Марија Палеолог, краљица Србије

С Википедије, слободне енциклопедије
Марија Палеолог
Μαρία Παλαιολόγος
Лични подаци
Пуно имеМарија Палеолог Немањић
Датум рођења1312. или 1314.
Место рођењаЦариград, Византијско царство
Датум смрти7. април 1355.
Место смртиСкопље, Српско царство
ГробЦрква Светог Димитрија у Скопљу
Породица
СупружникСтефан Урош III Дечански
ПотомствоСимеон Синиша Немањић, Јелена Немањић Шубић, Теодора Немањић
РодитељиЈован Палеолог
Ирина Метохитиса
ДинастијаПалеолози и Немањићи
Српска краљица
Период1324/1326 – 1331
ПретходникТеодора Смилец
НаследникЈелена (супруга Стефана Душана)

Марија Палеолог била друга супруга српског краља Стефана Уроша III Дечанског, односно краљица Србије у периоду 1324. до септембра 1331. године.

Краљица Марија се поприлично млада удала за српског краља Стефана. Имала је око 12 година. Међутим, њене године су биле далеко прихватљивије, у односу на године њене тетке Симониде, која је, као петогодишња девојчица, удата за краља Милутина. Са краљем Стефаном, Марија је имала троје деце: сина Симеона (Синишу), и кћери Јелену и Теодору. Међутим, овај брак није дуго трајао. Августа 1331. године, краљ Стефан Дечански збачен је са престола, и убрзо је, убијен у Звечану. Поједини извори тога доба наводе да је однос између краља Стефана и његовог сина, “младог краља”, Стефана Душана, реметила, управо, млада и амбициозна краљица Марија, настојећи да, уз подршку Византије, обезбеди престо Србије своме сину Симеону. Тиме би, млади и амбициозни Душан, био потиснут у други план.

Но, и поред преврата, бивша краљица није напустила Србију. Можда би се и вратила у отаџбину, да је од тога нису одвратиле неповољне политичке прилике. Наиме, од 1328. године, Византијом је владао њен рођак, Андроник III Палеолог, чији су противници, у борби за престо, били и Стефан Дечански и чланови Маријине породице у Цариграду и Солуну, дајући подршку Андронику II Палеологу. Стога се, врло брзо, након смрти супруга, замонашила, поневши монашко име Марта. Нови владар Србије, Стефан Урош IV Душан, није правио никакве сметње ни удовици свога оца, а ни њеном сину, Симеону (Синиши ). Напротив, Душанов полубрат ће, у време највећег сјаја српске средњовековне државе, понети једну од највиших титула на српском царском двору - титулу деспота. Монахиња Марта умрла је 7. априла 1355. године. Сахрањена је у Скопљу.

Краљица Марија у изворима и литератури[уреди | уреди извор]

О другој супрузи Стефана Дечанског говори неколико наративних историјских извора. Поред тога, помен Марије као монахиње Марте сачуван је у Дечанском поменику. Сачувана је и надгробна плоча српске краљице, која представља прворазредни материјални извор о датуму њене смрти.

Како је била грчког порекла, Марија је привлачила пажњу како српских, тако и византијских историчара. Марија се помиње у оба животописа њеног супруга. Старије житије Стефана Дечанског написао је ученик архиепископа Данила. Стефаново житије је тако ушло у чувени корпус познат под називом "Животи краљева и архиепископа српских", који је обухватао и житија краљева од Радослава до Душана. Време писања Стефановог житија није познато. Могуће да га је отпочео и сам Данило, што би значило да је почетак житија настао пре 1337. године, када је архиепископ умро. Брак Марије и Стефана описан је у првом делу житија. Стефанова побуна из 1314. године није исписана у Стефановом, већ у Милутиновом житију. Стефанов животопис од Даниловог ученика почиње његовим доласком на власт.[1]

Марија се помиње и у житију које је почетком 15. века саставио Григорије Цамблак. Како је Цамблак писао са знатне временске дистанце, његово дело сматра се поузданијим од дела архиепископа Данила. И Данило и Цамблак описују краљицу Марију у лепом светлу, помињући је као блажену и достојну српског краља.[2] Марија Палеолог је поменута у два грчка наративна извора. Закључење брака Стефана и Марије описано је у једном поглављу историје Нићифора Григоре.[3] Такође, брак помиње и каснији византијски историчар, цар Јован Кантакузин у својој "Историји".

Посебно поглавље је овој српској краљици посветио Михаило Ласкарис у својој књизи "Византинске принцезе у средњовековној Србији". У скорије време биографија Марије Палеолог поново је обједињена на једном месту.[4]

Порекло[уреди | уреди извор]

Стефан Дечански, фреска у Дечанима

Марија Палеолог била је кћи византијског паниперсеваста Јована Палеолога, односно, синовица византијског цара Андроника II Палеолога. Самим тим, била је у сродству са бившом српском краљицом, Симонидом, супругом краља Стефана Уроша II Милутина. Јован Палеолог је био византијски државник, који је током своје каријере носио титуле кесара, панхиперсеваста и управника Солуна. Узео је учешћа у грађанском рату двојице Андроника који је током 1320-тих година вођен у Византији.[5] Његов отац Константин био је син Михаила VIII Палеолога, те је тако Марија била праунука оснивача династије Палеолога и ослободитеља Цариграда.[6][7]

Година рођења, детињство и младост[уреди | уреди извор]

Година рођења Марије Палеолог може се приближно одредити. Нићифор Григора даје податак да је приликом склапања брака са Стефаном она била дванаестогодишња девојчица, што би значило да је рођена око 1312. године (или 1314. године по новој хронологији).[8] Податак Нићифора Григоре о Маријиним годинама у потпуности се слаже са подацима о времену склапања брака њених родитеља. Наиме, цар Андроник II је у потпуности контролисао судбину Маријиног оца Јована, покушавајући да га отуђи од оца Константина. Разлог овог непријатељства сеже још из времена цара Михаила VIII. Наиме, Михаило је много волео Константина и намеравао му је основати посебну област у Солуну. Михаило умире 1282. године, те је Андроник преузео престо. Он је 1293. године утамничио свога брата и држао га у тамници све до смрти 5. маја 1306. године. [9] Тако је Јован одрастао под надзором свог стрица који му је 1307. године дао титулу панхиперсеваста, оженивши га убрзо потом Ирином, ћерком великог логотета Теодора Метохита.[10] Како се Марија родила око 1312. године, она је по годинама била много ближа Стефановом сину Душану, него свом супругу. Стефан је имао двојицу синова (Душмана и Душана), који су били старији од Марије. [11]

Стефанова породица пре Марије[уреди | уреди извор]

Стефан Дечански је пре брака са Маријом био ожењен бугарском принцезом Теодором, ћерком цара Смилеца. Овај брак био је закључен око 1306. године, током грађанског рата Драгутина и Милутина. У том браку рођена су двојица Стефанових старијих синова. Након неуспешне побуне против оца 1314. године, Стефан је са синовима послат у Цариград, док је Теодора највероватније остала у Србији. Стефан се вратио тек пред крај очева живота.[12] По доласку на власт, Стефан је раскинуо брак са Теодором и упустио се у преговоре о женидби са ћерком Филипа Тарентског, који су завршени неуспехом. Потом су отпочели преговори о склапању брака са Маријом.[13]

Преговори о склапању брака[уреди | уреди извор]

Теодор Метохит, Маријин деда.

У браку Марије и Стефана треба препознати политичке интересе обе стране. Византијско царство се у овим годинама налазило у вртлогу грађанског рата између Андроника II и његовог унука Андроника III. Поред тога, избио је сукоб између Византије и Другог бугарског царства, којим је владао Михаило Шишман. Заједнички непријатељ зближио је Византију и Србију.[14] Поред тога, Стефан је седам година провео у Цариграду и стога је био у блиским односима са старим Андроником.

Преговори су отпочели мисијом будућег српског архиепископа Данила у Цариграду. О Даниловој мисији говори његов ученик у житију Стефана Дечанског. Данило је отишао у Цариград и "ту сврши вољу господара". Данило је тамо требало да обави "неколико царских послова". Марица Ђукић Маловић је претпоставила да је циљ Данилове мисије био склапање савеза Србије и Византије, односно да је архиепископ требало да пренесе жеље српског краља да се ороди са династијом Палеолога.[15] Не треба заборавити да је на сличан начин Стефанов отац Милутин поступио 1299. године, када се оженио Андрониковом ћерком Симонидом. Претходно је Данило посетио Бугарску, где је преговарао са Шишманом. Марица Маловић смешта ову мисију на пролеће 1324. године. Услед зближавања Андроника II и Стефана, кораке ка зближавању са Андроником III предузео је Михаило Шишман. Он је отерао Стефанову сестру Ану и оженио се Теодором, сестром Андроника III. Тако су две словенске државе укључене у унутрашње размирице у Византији. Стварањем два блока направљен је пут околностима које су довеле до сукоба код Велбужда. У вези са тим, Нићифор Григора пише да се Стефан неће смирити док се не освети Михаилу Шишману.[16][17]

Хронологија закључења брака Стефана Дечанског и Марије Палеолог[уреди | уреди извор]

Хронологија године закључења другог брака Стефана Дечанског била је предмет историјских расправа још на почетку 20. века. Нићифор Григора, чини се, даје јасне хронолошке податке. Он наводи да је млади цар Андроник III 2. фебруара 1325. године крунисан за цара. Након тога, прелази на причу о доласку Марије у Србију: "Следеће године отпутовала је ћерка панхиперсеваста да би постала супруга краља Србије".[10] Дакле, по Григори, брак Стефана и Марије био је закључен 1326. године. Јован Кантакузин такође помиње склапање брака, али не даје никакве хронолошке податке.[18] "Следећа година" коју спомиње Григора била би 6834. византијска година, која обухвата период од 1. септембра 1325. до 31. августа 1326. године. На основу ових вести, Иларион Руварац је сматрао да се "Дечански оженио Гркињом око 1326. године". Исту годину прихватио је и Константин Јиречек у својој "Историји Срба".[19]

Григориној хронологији наизглед се противе подаци једне повеље Андроника II манастиру Хиландару, датиране у децембар 1324. године. Византијски цар назива српског краља својим зетом (γαμβρός). На повељу је први указао Јован Радоњић, који је померио хронологију закључења брака, сматрајући да је он склопљен током 1324. године. Његове податке прихватили су и Ђорђе Радојчић и Михаило Ласкарис.[20] У историографији је доскоро била једногласно прихваћена хронологија Михаила Ласкариса, који се најдетаљније бавио биографијом Марије Палеолог. Тако је податак о 1324. години ушао у први том "Историје српског народа".[21] Иста хронологија прихваћена је и коментару вести Нићифора Григоре у "Византијским изворима за историју народа Југославије".[22] Мирјана Живојиновић је на основу једног ватопедског акта од септембра 1324. године додатно сузила хронолошки оквир, сматрајући да је брак склопљен на лето исте године.[23] Претпоставка је била да је брак био закључен до те године, а да је Марија можда дошла у Србију две године касније.

У скорије време се овим питањем поново бавио Срђан Пириватрић. Он је указивао на примере коришћења сродничких термина за означавање припадника династија држава суседа Византије чак и пре него што је брак формално закључен. Тако су сродницима називани Мицо Асен, Урошев син Милутин, бугарски цар Јован Александар и други. Наиме, у Византији је постојао тип предбрачног уговора, након чијег склапања се сматрало да су сроднички односи успостављени. Сам Стефанов отац Милутин назван је "пријатељем" у повељи Михаила Палеолога из 1271. године, мада његов брак са Аном Палеолог никада није ни био склопљен. Тако је сасвим могуће да је податак Нићифора Григоре и тачан, односно да је брак Стефана и Марије заиста закључен 1326. године.

Овај податак значајан је за још једно значајно питање српске историје - питање године рођења Стефана Дечанског. Наиме, Григора помиње да је у тренутку склапања брака Стефан био педесетогодишњак. Уколико се прихвати хронологија старијих аутора, Стефан је рођен око 1274. године, а уколико се прихвати Пириватрићева хронологија, Стефан је био рођен око 1276. године. У сваком случају, било је то још за живота и владавине његовог деде, краља Уроша I.[24] [25]

Боравак Маријиног оца у Србији[уреди | уреди извор]

Андроник II Палеолог

О доласку панхиперсеваста Јована у Србију највише података оставља Јован Кантакузин. Како је оснивач династије Палеолога наменио Солун Јовановом оцу Константину, панхиперсеваст је сматрао да полаже права на те поседе. Користећи се ратом двојице Андроника, Јован је настојао да закључи савез са двојицом синова Теодора Метохита: Димитријем Анђелом (заповедником Струмице) и Михаилом Ласкарисем (заповедником Мелника). Њихова писма упућена Јовану пале су у руке млађег Андроника, те је завера откривена. Јован је принуђен да бежи из Цариграда. Без подршке Византије, Јован је побегао на двор српског краља и заједно са њим је пустошио околне византијске области не успевајући да им наметне своју власт. Умирио се када је добио титулу кесара, а убрзо је и умро.[26][27] Јован је сем Марије имао и сина. Његово име није познато, а погинуо је у борби против Бугара код Русокастра 1332. године. [28]

Брачни живот[уреди | уреди извор]

Уколико се прихвати Григорина хронологија, Марија се на функцији српске краљице задржала се пет година. Манојло Фил је забележио песму у којој Ирина, Маријина мајка, моли Свету Анастасију да излечи од болести њеног зета Милутина. Хронологија ове Стефанове болести није позната. Ласкарис ју је повезао са молбом српског краља упућеној Дубровачкој републици, поводом које је 28. новембра 1326. године упућен магистар Егидије, у Србију. Поново је упућен и следеће 1327. године.[29][30]

Јован се након договора са Византијом вратио у Цариград. Ирина, која је у Србију дошла и пре свог супруга, одлучила је да остане код ћерке и зета. Наводно је Иринин останак довео до погоршања односа са Византијом, те је упућено византијско посланство у Србију, чији је главни задатак, по Григори, био да врати Ирину у Цариград. Посланство је водио сам Нићифор Григора. Ласкарис, међутим, претпоставља да је главни задатак посланства било склапање војног савеза са Србијом. Андронику II престо није био сигуран, због претензија његовог унука, те је прижељкивао савез са српским краљем.[31] Ирина се у Цариград вратила почетком 1327. године. [32]

Марија се помиње приликом побуне Душана против оца 1331. године. Стефан ју је са децом оставио на милост и немилост Душану, побегавши у Петрич са нешто мало своје властеле.[33] Треба нагласити да је као Маријин син, Симеон потицао од династије Палеолога, те је Душан имао и интереса да га уклони. Међутим, то се није догодило. Симеон је наставио да живи у Србији и врхунац своје моћи достиже као владар грчких области у периоду након Душанове смрти.

Замонашење[уреди | уреди извор]

Маријин син Симеон Синиша на фресци Лоза Немањића у Дечанима.

Стефан је збачен са престола од стране сина Душана 1331. године. Тако је Марија изгубила титулу краљице. Међутим, она се није вратила у Цариград, већ је остала да живи у Србији, као монахиња Марта. Постоји више претпоставка о разлозима њеног останка. Јован Радоњић је сматрао да је разлог био тај што је у Византији и даље била жива успомена на велеиздају њеног оца Јована. Међутим, треба имати у виду и политичке околности у Византији тога времена. Маријин деда Теодор Метохит учествовао је у грађанском рату на страни Андроника II, након чијег пораза је и сам морао отићи у прогонство. Могло се претпоставити да Андроник III не би пријатељски дочекао његову унуку у Византији. Као монахиња Марта, Марија се помиње у Дечанском поменику.[34] Приликом одабира монашког имена, постојао је обичај да је прво почетно слово новог имена узимано по првом слову световног имена. Оваква пракса се није стриктно поштовала, али је била уобичајена. Тако је случај потврђен код монашења Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, царице Јелене, монахиње Јефимије и сл.[35][36]

Претпоставка о Маријином другом браку[уреди | уреди извор]

Претпоставку да се Марија након Стефанове смрти по други пут удавала изнео је Јован Радоњић, али је она данас одбачена. Наводни други муж Марије био је познати великаш из времена цара Душана, Јован Оливер. Радоњић је своју тезу засновао на натпису на Лесновском манастиру, где се помиње Јованова жена Ана Мара (1341). У једном грчком натпису из 1349. године помиње се Оливерова жена Марија. У једној Душановој повељи из 1340. године помиње се Душанов брат Драгушин и његова мајка "деспотица", за коју је Радоњић сматрао да је Марија. Међутим, деспотица Марија није била Марија Палеолог, већ сестра Теодоре Смилец, Стефанове прве супруге и тетка цара Душана. Драгушин је тако био Душанов брат од тетке.[37] [36]

Надгробна плоча Марије Палеолог[уреди | уреди извор]

Теодора Немањић на Лози у Дечанима

Данас је сачувана надгробна плоча Марије Палеолог, настала у време Душанове владавине. Натпис на плочи по први пут је објављен 1852. године. Она је била узидана у цркву Светог Димитрија у Скопљу, одакле је у време Првог светског рата однета у Софију. Од 1925. године налази се у Музеју у Скопљу.[2] За плочу је Радослав Грујић претпоставио да је припадала Стефановој првој супрузи Теодори. Његову тезу побија Ласкарис. Два су кључна доказа која оповргавају Грујићеву тезу. Прво: Теодора је била сахрањена у Милутиновој задужбини, манастиру Светог Стефана у Бањској. Друго: Душан у једној својој повељи из времена узимања царске титуле (1346), помиње мајку као мртву. Грујић је претпостављао да је монахиња Марта, сахрањена 1355. године, Душанова мајка Теодора. Међутим, како смо показали, то није било могуће. [38]

Смрт[уреди | уреди извор]

Подаци са надгробне плоче Марије Палеолог дају податке о датуму њене смрти. Она је као монахиња Марта умрла 7. априла 1355. године, током владавине свог пасторка, цара Душана. Сахрањена је у Скопљу.[39] [38]

Потомство[уреди | уреди извор]

Марија и Стефан Дечански имали су троје деце:

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Андроник Палеолог (мега доместик)
 
 
 
 
 
 
 
8. Михајло VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Теодора Анђелина Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
4. Константин Палеолог, порфирогенит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јован Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
9. Теодора Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Евдокија Анђелина Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
2. Јован Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Алексије Раул (протовестијар)
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Раул Петралифен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
5. Ирина Раулина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Јован Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
11. Теодора Раулина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Ирина Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
1. Marija Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Ђорђе Метохит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Теодор Метохит
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ирина Метохитиса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мак Даниел (1991), 221-222
  2. ^ а б Крнета 2017, стр. 272–273
  3. ^ ВИИНЈ 6 (1986), 194-196
  4. ^ Живковић 2021, стр. 111–125
  5. ^ Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1989). "21479. Παλαιολόγος Ἱωάννης". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). 9. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 3-7001-3003-1
  6. ^ Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1989). "21492. Παλαιολόγος Κωνσταντῖνος". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). 9. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. ISBN 3-7001-3003-1
  7. ^ Живковић 2021, стр. 112
  8. ^ ВИИНЈ 6 (1986), 211
  9. ^ Баришић (1983), 43-57, Константин Порфирогенит Палеолог, ЗРВИ 22 (1983) 43—57.
  10. ^ а б ВИИНЈ 6 (1986), 195
  11. ^ Живковић 2021, стр. 112–3
  12. ^ Грујић 1926, стр. 309–328
  13. ^ Вукићевић, Ћосовић (2005), 75
  14. ^ Маловић 1979, стр. 48
  15. ^ Маловић 1979, стр. 48–49
  16. ^ Маловић 1979, стр. 50
  17. ^ Живковић 2021, стр. 113–4
  18. ^ Пириватрић 2011, стр. 337
  19. ^ Пириватрић 2011, стр. 337–338
  20. ^ Ласкарис 1997, стр. 85–86
  21. ^ ИСН 1981, стр. 502
  22. ^ ВИИНЈ 6 (1986), 195, нап. 78
  23. ^ Живојиновић (1999/2000), 327-330
  24. ^ Пириватрић 2011, стр. 337–345
  25. ^ Живковић 2021, стр. 113–5
  26. ^ Историја српског народа (1981), 502
  27. ^ Ласкарис 1997, стр. 86–87
  28. ^ Живковић 2021, стр. 116
  29. ^ Ласкарис 1997, стр. 88
  30. ^ Живковић 2021, стр. 116–7
  31. ^ Маловић 1979, стр. 51
  32. ^ Живковић 2021, стр. 117
  33. ^ Марјановић-Душанић (2007), 316
  34. ^ Ласкарис 1997, стр. 88–89
  35. ^ Грујић 1932, стр. 239–240
  36. ^ а б Живковић 2021, стр. 120
  37. ^ Павловић 2015, стр. 111
  38. ^ а б в г д Живковић 2021, стр. 121
  39. ^ Ласкарис 1997, стр. 95

Литература[уреди | уреди извор]

  • Баришић, Фердо, Константин Порфирогенит Палеолог, ЗРВИ 22 (1983) 43—57.
  • Вукићевић, Миленко, Ћосовић, Стево. Знамените жене и владарке српске: Свет књиге, 2005.
  • Грујић, Радослав. „Краљица Теодора, мати цара Душана“. Гласник Скопског научног друштва, 1, 2, Скопско научно друштво, 1926. 309-328.
  • Грујић, Радослав, Промена имена при монашењу код средњовековних Срба, 1932.
  • Живковић, Војислав. "Марија Палеолог, супруга Стефана Дечанског". Византијско-словенска Чтенија 4, Универзитет у Нишу, Ниш (2021) 111-125.
  • Живојиновић, Мирјана. „О времену склапања брака Стефана Уроша III (Дечанског) са Маријом Палеолог“. ЗРВИ 38, Византолошки институт САНУ, 2000. 327-330.
  • Крнета, Мила, Обликовање модела идеалне српске српске средњовјековне краљице, Зборник радова Ниш и Византија 16, 2017. 263-275.
  • Ласкарис, Михаило Византијске принцезе у средњовековној Србији, Прилог историји византијскосрпских односа од краја XII до средине XV века, Београд 1926. (Фототипско издање Подгорица 1997), 53-82.
  • Мак Даниел, Гордон, Генезис и састављање Даниловог зборника, Архиепископ Данило Други и његово доба, међународни научни скуп поводом 650 година од смрти 1987. године, Београд (1991), 217-224
  • Максимовић, Љубомир. „Георгије Пахимер”. Византијски извори за историју народа Југославије. Београд: Византолошки институт. VI 1986
  • Маловић-Ђукић, Марица. Стефан Дечански и Зета, Титоград: Историјски институт Црне Горе, 1979. 5-69.
  • Марјановић-Душанић, Смиља. Свети краљ, култ Стефана Дечанског, Београд: Клио, 2007.
  • Павловић, Драгана, Питање ктиторства цркве Светог Ђорђа у Полошком, ЗОГРАФ 39 (2015), 107–118
  • Пириватрић, Срђан. „Податак Нићифора Григоре о хронологији брака Стефана Дечанског и Марије Палеолог, Споменица академика Симе Ћирковића, Византолошки институт САНУ, 337-347.
Краљевске титуле
Српска краљица
1324–1331
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Палеолог,_краљица_Србије&oldid=27681636”