Манастир Привина Глава
| Манастир Привина Глава | |
|---|---|
 Саборна црква | |
| Опште информације | |
| Место | Привина Глава |
| Општина | Шид |
| Време настанка | 12. век |
| Тип културног добра | Споменик културе од изузетног значаја |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
Привина (Прибина) Глава је најзападније смештен манастир од свих 16 Фрушкогорских манастира. Манастир се налази у крајње западном делу Фрушке горе, на око пет километара североисточно од града Шид, а поред истоименог села Привина Глава, некадашњег прњавора. Манастирска црква је посвећена Сабору Светих Арханђела.[1]
Гаврило Марић, био је игуман манастира у периоду од 2002. до 2017. године.[2]
Припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
Историја[уреди | уреди извор]
Овај манастир је добио је име по оснивачу властелину (у старости пустињаку) Приви (Приби)[3] из 12. века. Тај стари испосник је наводно скупио сличне себи из Моравије (Моравске?) прогнане свештенике, и источно од извора (где је сад манастирско гробље) подигао прву цркву и ћелије. Обновљен је вероватно 1496. године од стране деспота Јована и владике Максима Бранковића, али се према турским документима његово оснивање или обнова везује за средину 16. века. Деспот Јован Бранковић је имао своју столицу (утврђени град) у оближњем Беркасову, на брду Деспотовцу. Манастирска богомоља је подигнута код извора потока званог Прива или Приба. Према турском тефтеру из 1566-1567. године пописана је тада ''Прибиглава".[4] Привина глава се спомиње у 17. веку поводом обнове илуминираног рукописа из 14. века, познатијег као "Минхенски псалтир". Према овом рукопису, манастир Ковиљ основали су монаси Привине Главе на свом имању.[5]
На крају турско-аустријских ратова манастир је опустео због честих немира, па су се монаси у манастир вратили тек после закључења Карловачког мира 1699. године. Манастир је 1702. године поседовао 200 јутара оранице, ливада и пашњака и 582 јутра шуме.[6] Игуман манастира Сава био је 1718. године посланик на српском црквено-народном сабору, 1731. то ће бити игуман Петроније. Када је 1741. године[7] копан темељ за нови храм нађен је у земљи камен са уклесаним текстом[8], који сведочи о години обнове тј. 1496. години. Градња нове цркве је започета 1741. године а први ктитор био је Симеон Вуковић из Шаренграда, са прилогом од 1000 ф. По упокојењу његово тело је сахрањено у крипти у поду те цркве.[9] Симеонов син Јован подигао је 1771. године звоник на цркви, а Маринка, удова Јована Монастерлића оберкапетана моровићког, платила је да се купи велико звоно. На месту старије цркве из касног средњег века 1753. године саграђена је нова црква, посвећена Св. Арханђелима Гаврилу и Михајлу, двоспратни конаци са јужне и источне стране. Црква је као завршена освештана 18. јуна 1760. године,[3] а том приликом су скупљани прилози за подизање монашких ћелија. Године 1766. игуман манастирског општежитељног братства био је Данил Радушевић, а поред њега се помињу: Висарион Кузмановић намесник и заклети старац, Мојсеј Плавшић проигуман и заклети старац попут и Никанора Михајловића и Мисаила Јовановића.[10]
Манастирска братија је 1824. године наручила примерске "Српског летописа". Игуман је тада Данил Јовановић а калуђери пренумеранти: Софроније Радановић, Прокопије Трњаковић, намесник Александар Мединац и Јосиф Марић.[11] Игуман Привине главе био је 1834. године "преподобни" Серафим от Миросављевић.
Године 1931. десио се трагичан догађај у манастиру. Одпуштени шумар Јеша Поповић из Шида, који је чувао манастирске шуме, да би се осветио вратио се у манастир. Са њим је дошао његов таст Данило, који је исекао лице и избо ножем игумана Методија Суботића.[12]
Монахе су из манастира протерале усташе 1941. године, исти су опљачкали, али на срећу нису разарали манастир. Црква са иконостасом је остала неповређена, али је из ње све однесено, а столови су спаљени. И конак је остао неповређен, али је и из њега све однесено. Књижницу је спалио учитељ Влатко Храниловић, управник дома усташке младежи у овом манастиру. У трпезарији су били портрети и слике: Стефана Стратимировића, Јована Рајачића, Шакабенте, Германа Анђелића као ђакона, игумана Теофана Косовца и још две слике Аксентија Мародића, Победа добра над злим (1880) и Архангел Михаило.[13]
Захваљујући томе што манастир од усташа није срушен (јер је био Дом усташке младежи), реконструкцијом манастира, започетом 1987. године, брзо је враћен у првобитно стање, чак се данас раде и нови објекти. Највећа пажња поклоњена је рестаурацији и конзервацији иконостаса.
Манастир је данас женски, у њему живе два монаха и четири монахиње. Поред игумана оца Гаврила Марића ту је је монах Серафим.[14]
Данашње стање[уреди | уреди извор]
Храм Светих Архангела Михаила и Гаврила има триконхалну основу са куполом на слободним ступцима. Припрата је изграђена средином 18. века над темељима старије цркве, у стилу који подражава цркву манастира Хопово, а на њену западну фасаду крајем 18. века дозидан је барокни звоник. Осликавање иконостаса, икона на стубовима пред олтаром и икона на престолима, као и зидне слике у цркви извео је 1786/91. године Кузман Коларић.[15]
Поред храма Светих Архангела, у оквиру манастирског комплекса налазе се и цркве Богородичиног Покрова (из 2004. године) и Светог Георгија (из 2006. године), док се на брду изнад манастира налази и црква Уздизања часног крста (из 2010. године).
Галерија[уреди | уреди извор]
Саборна црква светог архангела Гаврила[уреди | уреди извор]
Црква Покрова пресвете Богородице[уреди | уреди извор]
Црква Светог Георгија[уреди | уреди извор]
Црква Уздизања часног крста[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Manastir Pribina Glava”. Manastiri Srbije. Архивирано из оригинала 28. 06. 2018. г. Приступљено 28. 6. 2018.
- ^ „Уснуо у Господу архимандрит Гаврило | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]”. www.spc.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 23. 10. 2021. г. Приступљено 2021-10-23.
- ^ а б Grlica, Mirko, ур. (2010). Koliko se poznajemo: iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini. Novi Sad: Izvršno veće APV. стр. 6.
- ^ "Јужнословенски филолог", Београд 1993.
- ^ Светиња саму себе гради („Вечерње новости“, 25. новембар 2013)
- ^ Рудолф Хорват, Мато Артуковић: "Сријем: насеља и становништво", Осијек? 2000.
- ^ "Србадија", Беч 1875.
- ^ "Школски лист", Сомбор 28. фебруар 1867.
- ^ "Школски лист", Сомбор 28. марта 1867.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. август 1904.
- ^ "Сербски летописи", Будим 1824.
- ^ "Време", Београд 1. април 1931.
- ^ Мирковић, Лазар (2022). Српски Сион, број 1., стр. 19., Шишатовачка црква и конак у рушевинама. Сријемски Карловци.
- ^ http://www.eparhija-sremska.rs Архивирано на сајту Wayback Machine (27. април 2013) › manastiri › privina-glava
- ^ Зборник радова: "Манастир Шишатовац", Београд 1989.
