Лаза Костић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лаза Костић
Laza Kostic.jpg
Лаза Костић
Пуно имеЛазар Костић
НадимакЛаза
Датум рођења(1841-02-12)12. фебруар 1841.
Место рођењаКовиљ,  Аустријско царство
Датум смрти26. новембар 1910.(1910-11-26) (69 год.)
Место смртиБеч,  Аустроугарска
ШколаУниверзитет Лоранд Етвош
ПериодРомантизам
Утицаји одПредсократовци, Вилијам Шекспир, Српска народна поезија
Утицао наСтанислав Винавер
Најважнија дела

Потпис

Лазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.[2][3][4][5] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.[6] Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Интересантно је да је Тесла поред Ленке Дунђерски одбио и славну глумицу Сару Бернар.[7]

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси;

три драме:

естетичку расправу:

  • Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),

филозофски трактат:

  • Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),

и велику монографију:

  • О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).[8]

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му програмска песма „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“ једна од највреднијих лирских песама српске уметничке књижевности.

Превео је уџбеник римског права „Пандекта” са немачког језика 1900. године,[9][10] у то време велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.[11][12]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу. Основна школа у Ковиљу, родном месту Лазе Костића, такође носи његово име. Од 2000. године у Новом Саду постоји гимназија која носи име по Лази Костићу и вероватно је једина средња школа у Србији која поседује праву школску позоришну салу са 215 седишта и модерном пратећом опремом за професионалан рад [13].

Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част песме „Санта Марија дела Салуте” организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на којој се сваког 3. јуна одабраном песнику додељује Венац Лазе Костића. Први добитник је Перо Зубац, а 2016. године Душко Новаковић и Стојан Бербер. Награду је 2017. године добио новосадски песник Јован Зивлак.[14]

О њему је 1985. снимљен филм Случај Лазе Костића. По њему се зове Библиотека „Лаза Костић“ Чукарица. По њему је названа Улица Лазе Костића (Сомбор).

Реквијем Лазе Костића[уреди | уреди извор]

Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску, елегичну песму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Santa Maria della Salute” и омаж Лази Костићу. Стихове „Реквијема...” јавност је први пут чула у Чикагу, пре пројекције филма „Santa Maria della Salute” Здравка Шотре у биоскопу „Century Centre”. Пред пуном салом, говорила их је новинарка некадашњег Радио Сарајева Милка Фигурић.[15]

Вокално извођење „Реквијема Лазе Костића” емитовано је у оквиру емисије „Вечерас заједно” Првог програма Радио Београда априла 2017.[16] У улози оратора поново је била Милка Фигурић, чији се глас тада чуо на таласима Радио Београда први пут након распада ЈРТ система.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Учитељ Глиша Лазу Костића научио слова („Вечерње новости“, 20. април 2016)
  2. ^ Заоставштина др Лазе Костића у Музеју Војводине (Б92, 2. фебруар 2016)
  3. ^ Откривена докторска диплома Лазе Костића („Политика”, 27. децембар 2017)
  4. ^ Мистерија Лазиног доктората („Политика”, 29. децембар 2017)
  5. ^ Петровић, Александра (27. 1. 2018). „Докторска диплома Лазе Костића преведена с латинског”. Политика. Приступљено 31. 1. 2018. 
  6. ^ „Лаза Костић”. Расен. Архивирано из оригинала на датум 29. 01. 2018. Приступљено 28. 1. 2018. 
  7. ^ Зашто је Тесла одбио лепу Ленку („Блиц“, 12. мај 2014)
  8. ^ „Лаза против Змаја: Највећи скандал српске књижевности (5. фебруар 2018)”. Архивирано из оригинала на датум 25. 02. 2018. Приступљено 24. 02. 2018. 
  9. ^ Костић преводио „Пандекте” за Свеучилиште у Загребу („Политика”, 8. јануар 2018)
  10. ^ Право није трпело Лазин поетски језик („Политика”, 9. јануар 2018)
  11. ^ Костићеве стваралачке године у манастиру Крушедол („Политика”, 10. јануар 2018)
  12. ^ Свођење животних рачуна Лазе Костића („Политика”, 11. јануар 2018)
  13. ^ „Реч директора (Гимназија Лаза Костић Нови Сад, 24. септембар 2012)”. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2017. Приступљено 6. 5. 2017. 
  14. ^ Венац Лазе Костића Јовану Зивлаку
  15. ^ "Реквијем Лазе Костића" премијерно изведен у Чикагу (Радио-телевизија Србије, 10. април 2017)
  16. ^ Вечерас заједно (Радио Београд, 14. април 2017)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]