Манама
| Манама | |
|---|---|
 Острво Мухарак и Манама | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Бахреин |
| Гувернија | Престоничка гувернија |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2010. | 329.510 [1][2] |
| — густина | 10.983,67 ст./km2 |
| Агломерација | 329.510 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 26° 14′ 10″ С; 50° 34′ 59″ И / 26.236111° С; 50.583056° И |
| Апс. висина | 1 m |
| Површина | 30 km2 |
  Манама Манама на карти Бахреина | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Хумод ибн Абдулах ибн Хамад ел Халифа |
| Веб-сајт | |
| capital.gov.bh | |
.jpeg)
Манама (арап. المنامة, Ел Манама) је главни град Бахреина. Град се налази у Персијском заливу у североисточном делу острва Бахреин. То је највећи град Бахреина, у ком живи 157.474 људи, што је четвртина становништва земље. У кругу од 15 km око града налази се више насеља, која сва заједно са Манамом имају 329.510 становника.
Иако се чини да су садашњи градови близанци Манама и Мухарак основани истовремено током 1800-их,[3] Мухарак је постао истакнут због своје одбрамбене локације и стога је био главни град Бахреина до 1923. Манама је постала трговачка престоница и била је капија ка главном острву Бахреина.[4] У 20. веку, нафтно богатство Бахреина је помогло да се подстакне брз раст, а 1990-их година усаглашени напори за диверзификацију довели су до експанзије у другим индустријама и помогли да се Манама трансформише у важно финансијско средиште на Блиском истоку. Манама је проглашена престоницом арапске културе 2012. од стране Арапске лиге, а бета глобалним градом од стране Мреже за истраживање глобализације и светских градова 2018.[5][6]
Географија[уреди | уреди извор]
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Клима[уреди | уреди извор]
| Клима Манама (Бахреински међународни аеродром) 1961–1990, екстреми 1902–садашњост | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
| Апсолутни максимум, °C (°F) | 29,7 (85,5) |
34,7 (94,5) |
38,1 (100,6) |
41,3 (106,3) |
46,7 (116,1) |
47,3 (117,1) |
47,5 (117,5) |
45,6 (114,1) |
45,5 (113,9) |
42,8 (109) |
37,2 (99) |
30,6 (87,1) |
47,5 (117,5) |
| Максимум, °C (°F) | 20,0 (68) |
21,2 (70,2) |
24,7 (76,5) |
29,2 (84,6) |
34,1 (93,4) |
36,4 (97,5) |
37,9 (100,2) |
38,0 (100,4) |
36,5 (97,7) |
33,1 (91,6) |
27,8 (82) |
22,3 (72,1) |
30,1 (86,2) |
| Просек, °C (°F) | 17,2 (63) |
18,0 (64,4) |
21,2 (70,2) |
25,3 (77,5) |
30,0 (86) |
32,6 (90,7) |
34,1 (93,4) |
34,2 (93,6) |
32,5 (90,5) |
29,3 (84,7) |
24,5 (76,1) |
19,3 (66,7) |
26,5 (79,7) |
| Минимум, °C (°F) | 14,1 (57,4) |
14,9 (58,8) |
17,8 (64) |
21,5 (70,7) |
26,0 (78,8) |
28,8 (83,8) |
30,4 (86,7) |
30,5 (86,9) |
28,6 (83,5) |
25,5 (77,9) |
21,2 (70,2) |
16,2 (61,2) |
23,0 (73,4) |
| Апсолутни минимум, °C (°F) | 2,7 (36,9) |
7,9 (46,2) |
10,9 (51,6) |
10,8 (51,4) |
18,7 (65,7) |
18,4 (65,1) |
25,3 (77,5) |
21,8 (71,2) |
18,9 (66) |
18,8 (65,8) |
11,7 (53,1) |
6,4 (43,5) |
2,7 (36,9) |
| Количина падавина, mm (in) | 14,6 (0,575) |
16,0 (0,63) |
13,9 (0,547) |
10,0 (0,394) |
1,1 (0,043) |
0 (0) |
0 (0) |
0 (0) |
0 (0) |
0,5 (0,02) |
3,8 (0,15) |
10,9 (0,429) |
70,8 (2,787) |
| Дани са падавинама (≥ 1.0 mm) | 2,0 | 1,9 | 1,9 | 1,4 | 0,2 | 0 | 0 | 0 | 0 | 0,1 | 0,7 | 1,7 | 9,9 |
| Сунчани сати — месечни просек | 226,3 | 221,2 | 238,7 | 255,0 | 306,9 | 339,0 | 331,7 | 331,7 | 312,0 | 303,8 | 261,0 | 226,3 | 3.353,6 |
| Извор #1: NOAA,[7] Meteo Climat (record highs and lows)[8] | |||||||||||||
| Извор #2: Ministry of Transportation (Bahrain) [9] | |||||||||||||
Историја[уреди | уреди извор]
Назив града се први пут јавља у исламским списима из 1345. године. Португалци га освајају 1521, а Персијанци преузимају власт 1602. године. До 1783, са мањим прекидима, градом влада династија Ел Халифа. Године 1958, постаје слободна лука, а 1971. главни град независног Бахреина.
Предмодерна историја[уреди | уреди извор]
Постоје докази о људском насељу на северној обали Бахреина који датирају из бронзаног доба. Цивилизација Дилмун је населила ову област oko 3000. године пре нове ере. Ова локација је служила као кључно регионално трговачко средиште између Месопотамије, Магана и цивилизације долине Инда.[10][11] Отприлике 100.000 дилмунских хумки пронађено је широм северног и централног региона земље, од којих неке потичу од пре 5.000 година. Упркос открићу хумки, нема значајних доказа који би указивали на то да се у доба Дилмуна одвила знатна урбанизација.[12] Сматра се да је већина становништва живела у руралним срединама, којих је било неколико хиљада. Доказе о древном великом руралном становништву потврдио је један од капетана бродова Александра Великог, током путовања у Персијском заливу. Огроман систем акведукта у северном Бахреину помогао је да се олакша древна хортикултура и пољопривреда.[13]
„Престоница Авал... је добро насељен град чија је околина плодна и производи кукуруз и урме у изобиљу."
Комерцијална мрежа Дилмуна трајала је скоро 2.000 година, након чега су Асирци преузели контролу над острвом 700. године пре нове ере на више од једног века. Уследила је вавилонска и ахеменидска власт, која је касније уступила место грчком утицају у време освајања Александра Великог.[14] У првом веку нове ере, римски писац Плиније Старији писао је о Тилосу, хеленском називу Бахреина у класичном добу, и његовим бисерима и пољима памука.[11] Острво је дошло под контролу Партског и Сасанидског царства, до када је несторијанско хришћанство почело да се шири у Бахреину. До 410–420 нове ере, несторијанска епископија и манастир су основани у Ал Дајру, на суседном острву Мухарак.[11][15] Након преласка Бахреина на ислам 628. године нове ере, радови на једној од најранијих џамија у региону, Хамис џамији, почели су већ у седмом веку нове ере. Током тог времена, Бахреин је био ангажован у поморској трговини на велике удаљености, што је очигледно из открића кинеских новчића који датирају између 600. и 1200. године нове ере, у Манами.[11]
Године 1330, под династијом Јарванида, острво је постало вазал Краљевине Хормуз. Град Манама се први пут помиње по имену у рукопису из 1345. године.[11] Бахреин, посебно Манама и оближње насеље Билад Ал Кадим, постао је центар шиитског учења и обуке за улему, што је остао вековима. Улема је помогла у финансирању експедиција за бисерирање и финансирању производње житарица у руралним подручјима око града. Године 1521. Бахреин је пао у руке Португалског царства које се ширило у Персијском заливу, пошто је већ победило Хормузе.[16] Португалци су учврстили своју власт на острву изградњом Бахреинске тврђаве, на периферији Манаме.[17] После бројних побуна и ширења Сафавидског царства у Персији, Португалци су протерани из Бахреина и Сафавиди су преузели контролу 1602. године.[17]
Рана модерна историја[уреди | уреди извор]
Сафавиди, који су умањили значај Манаме, изабравши су оближњи град Билад Ал Кадим као главни град провинције.[18] Град је такође био седиште персијског гувернера и шеика острва, ал-Ислама. Положај шеика ал-Ислама био је под јурисдикцијом централне владе Сафавида и као такви, кандидати су бивали пажљиво проверени од стране судова у Исфахану. Током Сафавидске ере, острва су и даље била образовни центар дванаесточланог шиизма, производећи свештенике за службу у континенталној Персији.[18] Поред тога, богати пољопривредни северни регион Бахреина наставио је да цвета захваљујући обиљу фарми урминих палми и воћњака. Португалски путник Педро Теишеира напоменуо је екстензивну култивацију усева попут јечма и пшенице. Отварање персијских тржишта за извоз из Бахреина, посебно бисера, подстакло је извозну економију острва. Годишњи приход од извезених бахреинских бисера износио је 600.000 дуката, што је бивало прикупљено коришћењем око 2.000 бисерних дауа.[16] Још један фактор који је допринео пољопривредном богатству Бахреина била је миграција шиитских култиватора током отоманске окупације Катифа и ал-Хасе, плашећи се верског прогона, 1537. године.[18] Након 1736. године, Надер Шах је изградио утврђење на јужној периферији Манаме (вероватно тврђаву Диван).[19]
Становништво[уреди | уреди извор]
| Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
| 1941. | 1950. | 1959. | 1965. | 1971. | 1981. | 2010. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 27.835 | 39.648 | 61.726 | 79.098 | 88.785 | 121.986 | 329.510[1] |
Привреда[уреди | уреди извор]
Економија се, као и у случају саме државе, заснива на нафти, рафинеријама, бродоградњи, рибарењу и вађењу бисера.
Саобраћај[уреди | уреди извор]
| Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Манаму опслужује „Међународни аеродром — Бахреин“ који се налази на острву Ел Мухарак. У граду се такође налази и универзитет основан 1986.
Партнерски градови[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 20. 3. 2012. г. Приступљено 5. 5. 2018.
- ^ Annual Population of Urban Agglomerations with 300,000 Inhabitants or More in 2014, by Country, 1950-2030 (thousands), World Urbanization Prospects, the 2014 revision Архивирано 2015-02-18 на сајту Wayback Machine, Population Division of the United Nations Department of Economic and Social Affairs. Note: List based on estimates for 2015, from 2014. Retrieved 11 February 2017.
- ^ Ben Hamouche 2008, стр. 185.
- ^ Ben Hamouche 2008, стр. 186.
- ^ Manama Capital of Arab Culture 2012
- ^ „Ministry of Culture: Manama as the Bahraini Capital of Arab Culture”. Архивирано из оригинала 11. 9. 2014. г. Приступљено 9. 10. 2014.
- ^ „Bahrain International Airport Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 5. 4. 2016.
- ^ „Station Bahrain” (на језику: French). Meteo Climat. Приступљено 14. 10. 2016.
- ^ „World Weather Information Service – Bahrain/Manama”. World Meteorological Organization. Приступљено 18. 9. 2012.
- ^ Al-Nabi 2012, стр. 17.
- ^ а б в г д Dumper & Stanley 2007, стр. 243.
- ^ Ben Hamouche 2008, стр. 184.
- ^ а б Al-Nabi 2012, стр. 19.
- ^ Rice 2005, стр. 128.
- ^ Al A'ali, Mohammed (24. 8. 2013). „Protecting Bahrain's Christian heritage...”. Gulf Daily News. Архивирано из оригинала 25. 08. 2013. г. Приступљено 31. 8. 2013.
- ^ а б Dumper & Stanley 2007, стр. 244.
- ^ а б Larsen 1983, стр. 68.
- ^ а б в Fuccaro 2009, стр. 18.
- ^ Fuccaro 2005, стр. 42.
Литература[уреди | уреди извор]
- Palgrave, W.G, Personal Narrative of a Year's Journey through Central and Eastern Arabia (1862–1863), vol. II, Macmillan & Co., London, 1866.
- Room, Adrian (1997). Placenames of the world : origins and meanings of the names for over 5000 natural features, countries, capitals, territories, cities and historic sights. Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 9780786418145.
- Fuccaro, Nelida (2005). Mapping the transnational community: Persians and the space of the city in Bahrain, c. 1869–1937. Routledge. ISBN 9780415331357.
- Ben Hamouche, Mustapha (2008). Manama: The Metamorphosis of an Arab Gulf City. Routledge. ISBN 9781134128211.
- Al-Nabi, Mohammed Noor (2012). The History of Land Use and Development in Bahrain (PDF). Information Affairs Authority. ISBN 9789995801298. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2018. г. Приступљено 17. 06. 2019.
- Dumper, Michael; Stanley, Bruce E. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 9781576079195.
- Rice, Michael (2005). Traces of Paradise: The Archaeology of Bahrain, 2500 BC to 300 AD. .B.Tauris. ISBN 9781860647420.
- Larsen, Curtis E. (1983). Life and Land Use on the Bahrain Islands: The Geoarchaeology of an Ancient Society. University of Chicago Press. ISBN 9780226469065.
- Fuccaro, Nelida (2009). Histories of City and State in the Persian Gulf: Manama Since 1800. Cambridge University Press. ISBN 9780521514354.
- Shirawi, May Al-Arrayed (1987). Education in Bahrain - 1919-1986, An Analytical Study of Problems and Progress (PDF). Durham University.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |
