Манастир Вараг

С Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Вараг
Варагаванк, 1913
МестоВан провинција
 Турска
Историја
Основанрани 11. век
Јерменски монаси и дечаци са престолом краља Сенекерим-Ховханеса у Варагаванку (око 1880–1892)

Манастир Вараг (јерм. Վարագավանք; тур. Yedi Kilise — „Седам цркава”), познатији као Варагаванк,[А] био је јерменски манастир на обронцима планине Ерек, 9 км југоисточно од града Ван, у источној Турској.

Манастир је почетком 11. века основао Сенекерим-Ховханес Артсруни, јерменски краљ Васпуракана, на већ постојећем верском месту. У почетку је служио као некропола краљева Артсруни, на крају је постао седиште надбискупа јерменске цркве у Вану.[2] Ара Сарафијан је манастир описао као једно од великих манастирских средишта јерменске цркве, а Роберт Х. Хјусен као најбогатији и најславнији манастир у области језера Ван.

Током геноцида над Јерменима, у априлу – мају 1915. године, турска војска је напала, спалила и уништила већи део манастира. Више је уништено 1960-их, мада су неки делови још увек присутни.

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Према предању, у касном 3. веку, Св. Хрипсиме је на месту манастира сакрила остатак Истинитог крста који је носила на врату. 653. године, када је локација откривена, Католикос Нерсес III Градитељ саградио је цркву Сурб Ншан (Свети знак), коју је Роберт Х. Хјусен описао као „једноставну испосницу“. Католикос Нерсес је такође установио празник Часног крста из Варага (Վարագա սուրբ խաչի տոն), који је Јерменска апостолска црква славила у недељу најближу 28. септембру, увек две недеље након Крстовдана.[3]

Краљица Кушус, ћерка јерменског краља Гагика I и супруга Сенекерим-Ховханеса Артсрунија, будућег Артсруни краља Васпуракана, саградила је цркву на том месту 981. године посвећену Светој Мудрости (Сурб Сопи). У касном средњовековном периоду претворена је у замак и била је позната као Бердавор („берд“ на јерменском значи „тврђава“). Црква Сурб Хованес (Свети Јован) саграђена је на северу у 10. веку.

Поглед на манастир
Поглед на манастир 1893. године
Поглед на манастир издалека

Оснивање и средњовековни период[уреди | уреди извор]

Сам манастир основао је Сенекерим-Ховханес за време своје владавине (1003–24) да би у њему била смештена реликвија Истинити крст који се на том месту чувао још од Хрипсиме. 1021. године, када је Васпуракан пао под византијску власт, Сенекерим-Ховханес је однео реликвију у Сивас, где је следеће године његов син Атом основао манастир Сурб Ншан. 1025. године, након његове смрти, Сенекерим-Ховханес је сахрањен у Варагаванку и Истинити крст је враћен у манастир. У страху од напада муслимана, отац Варагаванка Гукас је 1237. године однео Истинити крст у регион Тавуш на североистоку Јерменије. Тамо се настанио у манастиру Анапат, који је преименован у Нор Варагаванк. 1318. године Монголи су напали регион и опљачкали манастир. Све цркве су уништене, осим Св. Ховханеса, који је имао гвоздена врата и где су се монаси сакрили. Између 1320. и 1350-их, манастир је потпуно обновљен.

Модерни период[уреди | уреди извор]

Сафавидски цар Тахмасп I опљачкао је манастир 1534. године. 1648. године, заједно са осталим зградама у региону, Варагаванк је уништен земљотресом. Његову обнову започео је одмах потом отац манастира Киракос који је пронашао финансијску подршку међу богатим трговцима у Вану. Према историчару из 17. века Аракелу из Табриза, четири цркве су обновљене.

Архитекта Тиратур изградио је 1648. квадратни нартекс (припрату) западно од цркве Сурб Астватсатсин (Света Богородица). Током 19. века функционисала је као црква, звана Сурб Геворг. Западно од припрате налазио се тролучни отворени трем из 17. века; на северу је била црква Сурб Каш (Часни крст); док је на југу била црква Сурб Сион из 17. века. Урартски клинасти натписи коришћени су као надвратници на њиховим западним улазима.

Сулејман, принц дворца Хошап, напао је манастир 1651. године, опљачкавши Свети крст, рукописе и благо. Крст је касније откупљен и додат је Тирамајр цркви у Вану 1655. године. Манастир је пропао крајем 17. века, а 1679. године многа блага су продата због економских потешкоћа. Надбискуп Бардугхимеос Шушанетси обновио је манастир 1724. године.

Отац Багдасар вардапет је 1779. године зидове припрате украсио фрескама краља Авгара V, Теодосија I, Светог Гајана, Хрипсиме, Хосровидухта и Гаврила. Према Мураду Хасратјану, непознати сликар је спојио стилове јерменске, персијске и западноевропске уметности.

19. век[уреди | уреди извор]

Зид је саграђен око манастира 1803. године, а четрнаест година касније, цркву Сурб Каш (Часни крст) је надбискуп Галуст потпуно обновио и претворио у депозит рукописа. 1832. године Тамур паша из Вана опљачкао је манастирско благо и насмрт задавио оца Мктрича вардапета Гахататсија. 1849. године Габријел вардапет Широјан обновио је Сионску цркву која је била уништена земљотресом и претворио је у складиште пшенице.

Мкртих Хримијан, будући поглавар Јерменске цркве, постао је отац Варагаванка 1857. године и учинио је манастир фактички независним и подређеним само Јерменској цариградској патријаршији. Основао је штампарију и почео да издаје Артсви Васпуракан („Орао Васпуракан“), прве новине у историјској Јерменији, које су излазиле између 1858. и 1864. Такође је основао модерну школу. У школи су се предавали предмети попут теологије, музике, граматике, географије, јерменских студија и историје; истакнути романописац Рафи накратко је био један од учитеља. Прве дипломце школа је дала 1862.

Током масакра у Хамидијану 1896. године, манастир је и опљачкан. Погинули су неки наставници и ученици. Према савременом извештају једног Американца из Вана, „Варак, најпознатији и историјски манастир у целој овој регији, који је векове преживео, готово је сигурно да ће изгорети“.[4]

Напуштање[уреди | уреди извор]

Дана 20. априла 1915. године око 30 жандарма је стигло у Варагаванк и убило два монаха манастира, заједно са четворо њихових слуга. Манастир је остао под њиховом окупацијом до 30. априла, када су се, из непознатих разлога, жандари повукли и вратили у град Ван. Ово повлачење се поклопило са доласком на планину Вараг око 3000 јерменских избеглица из долине Хајатзор, који су избегли масакре који су се тамо догодили неколико дана раније. Убрзо им се придружило око 3000 преживелих из масакра на другим местима и заједно су нашли привремено уточиште у јерменским селима и манастирима на планини, укључујући и Варагаванк. Јединице за самоодбрану су такође постављене у покушају да заштите села - око 250 људи, готово половина снага, било је смештено у Варагу, а већина осталих смештена је у оближњем манастиру Шушантс. По наређењу гувернера Вана, Џевдета бега, турске снаге су се вратиле, са 300 калваријанаца, 1000 милицајаца и три батерије артиљерије. Према Кеворкијану то је било 8. маја. Шушантс је брзо пао након слабе одбране и изгорео је. Варагаванк је пао недуго затим и такође је изгорео. Већина сељана и избеглица успела је да побегне у Ван ноћу. Турске снаге нису покушале да их спрече да уђу у делове града под контролом Јерменије; претпоставља се да су им намерно дозволили да искористе ограничене залихе хране бранитеља.[5] [6] [7]

Тачан датум паљења манастира није поуздано познат. 27. априла 1915. године, порука коју су амерички мисионари у Вану, Кларенс Ушер и Ернест Јароу послали „Американцима или било ком страном конзулу“ била је: „Са нашег прозора могли смо јасно да видимо како Шушантс гори, и манастир Варак, са непроцењивим залихама древних рукописа, је у диму“.[8] Међутим, колегиница мисионарка, Елизабет Бароус Ушер, супруга Кларенса Ушера, записала је у свом дневнику да је манастир 30. априла напало 200 коњаника и пешака, али су одбијени. Навела је 4. мај као дан када је манастир спаљен.[9] Друга учитељица мисионара, Грејс Х. Кнап, испричала је, међутим, да је „8. маја видела то место у пламену, а манастир Варак у близини, са својим непроцењивим древним рукописима, такође је био у диму“.[10] [11]

Тренутно стање[уреди | уреди извор]

2008
2009
Остаци манастира 2005. године

Значајан број структура које су преживеле разарања 1915. године уништен је 1960-их. Од 2006. године остаци манастира коришћени су као штала.[12] Према историчару Ари Сарафијану, од 2012. године, „добри делови су једва преживели до наших дана“. Докторка Џени Б. Вајт написала је 2013. године да су се током њене посете остаци манастира „састојали од ничега више до неколико циглених сводова у којима су се налазиле козе усред гомиле рушевних курдских домова“.[13] Најочуванији део манастира је црква Сурб Геворг (Свети Георгије),[14] о којој сада брине домар. Купола је делимично срушена и садржи неке трагове преживелих фресака. Купола цркве Сурб Ншан је потпуно нестала.[15]

У фебруару 2010. године, после обнове катедрале Светог крста на острву Акдамар у језеру Ван, Халил Берк, заменик гувернера провинције Ван, објавио је да је гувернерска канцеларија тражила начин да обнови Варагаванк и манастир Ктутс на острву Чарпанак. У јуну те године гувернер је такође изјавио да ће манастир на острву Чарпанак и Варагаванк бити обновљени „у блиској будућности“.[16] У октобру 2010. године, Радикал је известио да ће оближња џамија, изграђена 1997. године, бити срушена како би се отворио простор за обнову Варагаванка.[17]

Манастир је оштећен услед земљотреса у Вану 2011. године.[18] [19] Према Ари Сарафијану, „делови главне цркве су се срушили, док су други делови били знатно ослабљени. Старе пукотине су се повећале, појавиле су се нове“. Турски инжењери су га наводно прегледали и најавили да ће започети рестаураторске радове на пролеће 2012. године. Сарафијан је написао да су „таква обећања дата у прошлости и да треба бити мало скептичан. Тренутно стање цркве чини такав рад много тежим него било када у прошлости“. У чланку из 2012. приметио је да су локалне и покрајинске владе подржале очување и обнову манастира. У октобру 2012. уметник Рафи Бедросијан, који је допринео рестаурацији цркве Светог Гирагоса у Дијарбакиру, изјавио је да се надао рестаурацији Варагаванка и додао да су се „и Анкара и Ван сложили да покрену пројекат обнове, али социјалне и природне препреке су одложиле процес“.[20] 2017. године документовано је да локалне власти редовно уклањају преостало камење манастира како би са њима изградиле локалну џамију и друге грађевине.[21]

Власништво[уреди | уреди извор]

Тараф је у септембру 2012. године известио да је манастир у власништву турског новинара и извршног директора за медије Фатиха Алтајлија. У интервјуу, Алтајли је рекао за новине да је манастир припадао његовом деди и наследио га је од оца.[22] [23] Манастир је одузет током геноцида над Јерменима.[24] Група Јермена у Турској, коју је предводила активисткиња Надја Ујгун, покренула је петицију тражећи од њега да се „пријави Јерменском патријархату Турске и пренесе власнички лист цркве дотичној фондацији јерменске заједнице“. Алтајли је рекао Агосу да је спреман да га додели јерменској патријаршији у Цариграду,[25] али ниједно владино тело му се није обратило да одговори на његову понуду да врати цркву њеним власницима и да они не показују интересовање за сарадњу. Активисти Револуционарне Социјалистичке радничке партије демонстрирали су почетком октобра 2012. године пред Хабертурк седиштем у Бејоглу, Истанбул, захтевајући повратак манастирског земљишта Јерменима.[26] [27] Од септембра 2014. није било напретка. Током 2017. године забележено је да је турска влада активно покушала да сруши остатке манастира како би изградила џамију, куће и друге зграде на том подручју.

Тлоцрт Бахмана.[28] 1) Сурб Сопиа 2) Сурб Ховханес 3) Сурб Астватсатсин (стоји) 4) Сурб Геворг (стоји) 5) Сурб Ншан 6) Сурб Каш (стоји) 7) Сурб Сион (стоји) 8) Заматун

Архитектура[уреди | уреди извор]

Манастир се састојао од шест цркава, припрате, и других структура. Главна црква Варагаванк звала се Сурб Астватсатсин (Света Богородица). Датирана је у 11. век и по плану је била слична истакнутој цркви Свете Хрипсиме у Вагаршапату. Најранија грађевина била је на јужном делу скупине и била је позната као Сурб Сопиа (10. век). Краљица Кушуш је на свом западном зиду оставила натпис (датиран 981. год.).

Рукописи[уреди | уреди извор]

У 10. веку, краљица Млке, супруга Гагика I, поклонила је манастиру „Јеванђеље краљице Млке“, један од најпознатијих јерменских осветљених (златом или сребром) рукописа. У 14.-16. веку манастир је постао главно средиште рукописне продукције. Одређен број Варагаванских рукописа сада се чува у спремишту Матенадаран у Јеревану.

Културне референце[уреди | уреди извор]

Рафи спомиње манастир у другој свесци романа Варнице («Կայծեր», 1883–87).[29] Истакнути песник Ховханес Туманијан написао је чланак о манастиру 1910. године, педесет година од када је Мкртих Хримијан постао отац Варага и накнадног препорода манастира као великог центра образовања и културе.[30]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Улаз, 2013
    Улаз, 2013
  • Нартекс, 2013
    Нартекс, 2013
  • Нартекс, 2013
    Нартекс, 2013
  • Нартекс 2013
    Нартекс 2013
  • Главна црква 2013
    Главна црква 2013
  • Варагаванк 2009
    Варагаванк 2009
  • Варагаванк, 2011
    Варагаванк, 2011
  • Варагаванк, фреска, 2011
    Варагаванк, фреска, 2011
  • Варагаванк, фреска, 2011
    Варагаванк, фреска, 2011
  • Варагаванк, орнамент, 2011
    Варагаванк, орнамент, 2011
  • Варагаванк, орнамент, 2011
    Варагаванк, орнамент, 2011
  • Поглед са крова Варагаванка, 2013
    Поглед са крова Варагаванка, 2013
  • Варагаванк, натписи, 2019
    Варагаванк, натписи, 2019
  • Варагаванк, орнамент, 2019
    Варагаванк, орнамент, 2019
  • Варагаванк, 2019
    Варагаванк, 2019
  • Варагаванк, фреска
    Варагаванк, фреска

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Թուրքերը Կ՛առաջարկեն Քանդել Վարագայ Վանքի Կողքի Մզկիթը”. Asbarez (на језику: јерменски). 30. 11. 2009. 
  2. ^ Minasian, T. H. „Գրիգոր Սկևռացու գրական ժառանգության հարցի շուրջ [To the Question of Grigor Skevratsi's Literary Heritage]”. Lraber Hasarakakan Gitutyunneri (на језику: јерменски). Yerevan: Armenian Academy of Sciences (2): 98. Архивирано из оригинала 23. 10. 2014. г. „Վարագա վանքը Վասպուրականի նշանավոր հոգևոր կենտրոններից էր: Այն եղել է եպիսկոպոսանիստ, վանքի վանահայրերը եղել են Վան քաղաքի և շրջակա միջավայրի առաջնորդներ:” 
  3. ^ Divan of the Diocese (23. 9. 2011). „Feast of the Holy Cross of Varak”. Burbank, California: Western Diocese of the Armenian Church. Архивирано из оригинала 15. 10. 2014. г. 
  4. ^ „Weekly--Continuing Christian at Work”. Christian Work: Illustrated Family Newspaper. New York. 61 (1,537): 166. 30. 7. 1896. 
  5. ^ Kévorkian, Raymond H. (2011). The Armenian Genocide: A Complete History. London: I.B. Tauris. стр. 325–326. ISBN 978-1-84885-561-8. 
  6. ^ Walker, Christopher J. (1990). Armenia: The Survival of a Nation (revised second изд.). New York: St. Martin's Press. стр. 209. ISBN 978-0-312-04230-1. „Their five-week battle with the Turks was not a rebellion, but legitimate self-defence, a reaction to the terrorism of the government's representative, Djevdet, which he had directed against the entire Armenian community.” 
  7. ^ Mayersen, Deborah (2014). On the Path to Genocide: Armenia and Rwanda Reexamined. New York: Berghahn Books. стр. 83. ISBN 978-1-78238-285-0. „The events at Van described earlier constitute the most notable case of Armenian resistance.” 
  8. ^ Ussher, Clarence (1917). An American Physician in Turkey: A Narrative of Adventures in Peace and War. Boston and New York: Houghton Mifflin Company. стр. 275. 
  9. ^ Barrows, John Otis (1916). In the Land of Ararat. Fleming H. Revell Company. 
  10. ^ Knapp, Grace Higley (1916). The Mission at Van: In Turkey in War Time. Privately Printed. стр. 22. 
  11. ^ Toynbee, Arnold, ур. (1916). „The American Mission at Van: Narrative printed privately in the United States by Grace Higley Knapp (1915).”. The Treatment of Armenians in the Ottoman Empire, 1915–1916: Documents Presented to Viscount Grey of Fallodon by Viscount Bryce, with a Preface by Viscount Bryce. London: Hodder & Stoughton. стр. 38. 
  12. ^ Bevan, Robert (2006). „Cultural Cleansing: Who Remembers the Armenians ?”. The Destruction of Memory: Architecture at War. London: Reaktion Books. стр. 57. ISBN 1-86189-205-5. „Elsewhere some remains cling on, including the tenth-century chapel frescos at Varak Vank, now a barn.” 
  13. ^ White, Jenny (2014). Muslim Nationalism and the New Turks. Princeton: Princeton University Press. стр. 108. ISBN 978-1-4008-5125-6. 
  14. ^ „Yedi Kilise”. The Rough Guide to Turkey. Rough Guides. 2003. стр. 941. 
  15. ^ Ekmanian, Harout (30. 9. 2010). „Detailed Report: The Mass in Akhtamar, and What's Next”. Armenian Weekly. Приступљено 6. 10. 2014. 
  16. ^ Ziflioğlu, Vercihan. „Akdamar Surp Haç Church in Turkey to host service, but remain museum”. Hürriyet Daily News. Архивирано из оригинала 8. 10. 2014. г. 
  17. ^ „Ermeni kilisesi için geri sayım”. Radikal (на језику: турски). 27. 10. 2010. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. 
  18. ^ „Turkey Earthquake Delivers Further Blow to Varakavank Armenian Monastery in Van”. epress.am. 31. 10. 2011. Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. 
  19. ^ „Տխուր պատմություն Վարագավանքից”. nt.am (на језику: јерменски). Noyan Tapan. 2. 6. 2012. Архивирано из оригинала 18. 02. 2019. г. Приступљено 13. 05. 2021. „Այս անգամ այցելությունը Վարագա վանք շատ տխուր էր, որովհետեւ Վանի երկրաշարժից փլվել էր վանքի մի մասը եւ փակել մուտքը:” 
  20. ^ Ziflioğlu, Vercihan (18. 10. 2012). „Bell to toll once more at Diyarbakır church”. Hürriyet Daily News. Архивирано из оригинала 8. 10. 2014. г. 
  21. ^ „Stones of Armenian church used in mosque construction”. Public Radio of Armenia. 8. 8. 2017. Архивирано из оригинала 18. 02. 2019. г. Приступљено 13. 05. 2021. 
  22. ^ Tansel, Sümeyra (22. 9. 2012). „Ne olacak Fatih'in kilisesinin bu hali”. Taraf (на језику: турски). Архивирано из оригинала 6. 10. 2014. г. 
  23. ^ http://www.al-monitor.com/pulse/originals/2015/04/turkey-armenia-restitution-of-armenian-property-unsettled.html
  24. ^ „Որտեղի՞ց հայկական եկեղեցի Haberturk-ի գլխավոր խմբագրին”. CivilNet (на језику: јерменски). 26. 9. 2012. Приступљено 5. 10. 2014. 
  25. ^ Koptaş, Rober. „Manastırı seve seve veririm”. Agos (на језику: турски). Приступљено 6. 10. 2014. 
  26. ^ Tansel, Sümeyra (3. 10. 2012). „Altaylı kiliseyi geri verecek”. Taraf (на језику: турски). Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 5. 10. 2014. 
  27. ^ „DSİP, Fatih Altaylı'dan Ermeni kilisesini geri istedi”. Agos (на језику: турски). 2. 10. 2012. Приступљено 5. 10. 2014. 
  28. ^ Bachmann 1913, стр. 131.
  29. ^ Raffi (1887). Կարծեր [Sparkles] (PDF). стр. 46. „...երևում էին և Վարագա կանաչազարդ լեռները, որոնց կուրծքի վրա, խորին ջերմեռանդությամբ գրկված, բազմել էր Վարագա գեղեցիկ վանքը:” 
  30. ^ Tumanyan, Hovhannes (11. 6. 1910). „Վարագա հոբելյանը (Anniversary of Varag)”. Horizon (на језику: јерменски) (126). Tiflis: Armenian Revolutionary Federation. 

  

Напомене

  1. ^ Sometimes spelled separately as two words: Varaga vank, Վարագայ վանք in classical spelling[1] and Վարագա վանք in reformed spelling. Pronounced Varakavank' in Western Armenian.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Вараг&oldid=26925263”