе, што се не може рећи за осталу децу краља Николе, посебно синове који нису имали таленат, а ни вољу да се баве тим послом. Краљу је било изузетно стало до Ксенијиног мишљења, толико да јој је често препуштао доношење важних државних одлука,[7] о чему можда довољно говори и податак да ју је звао „Велика”.[1]

У озбиљној и тешкој ратној атмосфери, поред војних, државних, дипломатских и других важних послова, Ксенија је Двору обављала и дневне техничке послове, занемарујући свој положај принцезе ради опште користи.[11]

Послератни период[уреди | уреди извор]

Принцеза Ксенија (сасвим лево) са родитељима и сестром Вјером у Нејиу на Сени

По завршетку рата принцеза Ксенија била је ангажована у многим хуманитарним црногорским друштвима, која су се тада оснивала у Француској. На различите начине помагала је Црној Гори, заробљеним војним лицима, избеглицама, женама и деци. Ни у једном од ових друштава њена улога није била само почасна, већ саветодавна и организациона. Била је свесрдно ангажована на прибављању, одабиру и паковању бројне и разноврсне робе, намирница и одеће.[11]

Обзиром на ситуацију у којој је краљ Никола свргнут с власти, Ксенијино материјално стање бивало је све лошије. После смрти родитеља са сестром Вјером је, како би обезбедиле егзистенцију, једно кратко време обављала и дактилографске послове у једној фабрици.[11]

Временом је Ксенија остала скоро сама, после смрти свих чланова породице. Једино ју је надживела сестра Ана, која је живела у Швајцарској и умрла 1971.[а] Повремено је продавала или залагала своју скромну преосталу покретну или непокретну имовину, у покушајима да савлада непоправљиве финансијске проблеме. Делимичну надокнаду, у форми ренте, примала је од Краљевине Југославије, али јој је то нова власт после 1945. године укинула. Упорно се борила за свој правно утемељен статус члана црногорске династије, никада не прихватајући понуђене износе у форми помоћи.[б][8]

О ренти и правном и праведном третирању њеног статуса као члана црногорске династије Петровић Његош преговарала је и са властима СФРЈ, али је и даље одбијала новац у виду помоћи, упркос лошем финансијском стању.[в][12]

Старост и смрт[уреди | уреди извор]

До краја живота принципијелно се залагала за свој статус, без обзира што јој је компромисно прихватање појединачних нуђених решења могло поправити животне услове, који су били ванредно тешки.[12] Умрла је 10. марта 1960. године у Паризу, у 78. години.[13] Сахрањена је у Руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева.[1] Њени земни остаци, заједно са земним остацима црногорског владарског пара и принцезе Вјере, пренети су у Црну Гору 1. октобра 1989. године сахрањени у Дворској капели на Ћипуру.[14]

Мајстор фотографије и возач[уреди | уреди извор]

Сребрни појас принцезе Ксеније Петровић Његош. Претходно део Музеја Јоце Вујића, данас у Удружењу „Адлигат" у Београду.

Принцеза Ксенија стала је упамћена и као прва жена на Балкану која је возила аутомобил, али и прва принцеза која се бавила фотографијом. Фотографије које су остале иза ње представљају драгоцено сведочанство о Црној Гори с почетка 20. века и осликавају живот и трагедију ње и њене породице и државе Црне Горе.

Фотоапарат је увек носила са собом и тако бележила драматичне историјске тренутке времена у коме је живела. Фотографисала је портрете породице, свакодневни живот људи, пејзаже... Често је фотографисала оца, чак и у најинтимнијим тренуцима. Била је и чланица Бечкога друштва за фотографију.

Упамћена је и као прва жена возач не само у Црној Гори, већ и на Балкану. Возила је аутомобил марке фиат 1100 који је на поклон добила од сестре Јелене.[13]

Почасти[уреди | уреди извор]

Године 1994. црногорска позоришна редитељка Радмиле Војводић, у копродукцији Краљевског позоришта Зетски дом поставила је на сцену позоришну представу „Принцеза Ксенија од Црне Горе”.[15][16] Представа је премијерно изведена 10. фебруара 1994. године на Цетињу, а 5. октобра 1997. у Подгорици. Принцезу Ксенију у млађим годинама играла је црногорска глумица Варја Ђукић, а у старости Мира Ступица.[17]

Акценат у представи стављен је на патњу породице Петровић Његош у изгнанству, а посебно на оно што је Ксенија осећала, мислила и радила у таквој ситуацији.[15]

На Цетињу јој је 9. новембра 2022. подигнут споменик.[18]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Никола I Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ксенија Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Милена Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди | уреди извор]

Крунисање краља Николе - краљ Никола са супругом, синовима, ћеркама, унуцима, зетовима и снајом (28. август 1910)
задњи ред, стоје: Петар Николајевич (супруг принцезе Милице), Франц Јосиф од Батенберга (супруг принцезе Ане), принцеза Вјера, принцеза Ксенија, престолонаследник Данило, принц Мирко, принц Петар.
средњи ред, седе: Милица (Јута од Мекленбурга, супруга престолонаследника Данила), принцеза Ана, принцеза Јелена, краљица Милена, краљ Никола, принцеза Милица, италијански краљ Виторио Емануеле III Савојски, принцеза Наталија (супруга принца Мирка)
предњи ред, седе: принцеза Јелена од Србије, Марина Петровна (ћерка Милице и Петра Николајевича), принц Александар од Србије

Родитељи[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти
Никола I Петровић Његош
19. октобар 1841. 2. март 1921.
Милена Петровић Његош
4. мај 1847. 16. март 1923.

Браћа[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Принц Данило
29. јун 1871. 24. септембар 1939. Јута од Мекленбурга
Принц Мирко
17. април 1879. 2. март 1918. Наталија Константиновић, брак разведен
Принц Петар
10. октобар 1889. 7. мај 1932. Виолета Вегнер

Сестре[уреди | уреди извор]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Кнегиња Зорка
23. децембар 1864. 16. март 1890. краљ Петар I
Велика кнегиња Милица
26. јул 1866. 5. септембар 1951. Велики кнез Петар Николајевич
Велика кнегиња Анастасија
4. јануар 1868. 15. новембар 1935. Георг фон Лојхтенберг; Велики кнез Николај Николајевич
Принцеза Марија 29. март 1869. 7. мај 1885. звана Марица, умрла у младости
Краљица Јелена
8. јануар 1873. 28. новембар 1952. Краљ Виторио Емануеле III
Принцеза Ана
18. август 1874. 22. април 1971. Франц Јозеф од Батенберга
Принцеза Софија 2. мај 1876. 14. јун 1876. умрла у детињству
Принцеза Вјера 22. фебруар 1887. 31. октобар 1927. није се удавала

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Принц Мирко умро је 1918, краљ Никола 1921, краљица Милена 1923, сестра Вјера 1927, најмлађи брат Петар 1932, сестра Анастасија 1935, брат престолонаследник Данило 1939, сестра Јелена, италијанска краљица 1947. и сестра Милица 1951)
  2. ^ Када је 1927. било одлучено да јој се исплаћује 2000 швајцарских франака месечно, а од 1929. ова сума повећана на 3000, није прихватила да се ово сматра дугорочном исплатом надокнаде за одузету јој имовину у Црној Гори. Поједине личне предмете Петровића италијанска краљица Јелена успела је делимично да повратити преко свог курира који је долазио на Цетиње.
  3. ^ Њено финансијско стање 1955. године било је следеће: поседовала је вилу у Антибу, вредности око 7-8 милиона франака, на коју је хипотека била преко 2,5 милиона,а први рок исплате у јулу 1956. године. Приватни дуг био је 300 хиљада франака, дуг снабдевачима 100 хиљада франака, а залог за заложену робу 300 хиљада франака.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Radinović, Marija. „Ksenija Petrović Njegoš: Velika crnogorska princeza koja je IZGORJELA ZA DOMOVINOM”. Kolektiv. Архивирано из оригинала 23. 01. 2019. г. Приступљено 22. 1. 2019. 
  2. ^ „Ксенија Петровић, тужна принцеза”. Краљевина. Приступљено 22. 1. 2019. 
  3. ^ „СРПКИЊА МЕЂУ ПРВИМ ЖЕНАМА ВОЗАЧИМА: Једина принцеза "шофер"”. Нпортал. 8. 11. 2022. Приступљено 14. 11. 2022. 
  4. ^ Simonović, B. (26. 12. 2017). „Jelena, kraljica milosrđa”. vesti-online. Приступљено 31. 3. 2020. 
  5. ^ Vičević 2012, стр. 232.
  6. ^ а б в Vičević 2012, стр. 226.
  7. ^ а б Vičević 2012, стр. 227.
  8. ^ а б Vičević 2012, стр. 229.
  9. ^ Vičević 2012, стр. 240.
  10. ^ Mitrović 2007, стр. 162.
  11. ^ а б в Vičević 2012, стр. 228.
  12. ^ а б Vičević 2012, стр. 230.
  13. ^ а б Kapičić, Anđa (11. 4. 2019). „Ksenija Petrović Njegoš majstor fotografije i prva žena vozač na Balkanu”. Cafe del Montenegro. Приступљено 31. 3. 2020. 
  14. ^ „MUZEJ KRALJA NIKOLE”. Zvanična prezentacija. Narodni muzej Crne Gore. Архивирано из оригинала 02. 02. 2018. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  15. ^ а б Vojvodić, Radmila (1994). Princeza Ksenija od Crne Gore (1). Cetinje. Приступљено 31. 3. 2020. 
  16. ^ Vojvodić, Radmila (1994). Princeza Ksenija od Crne Gore (2). Cetinje. Приступљено 31. 3. 2020. 
  17. ^ „PRINCEZA KSENIJA OD CRNE GORE”. Zvanična prezentacija. Crnogorsko narodno pozorište. Приступљено 31. 3. 2020. 
  18. ^ С., М. (9. 11. 2022). „СИМБОЛ НЕПОКОРНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ: У Цетињу откривен споменик принцези Ксенији Петровић”. Вечерње новости. Приступљено 14. 11. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ксенија Петровић Његош на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ксенија_Петровић_Његош&oldid=25917081”