Манастир Свете Петке Изворске

С Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Свете Петке Изворске
Опште информације
МестоИзвор
ОпштинаОпштина Параћин
Држава Србија
Врста споменикаманастир
Време настанка14. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
ВласникЕпархија браничевска управник игуманија Марија Чеперковић
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе Крагујевац
www.svetapetkaizvor.com

Манастир Свете Петке Изворске у Извору код Параћина је настао у другој половини 14. века, највероватније као задужбина неког од тзв. монаха Синаита[1]. Првобитна црква, тролисне основе, била је највећа у том крају после оних у Раваници и Сисојевцу,[1] али је свој данашњи изглед, у већој мери, добила током прве половине 18. век. Делимични конзерваторски радови на цркви су обављени крајем осме деценије 20. века и обухватили су кров, фасаду, куполе и капелицу манастирске цркве. Током Другог светског рата, у манастиру Свете Петке су биле смештене српске избеглице које су напустиле просторе тадашње НДХа. Манастир је данас активан женски манастир и припада епархији браничевској Српске православне цркве. У његовом склопу, данас функционише и болница, за смештај особа ометених у развоју. Старешина манастира је игуманија Марија Чеперковић.

Болница

Манастир Свете Петке се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја,[1] у склопу заштићене споменичке целине Петрушка област.

Историја[уреди | уреди извор]

Манастир у Извору се први пут помиње у отоманском дефтеру из 1516. године. Током прве половине 18. века, манастирска црква је доживела велику обнову. Зид који одваја нартекс од наоса је пробијен, сводови у унутрашњости цркве су поново направљени, обновљена је осмострана купола над наосом и направљена још једна над нартексом[1]. Последњу обнову, црква је доживела у 19. веку и том приликом јој је дозидан параклис са куполом, на јужној страни.

Једна од специфичности цркве је постојање три прозора на олтарској апсиди, што је ретка појава.[1] Детаљна истраживања саме грађевине нису у целини обављена, тако да није могуће са сигурношћу рећи до које мере је очувана средњовековна црква, али се претпоставља да су зидови, до нивоа лукова и сводова, били део првобитне цркве. Од декоративне пластике, очувани су само мали делови, попут фрагмената двоструког преплета, али је најзначајнији налаз, у овој групи, камена розета са људском главом.[1]

У оквиру манастира се налази извор воде.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Група аутора (2007). „Петрус, тврђава”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (II измењено и допуњено изд.). Београд: САНУ. ISBN 978-86-80879-60-4. 
  2. ^ Глигоријевић, З. (19. 5. 2023). „МАНАСТИРУ ПАРЦЕЛУ НЕЋЕ ОДУЗИМАТИ: Општина Параћин и Епархија браничевска нашли компромис око изворишта Света Петка”. Вечерње новости. Приступљено 20. 5. 2023. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Група аутора (2007). „Петрус, тврђава”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (II измењено и допуњено изд.). Београд: САНУ. ISBN 978-86-80879-60-4. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Свете_Петке_Изворске&oldid=27434873”