Максимилијан Волошин

С Википедије, слободне енциклопедије
Максимилијан Волошин
Лични подаци
Пуно имеМаксимилијан Александрович Волошин
Датум рођења(1877-05-28)28. мај 1877.
Место рођењаКијев, Руска Империја
Датум смрти8. новембар 1932.(1932-11-08) (55 год.)
Место смртиКоктебел, СССР
Националноструска
УниверзитетМосковски државни универзитет Ломоносов
Занимањепесник, преводилац
Књижевни рад
ПериодСимболизам
Језик стварањаруски
Жанрпоема

Максимилијан Александрович Кирјенко-Волошин, познатији као Макс Волошин (рус. Максимилиа́н Алекса́ндрович Кирие́нко-Воло́шин; 28. мај 1877 – 8. новембар 1932) био је руски песник. Волошин је био један од значајних представника симболистичког покрета у руској култури и књижевности. Постао је познат као песник и критичар књижевности и уметности, објављиван у многим часописима с почетка 20. века, укључујући Веси, Золотоие руно („Златно руно“) и Аполон. Био је познат по својим преводима низа француских поетских и прозних дела на руски језик.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Волошин је рођен у Руској имеперији у Кијеву 1877.[1] Рано детињство провео је у Севастопољу и Таганрогу.[2][3] Наводно, „његово школовање је укључивало неколико година у Поливановској установи и школи на Криму, где је 1893. године његова мајка купила јефтино земљиште у Коктебелу“.[1] Након средње школе, Волошин је уписао Московски универзитет у „време оживљавања радикалног студентског покрета у Русији“.[1] Волошин је наводно активно учествовао у томе, „што је резултирало његовим избацивањем са Универзитета 1899. године“.[1]

Волошин је „наставио своја путовања уздуж и попријеко по Русији, често пешке“.[1] Године 1900. радио је са експедицијом која је истраживала трасу железничке пруге Оренбург-Ташкент.

По повратку у Москву, Волошин није тражио да се врати на универзитет, већ је наставио своја путовања у западну Европу, Грчку, Турску и Египат.[1] Наводно, „његов боравак у Паризу и путовања широм Француске посебно су дубоко утицали на“ њега и он се вратио у Русију као „прави Парижанин“ [1]. Док су у то време у Русији постојале бројне књижевне групе и трендови, познати као Сребрно доба.

Волошин је остао повучен упркос томе што је „био близак пријатељ многих истакнутих културних личности тог времена“.[1] У стиховима посвећеним Валерију Брјусову написао је: „У твом свету ја сам пролазник, близак свима, а свима странац.[1]

Максимилијан Волошин, слика Бориса Кустодијева (1924)

Када је „лудак“ поцепао Рјепиново чувену слику Иван Грозни и његов син Иван, настао је шок код интелектуалаца у Руском царству. Волошин је био једина особа у земљи која је бранила тог човека „јер указује да је то естетски исказ прикладан слици, који је показивао крв и лош укус."[1]

Волошин је имао кратку аферу са госпођицом Сабашњиковом, али су убрзо раскинули, што је дубоко утицало на његов рад. Постепено, Волошин се вратио у Коктебел на Криму, где је провео већи део свог детињства. Његова прва збирка поезије објављена је око 1910. године, а убрзо су уследиле и друге. Његови сабрани есеји објављени су 1914.[1]

Живот и рад[уреди | уреди извор]

Током година Првог светског рата, Волошин се у то време у Швајцарској[1] показао као аутор дубоко проницљивих песама, бавећи се филозофски и историјски заснованим истраживањем трагичних догађаја његове савремене Русије. Био је познат по свом хуманизму, апелујући „у данима револуција да се буде човек, а не грађанин“.

На крају се Волошин вратио у Француску, где је остао до 1916.[1] Годину дана пре почетка фебруарске револуције у Русији, Волошин се вратио у своју домовину и настанио се у Коктебелу. Ту би живео до краја живота. Грађански рат који је уследио подстакао је Волошина да напише дугачке песме које повезују оно што се дешавало у Русији са њеном далеком, митологизованом прошлошћу. Касније ће Волошин бити оптужен за најгори грех у књизи совјетских идеолога: држање подаље од политичке борбе између црвених и белих.[1] У ствари, покушао је да заштити беле од црвених и црвене од белих. Његова кућа је данас претворена у музеј. Кућа и даље има тајну просторију којој је скривао људе чији су животи били у опасности.[1]

Наводно, „никада песникова дела нису била тако блиско повезана са местом у коме је живео. Он је у сликама и стиховима поново створио полумитски свет античког народа Кимера. Сликао је пејзаже првобитног источног Крима. Сама природа као да је одговорила на Волошинову уметност. Ако погледате западно од Волошиновог музеја, постоји планина чији је облик невероватно сличан Волошиновом профилу.“[1]

Волошин је преживео грађански рат и двадесетих година 20. века у својој кући подигао бесплатан дом за писце, у складу са својим одбацивањем приватне имовине. Ипак, наставио је да већину своје инспирације црпи из самоће и контемплације природе.[1]

Током последњих година живота стекао је додатно признање као акварелиста. Многа његова уметничка дела данас припадају музејима широм света, док се друга чувају у приватним колекцијама у Русији и иностранству.

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Волошинов гроб, на брду високо изнад Коктебела на Криму

Иако неки критичари могу приметити да је Волошинова поезија „можда естетски инфериорна у односу на Пастернакову или поезију Ахматове, и да је помало неуједначена“, примећено је да „садржи дубоке филозофске увиде и да нам говори више о руској историји него о дела било ког другог песника“.[1] Чини се да су многи Волошинови коментари пророчки. У нормалној држави, писао је, две класе су ван закона: криминална и владајућа класа. Данас је Русија у потпуности реализовала овај принцип.[1]

Волошинов интегритет и дубоке идеје учинили су га непожељним у Совјетском Савезу, а ниједна његова песма није објављена у СССР-у од 1928. до 1961.[1] Теоретизовало се да би „да није умро 1932. године сигурно постао још једна жртва Великог терора.[1]

„Ово није први пут да, сањајући слободу, градимо нови затвор“, гласи први стих једне од најлепших Волошинових песама.[1]

Волошиново мало село Коктебел на јужно-источном Криму, које је толико инспирисало његову поезију, чува сећање на и наслеђе песника, који је тамо сахрањен на планини која сада носи његово име. Његова „Кућа песника” (сада музеј) и даље привлачи људе из свих крајева света, подсећајући на дане када је њен власник био домаћин небројеним песницима, уметницима, глумцима, научницима, луталицама. Сматра се једним од најистакнутијих песника руског сребрног доба. Неке његове песме су адаптиране уз музику и често су их изводили кантаутори.

Руски прогресивни рок бенд Little Tragedies снимио је музику на три Волошинове песме.[4]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Deafmute Demons (1923)
  • Verses on Terror (1923)
  • The Ways Of Cain (1923)

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге (на руском)
  • Волошин М. «Магия творчества. О реализме русской литературы». «Весы». Научно-литературный и критико-библиографический ежемесячник. 1904. № 11. Ноябрь. М. Скорпион. 1904. 80 с.
  • Волошин М.: «Одилон Редон. Редон о себе. Рукопись „Потерянного Рая“. Письмо из Англии». «Весы». Научно-литературный и критико-библиографический ежемесячник. 1904. № 4.
  • Волошин М.: «Пророки и мстители». «Перевал». Журнал свободной мысли. № 2. М., "В. Линденбаум, " 1906 г. 72 с.
  • Статья М. Волошина в книге «Жюль Барбэ д’Оревильи. Лики Дьявола». Перевод Александры Чеботаревской. СПБ. Книгоизд-во «Пантеон». 1908 г. 217 стр.
  • Волошин М. «Анри де Ренье». «Аполлон». № 4 Январь 1910 год. СПб Якорь 1909 г. 55с.
  • Волошин М.: «Современный французский театр». Ежегодник Императорских театров. 1910. СПб. 1910. 158 с.
  • Волошин М. Судьба Толстого. Русская мысль. Ежемесячное литературно-политическое издание. Год 31. Книга 12. 1910 год. Москва. Тип. И. Н. Кушнерева и К.
  • Волошин М.: Мысли о театре. Аполлон Ежемесячный художественно-литературный журнал № 5 февраль 1910 год. СПб. 1910 г. 150 с.
  • Волошин М. Стихотворения. 1900—1910 / Фронтисписы и рис. в тексте К. Ф. Богаевского; Обл. А. Арнштама. — М.: Гриф, 1910. — 128 с.
  • Волошин М. «А. С. Голубкина». Аполлон № 6 1911 г. СПб. `Типография «Сириус» 1911 г. 80 с.
  • Волошин М.: «Аполлон и мышь». (Статья). «Северные Цветы» на 1911 год, собранные книгоиздательством Скорпион. Альманах пятый. М. Книгоиздательство Скорпион. 1911. 223с.
  • Волошин М.: «Клодель в Китае». Аполлон: [Художественно-литературный иллюстрированный журнал]. № 7 Санкт-Петербург, СИРИУС 1911 г. 47с.
  • Волошин М.: «Апофеоз мечты и смерти». Аполлон. № 1-8 1912 г. Художественно-литературный журнал. СПБ. Тип. Сириус. 1912.
  • Волошин М.: Константин Богаевский. Аполлон. № 5 и 6 1912 г. Художественно-литературный журнал. СПБ. Тип. Сириус. 1912 г. 61 с.
  • Волошин М.: Эдуард Виттиг. О возможных путях скульптуры. Аполлон. № 5 1913 г. Художественно-литературный журнал. СПБ.: Тип. «Сириус». 1913. 80 с.
  • Волошин М. «О Репине». М. Книгоиздательство «Оле-Лукойе»; Типография Русского Товарищества. 1913 г. 64 с.
  • Волошин М. Лики творчества. Кн. 1. СПб, «Аполлон», 1914, 378 с.
  • Волошин М.: «Гимн пифагорейцев». «Вестник теософии». 1914 г., № 12. Изд-е А. А. Каменской. 1914 г. 132 с.
  • Волошин М.: «Памяти Н. Н. Сапунова». Аполлон. Художественно-литературный журнал. 1914 год. № 4 С.-Петербург. Товарищество Р. Голике и А. Вильборг. 80 с.
  • Волошин М.: «Чему учат иконы?» Аполлон: [Художественно-литературный иллюстрированный журнал]. № 5. 1914 год. Санкт-Петербург, Товарищество Р. Голике и А. Вильборг 1914.
  • Волошин М. Anno mundi ardentis. 1915 / Обл. Л. Бакста. — М.: Зерна, 1916. — 70 с.
  • Волошин М.: Три стихотворения (Ступни горят. В пыли дорог душа; Солнце! Твой родник; Заката алого заржавели лучи.). «Вестник теософии». 1916 г., № 10 (7 Октября). П. Изд-е А. А. Каменской. 1916 г. 104 с.
  • Волошин М. Иверни: (Избранные стихотворения) / Обл. С. Чехонина (Худ. б-чка «Творчество». N 9-10) — М.: Творчество, 1918. — 136 с.
  • Волошин М. Демоны глухонемые / Рис., заставки и фронт. автора; Портр. поэта на обл. К. А. Шервашидзе. — Харьков: Камена, 1919. — 62 с.
  • Южный Альманах. Кн. 1. Под ред. А. Б. Дермана, К. А. Тренева и Я. А. Тугендхольда. Симферополь, Крымиздат 1922. 264 с. Стихи Максимилиана Волошина («Дикое поле», «Карадаг»).
  • Журнал «Свиток». № 2. Изд-во литературного кружка «Никитинские субботники». М., 1922 г. 128 с. Стихи Макс. Волошина 1920-21 гг. (в том числе «Киммерия», «Заклинание»).
  • Волошин М. Усобица: Стихи о революции. — Львов: Живое слово, 1923. — 24 с.
  • Волошин М. Стихи о терроре Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јун 2022) / Обл. Л. Голубева-Багрянородного. — Берлин: Кн-во писателей в Берлине, 1923. — 72 с.
  • Волошин М. Демоны глухонемые / Обл. Ив. Пуни. Изд. 2-е. — Берлин: Кн-во писателей в Берлине, 1923. — 74 с.
  • Волошин М.: «Стихи о терроре», анализ положения в партии после смерти Ленина. «Воля России». Журнал политики и культуры. 1924 г., № 3. Прага, 1924 г. 98 с.
  • Волошин М. «Ночное солнце». Soleils de nuit На фр.яз. Париж 1930.
  • Волошин М.: «Культура, искусство, памятники Крыма». Крым. Путеводитель. Под общей редакцией И. М. Саркизова-Серазини. М.-Л. ЗИФ 1925. 416 с.
Публикације
  • Волошин М. Пути России: Стихотворения / Под ред. и с предисл. Вяч. Завалишина. Изд. 2-е. — Эхо, 1969. — 87 с.
  • Максимилиан Волошин — художник. Сборник материалов. — М.: Советский художник, 1976. — 240 с. илл.
  • Волошин М. Стихотворения. — Л., 1977.
  • Волошин М. «Суриков». Л.: «Художник РСФСР», 1985 г. 224 с.
  • Волошин М. Лики творчества: сборник / М. А. Волошин; сост.: В. А. Мануйлов, Купченко В. П., А. В. Лавров; ред.: В. А. Мануйлов, Б. Ф. Егоров; авт. предисл. С. С. Наровчатов; Акад. наук СССР. — Ленинград: «Наука». Ленинградское отделение, 1988. — 848 с.
  • Волошин М. Автобиография. // Воспоминания о Максимилиане Волошине. — Сборник, сост. Купченко В. П., Давыдов З. Д. — М., Советский писатель, 1990—720 c. — ISBN 5-265-00665-6
  • Волошин М. О самом себе. // Воспоминания о Максимилиане Волошине. — Сборник, сост. Купченко В. П., Давыдов З. Д. — М., Советский писатель, 1990—720 c. — ISBN 5-265-00665-6
  • Волошин М. Пути России: Стихотворения и поэмы. — М., 1992.
Сабрана дела
  • Максимилиан Волошин Стихотворения и поэмы в двух томах. — Общая редакция Б. А. Филиппова, Г. П. Струве и Н. А. Струве, при участии А. Н. Тюрина. — Обложка работы С. Голлербаха. — Paris: YMCA-PRESS.
    • Т. 1. Стихотворения и поэмы. — Вступительные статьи Б Филиппова и Э Райса. — 1982. — 532 с. — портр., фото. — ISBN 2-85065-009-9
    • Т. 2. Стихотворения и поэмы. — 592 с. — 1984. — портр., фото. — ISBN 2-85065-040-4
  • Максимилиан Волошин Собрание сочинений в 13 (17) томах; под общ. ред. В. П. Купченко и А. В. Лаврова; [сост., подгот. текста В. П. Купченко, А. В. Лаврова; коммент. В. П. Купченко]. — м: Эллис Лак 2000, 2003—2015.; ил., портр. [Настоящее издание — первое наиболее полное, научно откомментированное собрание сочинений Максимилиана Александровича Волошина (1877—1932) — поэта, литературного и художественного критика, переводчика, мыслителя-гуманиста, художника. Оно издается под эгидой Института русской литературы (Пушкинский Дом) РАН и подготовлено ведущими волошиноведами В. П. Купченко и А. В. Лавровым.]
    • Т. 1. Стихотворения и поэмы 1899—1926. — 2003. — 606 с.; — 800 экз. ISBN 5-902152-06-2
    • Т. 2. Стихотворения и поэмы 1891—1931. — 2004. — 766 с.; — 900 экз. ISBN 5-902152-19-4
    • Т. 3. Лики творчества, книга первая: О Репине. Суриков. — 2005. — 608 с.; — 400 экз. ISBN 5-902152-27-5
    • Т. 4. Переводы. — 2006. — 992 с.; — 3000 экз. ISBN 5-902152-34-8
    • Т. 5. Лики творчества, книга вторая: Искусство и искус.; Лики творчества, книга третья: Театр и сновидение.; Проза. 1900—1906: Очерки, статьи, рецензии. — 2007. — 928 с.; — 3000 экз. ISBN 978-5-902152-48-4
    • Т. 6, кн. 1.: Проза 1906—1916: Очерки, статьи, рецензии. — 2007. — 896 с.; — 3000 экз. ISBN 978-5-902152-49-1
    • Т. 6, кн. 2.: Проза 1900—1927: Очерки, статьи, лекции, рецензии, наброски, планы. — 2008. — 1088 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-50-7
    • Т. 7, кн. 1.: Журнал путешествия. Дневник 1901—1903. История моей души. / [сост., подгот. текста, коммент. В. П. Купченко]. — 2006. — 544 с.; — 3000 экз. ISBN 5-902152-07-0
    • Т. 7, кн. 2.: Дневники 1891—1932. Автобиографии. Анкеты. Воспоминания. [сост., подгот. текста, коммент. В. П. Купченко]. — 2008. — 768 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-47-7
    • Т. 8. Письма 1893—1902. — [сост. А. В Лаврова]. — 2009. — 832 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-50-7
    • Т. 9. Письма 1903—1912. — 2010. — 784 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-79-8
    • Т. 10. Письма 1913—1917. — [сост. А. В. Лаврова; подгот. текста и коммент. К. М. Азадовского и др.]. — 2011. — 832 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-84-2 (в пер.)
    • Т. 11. кн. 1.: Переписка с Маргаритой Сабашниковой 1903—1905. — 2013. — 736 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-85-9
    • Т. 11. кн. 2.: Переписка с Маргаритой Сабашниковой 1906—1924. — 2015. — 784 с.; — 2500 экз. ISBN 978-5-902152-96-5
    • Т. 12. Письма 1918—1924. — [сост. А. В. Лаврова; подгот. текста Н. В. Котрелева и др. ; коммент. А. В. Лаврова, Г. В. Петровой]. — 2013. — 992 с.; — 2000 экз. ISBN 978-5-902152-79-8
    • Т. 13. Письма 1925—1928.; кн. 1.: 1925—1928. — [сост. А. В. Лаврова; подгот. текста А. В. Лаврова и др. ; коммент. А. В. Лаврова, Г. В. Петровой]. — 2015. — 656 с.; 1500 экз. ISBN 978-5-91172-105-3
    • Т. 13. Письма 1925—1928.; кн. 2.: 1929—1932. — [сост. А. В. Лаврова; подгот. текста А. В. Лаврова и др. ; коммент. А. В. Лаврова, Г. В. Петровой]. — 2015. — 506 с.; 1500 экз. ISBN 978-5-91172-106-0

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т Keeping Aloof or Joining In the Fray. Sergei Sossinsky. Moscow News (Russia). HISTORY; No. 41. October 27, 1999.
  2. ^ „"Волошин. М.А. Путник по вселенным"”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 25. 05. 2022. 
  3. ^ „"Лето. Волошин. Коктебель." Н. Михайлова в "Время Таганрога", №23 (213), 02.07/2011”. Архивирано из оригинала 01. 03. 2022. г. Приступљено 25. 05. 2022. 
  4. ^ littletragedies.com https://web.archive.org/web/20091206105424/http://www.littletragedies.com/AlbomiMT.htm. Архивирано из оригинала 2009-12-06. г.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Максимилијан_Волошин&oldid=27403908”