Мали Лошињ

Координате: 44° 31′ 54″ С; 14° 28′ 19″ И / 44.53158142417554° С; 14.472042260982732° И / 44.53158142417554; 14.472042260982732
С Википедије, слободне енциклопедије
Мали Лошињ
Мали Лошињ, панорама јужне стране луке
Административни подаци
Држава Хрватска
ЖупанијаПриморско-горанска
Становништво
Становништво
 — 2011.6.091
 — густина27,31 ст./km2
Агломерација (2011.)8.116
Географске карактеристике
Координате44° 31′ 54″ С; 14° 28′ 19″ И / 44.53158142417554° С; 14.472042260982732° И / 44.53158142417554; 14.472042260982732
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина223 km2
Мали Лошињ на карти Хрватске
Мали Лошињ
Мали Лошињ
Мали Лошињ на карти Хрватске
Остали подаци
ГрадоначелникГари Капели
Поштански број51550
Регистарска ознакаRI

Мали Лошињ (итал. Lussinpiccolo) је град у Републици Хрватској. Налази се у Приморско-горанској жупанији.

Положај[уреди | уреди извор]

Мали Лошињ налази се на острву Лошињ, једном од највећих острва Кварнерског архипелага. Острво се у северном делу додирује са острвом Цресом (код старог града Осора). Ова два острва су у прошлости имала заједничко име — Апстириде, па Апсорос, које указује на данашњи Осор (на цреској страни прокопа) био главно насеље јединственог острва. Острво Лошињ изграђено је од кречњака, а у предњем делу је разуђено пространим и изуженим заливом. Прекопом Привлаке, пред самим Малим Лошињом, острво Лошињ је подељено на два дела, од којих је северни део пространији.

Мали Лошињ је главно насеље острва, знатно веће од суседног Велог Лошиња. Налази се на југоисточном крају пространог, 5,6 километара дугачког, до хиљаду метара широког и до 36 m дубоког залива, који је настао потапањем крашког удубљења. Главни улаз у залив, северно од острвца Колудраца, омогућује пролаз и највећим бродовима, а јужни, плићи, пролаз (мост) служи само за пролаз чамаца.[1]

Изглед[уреди | уреди извор]

Панорама Малог Лошиња

Стари део Малог Лошиња уздиже се амфитеатрално у дну пространог и добро заклоњеног залива. Његове збијене камене куће ограђују уске и кривудаве улице. Многе старе зграде имају грбове и рељефе. Новији део града изграђен је дуж југозападног и југоисточног дела залива. Најмлађи део Малог Лошиња налази се у заливу Чикат, 1,5 километара западно од града. Старе и нове куће су спратне. На брегу изнад града диже се камена кула из 16. века, са које се пружа одличан видик на град и суседна острва. Међу зимзеленом и бујном суптропском вегетацијом смештене су виле и летњиковци, хотели и одмаралишта. Борова шума спушта се до песковитих плажа. Шеталишта града са лепо уређеним стазама воде кроз борове шуме и макију.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Крајем 14. века град се помиње као Мало Село, за разлику од Велог Села (Вели Лошињ) на југоистоку. Оба насеља била су у поседу осорске властеле. У 17. веку Мали Лошињ се ослободио од феудалаца Осора, а у следећем веку развио је бродоградњу и поморство. После пропасти Венеције (1797) лошињско поморство и бродоградња су ослабили. У другој половини 19. века Мали Лошињ је поново запао у кризу и доживео депопулацију.[1]

До 1918. у саставу Аустроугарске, а потом припао Италији. Немачка окупација од 1943. до 1945. године. Затим у саставу Југославије. Од 1991. део новоформиране државе Хрватске.

Географија[уреди | уреди извор]

Панорама Малог Лошиња

Административна јединица Град Мали Лошињ обухвата острво Лошињ, јужни део острва Цреса, острва Уније, Сусак, Веле Сракане, Мале Сракане и Иловик и низ ненасељених острвца.

Клима[уреди | уреди извор]

Бујно зеленило и блага клима одлике су овог града. Средња јануарка температура у Малом Лошињу износи 7,3 °C и виша је него у знатно јужнијем Сплиту (7 °C). Летњу врућину ублажује ветар с мора. Зими дувају ветрови са копна, али због удаљености острва снага им је у Малом Лошињу смањена. Олује су ретке. Количина падавина је знатна и износи 1.008 милиметара. Кише су најчешће у јесен, кад се јављају пљускови. Број кишних дана износи 114. Дневни просек осунчања је такође знатан (7 сати), а облачност је мања него у Опатији. Лошињ је најсеверније јадранско острво на коме успевају агруми. Почетком двадесетог века у Малом Лошињу је расло преко хиљаду стабала лимуна и поморанџи.[1]

Становништво[уреди | уреди извор]

Острво Лошињ дуго је било ненасељено. Први досељеници са копна дошли су на острво 1280. године. На острву је 1910. године живело 9.768 људи, а 1945 — 6.305 становника. Мали Лошињ је 1771. године имао око 1.700 становника, махом рибара и пастира. У доба процвата 1880. године имао је чак 5.603 грађана, а десет година касније, услед пресељавања лошињских помораца у Трст, опао је на 4.975 становника.[1]

Према попису из 2001. године у граду Мали Лошињ живело је 8.388 становника, и то по насељима: Мали Лошињ 6.296, Вели Лошињ 917, Нерезине 371, Сусак 188, Ћунски 150, Иловик 104, Уније 90, Осор 73, Белеј 64, Пунта Крижа 61, Свети Јаков 37, Устрине 27, Веле Сракане 8 и Мале Сракане 2 становника.

Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 8.116 становника, а у самом насељу 6.091 становника.[2]

Панорама града

Попис 1991.[уреди | уреди извор]

На попису становништва 1991. године, насељено место Мали Лошињ је имало 6.566 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
4.764 72,55%
Срби
  
557 8,48%
Југословени
  
305 4,64%
Муслимани
  
170 2,58%
Италијани
  
98 1,49%
Албанци
  
82 1,24%
Словенци
  
62 0,94%
Мађари
  
24 0,36%
Црногорци
  
22 0,33%
Словаци
  
11 0,16%
Македонци
  
10 0,15%
Немци
  
9 0,13%
Турци
  
5 0,07%
Руси
  
2 0,03%
Русини
  
2 0,03%
Чеси
  
2 0,03%
Аустријанци
  
1 0,01%
Пољаци
  
1 0,01%
Роми
  
1 0,01%
Румуни
  
1 0,01%
Украјинци
  
1 0,01%
остали
  
8 0,12%
неопредељени
  
264 4,02%
регион. опр.
  
58 0,88%
непознато
  
106 1,61%
укупно: 6.566

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  • [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Др Јован Ђ. Марковић, Градови Југославије. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1971.
  2. ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. 2011. Приступљено 23. 6. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]