Манојле Гавриловић
Манојле Гавриловић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1945. |
| Место рођења | Бјелуша Југославија |
| Датум смрти | 11. јул 2020. (74/75 год.) |
| Место смрти | Београд Србија |
Манојле Гавриловић (Бјелуша код Ариља, 1945 — Београд, 11. јул 2020) био је српски књижевник.
Живот[уреди | уреди извор]
Рођен је у Бјелуши код Ариља.[1] Члан Удружења књижевника Србије је постао 1974.[1] Више година је радио као управник библиотеке „Петар Кочић“ у Београду.[1] Добитник је угледних признања као што су Вукова награда и награда Одзиви Филипу Вишњићу. Преминуо је 11. јула 2020. у Београду у 75. години од последица коронавируса.[2][3]
Признања[уреди | уреди извор]
- Вукова награда, 1992.
- Награда „Милан Ракић”, за књигу Пријездина љубав, 2004.
- Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Пријездина љубав, 2005.
- Награда „Перо деспота Стефана Лазаревића”, 2008.
- Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за књигу пјесама Црна плавет, 2012.[4]
- Награда „Печат кнеза Лазара”, за књигу Пчеле бога Перуна, 2016.
- Награда „Одзиви Филипу Вишњићу“, 2020.
Дјела[уреди | уреди извор]
- Сунце и кочије, (1973)
- Зачарано огњило, (1975)
- Бубњеви на Карпатима, (1979)
- Светлост ћирилице, (1988)
- Чувар златне јабуке, (1991)
- Црна плавет, Мала библиотека, Српска књижевна задруга (2011)
- Пчеле бога Перуна (2015)
- Словенска роса, Мала библиотека, Српска књижевна задруга (2017)
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „Антологија песника”. Радио-телевизија Србије. 9. 5. 2011. Приступљено 29. 3. 2012.
- ^ „Преминуо пјесник Манојле Гавриловић”. Радио-телевизија Републике Српске. 11. 7. 2020. Приступљено 11. 7. 2020.
- ^ Вулићевић, Марина (13. јул 2020). „Преминуо Манојле Гавриловић”. Politika Online.
- ^ „Печат Гавриловићу”. Радио-телевизија Републике Српске. 28. 3. 2012. Приступљено 29. 3. 2012.
