Мајк Олдфилд

С Википедије, слободне енциклопедије
Мајк Олдфилд
Мајк Олдфилд
Лични подаци
Име по рођењуМајкл Гордон Олдфилд
Датум рођења(1953-05-15)15. мај 1953. (70 год.)
Место рођењаРединг, Уједињено Краљевство
ЗанимањеМузичар, текстописац, креатор видео игара
Музички рад
Активни период1967—данас
ЖанрПрогресивни рок
ИнструментГитара, Клавијатуре
Издавачка кућаВирџин, Варнер, Меркјури
Остало
Веб-сајтwww.mikeoldfield.com

Мајкл Гордон Олдфилд (енгл. Michael Gordon Oldfield; рођен 15. маја 1953) је мултиинструменталиста и композитор чији стил обухвата прогресивни рок, фолк, етно или ворлд музику, класику, електронику и у новије време денс.[1] Његова музика је често веома разрађена и комплексна. Најпознатији је по хит албуму Tubular Bells из 1973. године, који је изазвао револуцију на пољу инструменталне музике и прославио издавачку кућу Virgin Records.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Олдфилдови родитељи су Морин и Рејмонд Олдфилд. Његова сестра Сали и брат Тери су такође познати музичари који су више пута гостовали на његовим албумима. Одгајани су у римокатоличком духу, вери њихове мајке Иркиње. Са норвешком певачицом Анитом Хегерланд има двоје деце.

Рана каријера[уреди | уреди извор]

Олдфилдова каријера почела је веома рано, када је као дечак свирао гитару у локалним фолк клубовима. Тада је већ имао два петнаестоминутна инструментална комада у којима је „прошао кроз све музичке правце“, који су били претеча његових препознатљивих композиција из 1970-их. У раним тинејџерским годинама прикључује се бит групи која је свирала музику налик оној групе The Shadows. Олдфилд је одувек наглашавао да је Хенк Марвин на њега имао највећи утицај. Године 1967, са сестром Сали оснива фолк дуо The Sallyangie. Следеће године издају албум Children of the Sun, али се ујесен исте године бенд распао због креативних несугласица. Након тога, са братом Теријем оснива бенд Barefoot који га враћа рок музици.[3]

Године 1970. се прикључује бенду бившег певача групе Soft Machine Кевину Ерсу у којем свира бас. У бенду је био и клавијатуриста и композитор Дејвид Бедфорд који је охрабривао Олдфилда у прављењу ране верзије албума Tubular Bells. Бедфорд је касније уговорио и организовао оркестарску верзију тог албума. Олдфилд је са Ерсом снимио два албума — Whatevershebringswesing и Shooting At The Moon. Оба албума садржала су ране верзије онога што ће постати његов музички заштитни знак.

Након што је снимио демо верзију албума Tubular Bells, Олдфилд је покушао да некога из музичке индустрије убеди да прихвати пројекат, али му је свуда речено како пројекат није комерцијалан. Ипак, 1972. упознаје младог Ричарда Брансона који је оснивао сопствену издавачку кућу, Virgin Records, и након што је тонцима Тому Њуману и Сајмону Хејворту пустио демо, почео је да снима верзију албума из 1973.

(1973—1991) Virgin године[уреди | уреди извор]

Tubular Bells је постало Олдфилдово најпознатије дело. Инструментална композиција снимана је током 1972. године, а издата 25. маја 1973. као инаугурација Брансонове Virgin Records етикете. Албум је био велики хит, а Олдфилд је на њему свирао преко двадесет различитих инструмената покривши тако више музичких жанрова. Албум је убрзо доспео на Топ 10 листу британских албума и на њој се задржао 279 недеља. Овај број надмашило је само десет других албума у историји британских топ-листа. Број од 2,57 милиона продатих примерака у Британији ставља га на 28. место најпродаванијих британских албума свих времена. У Америци је скренуо пажњу махом због појављивања на саундтреку филма Истеривач ђавола (The Exorcist). Ујесен 1974. његов следећи LP, Hergest Ridge, налазио се на првом месту у Британији током три недеље, све док га са ње није скинуо Tubular Bells. Иако је Hergest Ridge издат годину дана након албума Tubular Bells, први је доспео на место бр.1. Tubular Bells је провео 11 узастопних недеља на месту бр. 2 пре него што се учврстио на првом месту. Tubular Bells био је искоришћен као главна музичка тема за The Space Movie, филм који је Virgin издао поводом прославе десетогодишњице мисије Аполо 11. Музички део који се чује у Истеривачу ђавола преузет је из сцене Аполовог приземљења.

Као и Tubular Bells, Hergest Ridge имао је облик дводелног инструменталног дела, овога пута евоцирајући сцене Олдфилдовог одласка из сеоског округа Херфордшир. Након њих је 1975. уследило пионирско дело у ворлд музици — Ommadawn. Године 1978. излази албум Incantations који је представио различите гласовне изведбе Сали Олдфилд, Меди Прајор и женског хора Queen's College. У време снимања овог албума Олдфилд је био на контроверзној терапији за стицање самопоуздања, познатој као Exegesis.[4] Нема сумње да је резултат овога био да је некада повучени музичар кренуо на велику европску турнеју како би промовисао свој нови албум. Снимци са ове турнеје појавили су се у облику албума Exposed.

Почетком '80-их Олдфилд прави прелаз ка популарној „мејнстрим“ музици, почевши са убацивањем краћих инструменталних песама и савременијих обрада старијих песама на албумима Platinum и QE2. Убрзо је своју пажњу усмерио на писање песама које су укључивале гласове познатих извођача, праћених његовим препознатљивим гитарским звуком. Најпознатија песма из тог времена је Moonlight Shadow, хит из 1983. на којој пева Меги Рајли (Maggie Reilly) и која је више пута обрађивана од стране различитих извођача. Најпознатија Олдфилдова композиција на америчком тржишту у то време је била нова верзија песме Family Man дуа Hall & Oates.

Олдфилд се касније посветио филму и видеу, пишући музику за познати филм Роланда Џофија (Roland Joffé) — Поља смрти (The Killing Fields) и направивши солидан видео материјал за свој албум Islands. Islands је наставио оно што је Мајк радио на претходних неколико албума — инструментали са једне стране, а рок/поп синглови са друге. Песме Islands, коју пева Бони Тајлер и Magic Touch на којој пева Џим Прајс, односно Макс Бејкон (верзија за САД) биле су највећи хитови. У Америци је песма Magic Touch постигла огроман успех и доспела на Топ 10 америчке листе синглова. Earth Moving изашао је јула 1989. и доживео осредњи успех. Песме Innocent, Holy и Hostage изашле су у облику синглова. У ово време дошло је до озбиљних размирица између Олдфилда и његове издавачке куће. Virgin Records упорно је инсистирао да било који наредни инструментални албум треба да носи назив Tubular Bells 2. Олдфилдов бунтовнички одговор на то био је Amarok, једносатно музичко дело сачињено од тема које се непрестано мењају (вероватно како би се онемогућило прављење синглова), неочекивани жестоки, експлозивни звуци и бука и веома лукаво скривен део на Морзеовој азбуци у коме Олдфилд вређа Ричарда Брансона. Иако многи од фанова сматрају овај албум за најбољи, није доживео комерцијални успех. Наредним албумом, Heaven's Open, наставио је са нападима на Бренсона и то је био последњи албум издат за Virgin етикету. Значајна ствар на овом албуму била је та што је Олдфилд лично отпевао све главне вокале. Неки кажу да је то било због журбе да што пре напусти Virgin (пре тога је изјављивао како се његов глас не уклапа у његове песме).

(1992—2003) Warner године[уреди | уреди извор]

И након преласка у Warner Олдфилд је наставио да користи нове музичке стилове на албумима Tubular Bells II, (реинтерпретацији албума Tubular Bells), The Songs of Distant Earth (назван по истоименом роману Артура Кларка) испробавајући звук софтвера "New Age", као и Tubular Bells III настао под утицајем музичке денс сцене на острву Ибиза, где се преселио.

Током 1999. године Олдфилд је издао два албума — Guitars, у коме је искористио гитаре да направи све звуке на албуму, укључујући и перкусије и The Millennium Bell који се састоји од делова музичких праваца који су обележили историјска поглавља током прошлог миленијума. Овај албум је уживо изведен у Берлину током прославе новог миленијума 1999-2000.

Најновија ствар коју је придодао свом репертоару је пројекат Music VR, где комбинује своју музику са виртуалном реалношћу компјутерске игре. Његов први рад на овом пројекту је Tr3s Lunas из 2002, виртуална игрица где играч интерактивно учествује у свету препуном нове музике. Овај пројекат изашао је у виду двоструког CD-а — једног са музиком, а другог са игром.

Године 2003. издао је Tubular Bells 2003, поновљени снимак оригиналног албума на CD-у и аудио DVD-у. ово је урађено како би се „поправиле“ многе „несавршености“ које су постојале на оригиналу услед технологије из раних '70-их, као и ограниченог времена које је имао за снимање албума. Овим је прослављена тридесетогодишљица Tubular Bellsa и Олдфилдов педесети рођендан. DVD-Audio верзија садржи исто што и CD са сараунд звуком и неке демо верзије оригиналног албума. Отприлике у исто време Virgin је избацио SACD верзију са оригиналним стерео албумом и квадрофоном микс верзијом Фила Њуела из 1975. У верзији из 2003, оригинални глас Ем-Сија (Вив Стенсхол) замењен је гласом Џона Клиза.

2004—данас[уреди | уреди извор]

Мајк Олдфилд на серији концерата Night of the Proms, децембар 2006.

Дана 12. априла 2004. Олдфилд је лансирао његов следећи VR пројекат по имену Maestro који садржи музику са албума Tubular Bells 2003, као и неке чилаут мелодије. Демо верзија игре може се наћи на његовом официјелном сајту.

Дупли албум Light & Shade издат је за Mercury Records, за кога је Мајк недавно потписао уговор о издавању најмање три албума. Дискови садрже музику различитог расположења. Један је опуштајући ("Light"), а други је више натуштен и оштар ("Shade"). Албум се појавио 26. септембра 2005.

Дискографија[уреди | уреди извор]

Студијски албуми[уреди | уреди извор]

Датум изласка Назив Издавачка кућа
25. мај 1973. Tubular bells Virgin
28. август 1984. Hergest Ridge Virgin
21. октобар 1975. Ommadawn Virgin
24. новембар 1978. Incantations Virgin
23. новембар 1979. Platinum Virgin
31. октобар 1980. QE2 Virgin
19. март 1982. Five Miles Out Virgin
27. мај 1983. Crises Virgin
25. јун 1984. Discovery Virgin
7. септембар 1987. Islands Virgin
10. јул 1989. Earth Moving Virgin
14. јун 1990. Amarok Virgin
18. фебруар 1991. Heavens Open Virgin
31. август 1992. Tubular Bells II Warner
14. новембар 1994. The Songs Of Distant Earth Warner
26. август 1996. Voyager Warner
28. август 1998. Tubular Bells III Warner
24. мај 1999. Guitars Warner
26. новембар 1999. The Millennium Bell Warner
3. јун 2002. Tr3s Lunas Warner
27. мај 2003. Tubular Bells 2003 Warner
26. септембар 2005. Light + Shade Mercury
17. март 2008. Music Of The Spheres Mercury
2017. Return to Ommadawn Virgin

Филмска музика[уреди | уреди извор]

Напомена: Иако је коришћен у филму Истеривач ђавола, Tubular Bells (1973) није био саундтрек албум.

Мајк Олдфилд учествовао је и на саундтреку филма Досије икс: Битка за будућност са песмом "Tubular X".

Живи албуми[уреди | уреди извор]

  • 1979 - Exposed (DVD released 2005)
  • 1980 - The Essential Live 1980 (VHS released 1980)
  • 1981 - Live at Montreux 1981 (DVD released 2006)
  • 1988 - The Wind Chimes 1988 (VHS released 1988)
  • 1992 - Tubular Bells II, The Performance Live at Edinburgh Castle 1992 (VHS released 1992), (DVD released 1999)
  • 1993 - Elements - The Best of Mike Oldfield|Elements, Best of the Videos (VHS released 1993), (DVD released 2004)
  • 1998 - Tubular Bells III, The Performance Live at Horse Guards Parade 1998 (VHS released 1998), (DVD released 1999)
  • 2000 - The Art in Heaven Concert, Live In Berlin 2000 (VHS released 2000), (DVD released 2001)
  • 2006 - Nokia Night of the Proms

Компилације, ремикси, итд.[уреди | уреди извор]

  • 1975 - The Orchestral Tubular Bells
  • 1976 - The Orchestral Hergest Ridge (Није званично издат)
  • 1976 - Boxed (Верзије албума Tubular Bells, Hergest Ridge и Ommadawn измиксоване у квадрофоној техници.
  • 1979 - Impressions
  • 1980 - Music Wonderland
  • 1980 - Airborn
  • 1981 - Episodes
  • 1985 - The Complete Mike Oldfield
  • 1987 - A Virgin Compilation
  • 1990 - Collector's Edition Box I & II
  • 1993 - Elements - The Best of Mike Oldfield
  • 1993 - Elements - The Best of Mike Oldfield 1973-1991 (4CD)
  • 1997 - XXV: The Essential
  • 2000 - Tubular Bells SA-CD (Hybrid SA-CD contains a new remaster of the original LP in 2-channel CDDA and DSD, and a new remaster of the 1975 quadraphonic mix.)
  • 2001 - The Best of Tubular Bells
  • 2002 - Collection
  • 2006 - The Platinum Collection (3CD)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Mike Oldfield Songs, Albums, Reviews, Bio & More”. AllMusic (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-27. 
  2. ^ „Mike Oldfield profile”. Decca. Архивирано из оригинала 6. 10. 2011. г. Приступљено 23. 8. 2011. 
  3. ^ Not Totally Tubular by Dave Thompson – Goldmine July 18, 1997 Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2008), Приступљено 12. 4. 2013.
  4. ^ This is the year of the expanding man... Karl Dallas – Melody Maker 25. новембар 1978. Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007), Приступљено 12. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Мајк Олдфилд на Викимедијиној остави.
  • Званични веб-сајт
  • tubular.net - Tubular Web, један од највећих и најпознатијих сајтова.
  • mike-oldfield.es - Мултимедија, форуми, фотографије и још тога.
  • amadian.net - "The Sound Of The Bell" (Велики сајт који садржи доста информација и раритета).


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мајк_Олдфилд&oldid=27140314”